Леонид ИВАШОВ | 27.11.2011

Пошто се обрачунао са жртвом која му је била на реду – Либијском Џамахиријом, Запад се усмерио на уништење других држава, које су на његовом списку биле следеће. Међу њима „на реду“ су Сирија и Иран. Са Сиријом не иде ништа баш тако глатко: прво – председник САР Башар Асад је сиријском друштву понудио пакет реформи које су заиста биле потребне, друго – Русија и Кина су у СБ ОУН блокирале доношење резолуције о њој, јер је та резолуција претила понављањем „либијског сценарија“. Зато је антисиријска операција морала да се мења када је већ започета, тако што је сва нада за уништење републике изнутра усмерена на западне специјалне службе, стране најамнике и локалну „пету“ колону. Покушали су да направе револуцију и у Ирану, али су Персијанци, када су осетили страно мешање, успели да организују противотпор, а санкције, мада земљу ометају да живи нормално, ипак нису смртоносне. Тим пре, што искуство Ирака и Либије отрежњује у Ирану чак и оне снаге, које су биле за Запад. Међутим, владике Запада немају времена да чекају да ситуација за револуцију сама сазри.

После вештачког рушења СССР-а свет се померио према једнополарности, али не оној, о којој су у своје време писали англосаксонски геополитичари А.Мехен, Х.Мекиндер, Н.Спајкмен и други. Они су концепцију светске власти замишљали као власт западних поморских држава – САД и Велике Британије, али почетком 21. века господари света су постали они, у чијим су рукама глобалне финансије. То је 147 породица које су повезане породично и које контролишу светски финансијски систем, које остварују емисију долара и које су повезале, као хоботница, водеће елите практично свих држава. Базу те глобалне власти у сенци чине финансијско-политичке структуре Рокфелера, Ротшилда и Ватикана. Још почетком 20. века, пошто су се тајно нашли на једном америчком острву, амерички финансијери су донели такозвани „план Марбурга“, чија је суштина била изражена у следећој формули: власт је роба, и то најскупља, и зато власт могу да поседују само најбогатији, а светска власт треба да припадне међународним финансијерима. Планове им је покварио Совјетски Савез. А када су њега уклонили – пут према светској власти се нашао отворен. Данас главни субјекат светске политике представља глобална финансијска олигархија, која је створила архитектуру финансијских центара, транснационалних и националних банки, штабних структура (ММФ, МБ), сопствене ковнице новца (ФРС – Федерални Систем Резерви САД), мреже института за прогнозирање на научном нивоу и тајне политичке штабове. У интересу власти финансијске олигархије решен је или се решава низ глобалних задатака, међу којима су најважнији:

одређивање новца за смисао људског живота, за рад држава и друштава;
чврсто везивање свих валута и комплетне светске економије за амерички долар;
отварање државних граница ради неометаног кретања долара и роба и услуга који се плаћају њиме;
неговање и постављање на власт „елите“ коју контролише финансијска олигархија, тако што та „елита“ мора да ради по врло чврстим правилима, који су у интересу глобалног финансијског друштва;
постављање потпуне контроле економског и политичког понашања сваког човека, предузећа, државе.

Арсенал средстава глобалне финансијске диктатуре је несагледив – уцене, поткупљивање, уништавање, затвори, убиства, дискредитовање, кризе, револуције, уништење држава, терор и, наравно, рат. Да би се окарактерисала суштина овог страшног система најприкладније је рећи –глобална финансијска дикататура, чија је идеологија – фашизам. А најужа формула рада овог облика власти је: новац може све! Како ово, што сам рекао не би личило на измишљање, позваћу се на оно, што је изговорило неколико председника САД, било убијених, било оних, који су умрли природном смрћу.

„По читавом свету супротстављена нам је монолитна, сурова завера, која тајним средствима шири своју сферу утицаја, пролазећи без насиља, свргавајући власти, уместо да се власт смењује на изборима, и плашећи уместо да омогућују слободу. Тај систем, пошто је мобилисао многе људске и материјалне ресурсе, направио је високоефикасну машину, која се бави војним, дипломатским, иследничким, економским, научним и политичким операцијама“. Тако је говорио Џон Кенеди, обраћајући се америчком народу. А 22. новембра 1963. године он је јавно, уз телевизијске камере, стрељан. Да не би превише причао. Нешто слично је тврдио и Абрахам Линколн. Да би се уклонио од диктатуре банкара, Линколн је донео одлуку да штампање новца врати држави, после чега је Ротшилд, преко својих новина „Тајмс оф Лондон“ изјавио: „Ова влада треба да се уништи“. Што је и учињено. Абрахам Линколн је убијен. А ево шта је рекао Вудро Вилсон, председник САД у периоду 1913 – 1921. године: „Ми више нисмо влада воље народа, нисмо влада коју је изабрала већина, већ влада под влашћу једне гомилице људи“. А они, на које су се ове речи односиле, нису ни помишљали да сакрију природу своје власти. Директор Банке Енглеске у периоду 1928. – 1941. године, сер Џ. Стемп је рекао: „Савремени банкарски систем новац прави ни од чега… Зеленаштво је измишљено безакоњем и рођено пороком. Банкарима припада цео свет… Одузмите им ту велику власт, али ако им оставите могућност да једним потписом праве паре, они ће поново откупити свет“.

* * *

Од 90-их година 20. века почело је тотално чишћење учесника социјалистичког експеримента и свих неусаглашених са светским поретком, који је направљен на свевлашћу групе банкара. Југославија је искидана због покушаја да изабере сопствени пут развоја, контролишући свој финансијски систем и ток долара у земљи, иако је читава Европа већ била утерана у шталске јасле финансијске империје. Ирак је за време Садама Хусеина такође покушавао да сагради арапски социјализам, одбио је доларе при продаји нафте и – уопште – био је превише самосталан! Као и Моамер Гадафи, који је покушавао да оснује Афрички савез, да континент преведе на само њихову валуту – златни динар, чак и да формира колективне оружане снаге Афричког савеза. Својим путем покушава да иде и Сирија, зато се против ње и спроводи комплексна операција на свргавању режима, зато је на њено територију безобзирно убачено преко две хиљаде наоружаних страних најамника, америчко-европске дипломате отворено позивају „опозицију“ да не иде на контакте са вођством Сиријске Арапске Републике, да не дискутују о пројектима реформи и да не капитулирају. Финансијски диктатори су задовољни режимима типа земаља Персијског залива, који своје милијарде чувају у америчким банкама и који су спремни да изврше сваки прекоокеански налог, или земаља у којима постоји стални унутрашњи рат, какве су Сомалија, Авганистан, Ирак.

На Вол-стриту схватају да је данас у региону „Великог Блиског Истока“ као противник глобалне финансијске диктатуре остао Иран. Покушај да се поигра самосталношћу је направила и Турска, али, рекло би се, за председника владе Ердогана и поготово министра иностраних послова Давутоглуа су пронађена ефикасна средства којима се на њих деловало, тако да Анкара данас учествује са великим ентузијазмом у уништењу Сирије и подржава санкције против Ирана. Против Ирана је отпочета операција на уништењу његове самосталности у спољној и унутрашњој политици, на ликвидацији зборног места стабилности на „луку нестабилности“ од Балкана до Пакистана, на кажњавању због одбијања да се потчини „глобалном хегемону“. (Уосталом, Иран такође игнорише амерички долар, а то је већ – готова пресуда).Међутим операција против Ирана је нешто озбиљније него уништење Либије. Метода дозвољеног лова авијације НАТО овде не може да да ефекат какав је потребан. Осим тога, боравећи у превише дугој финансијско-економској кризи, европско становништво нема жеља ни за новим трошковима, ни за новим жртвама. А ситуација у светској финансијској „сенки“ се распирује: пуца и сужава се зона долара као извора њене снаге и алата светске власти; почео је глобални отпор власти олигархије под паролом „Освоји Вол-стрит“. Плус снажна офанзива Кине, коју подржавају економски и војни напори Индије, интеграциони процеси у Јужној Америци, формирање нових структура међународне интеграције (ШОС и БРИКС), активизација АСЕАН, АТЕС и др., па и руска власт се тихо супротставља диктату Рокфелерових и Ротшилдових, тежећи независности од светских финансијских центара. Зато је потребан снажан, комплексан удар који би опасност за долар и његове домаћине скренуо, озбиљно ослабио супарнике (Кину и Европу) и приказао „несавладиву снагу“.

Рекло би се да је одлука о операцији против Ирана донета. Да би се обрадили амерички порески обвезници и истовремено и међународна јавност, изабран је извештај МАГАТЕ у коме је, према подацима незнано чије шпијунаже, Иран убројан у земље које раде на стварању сопственог нуклеарног оружја. За иницијатора удара одређен је Израел, зато што Нобелова награда Бараку Обами задржава америчку администрацију, поготово уочи председничких избора. Зато је решено да се жртвује благостање израелског становништва тако што ће их заплашити могућим губљењем нуклеарног монопола у региону. Па ето – одмах је израелска елита, заједно са својим средствима јавног информисања, а пошто је претходно добила наређење од „старијег брата“ са Вол-стрита, закрештала о нуклеарној претњи од стране Ирана, о хитној потреби да се „нуклеарном исламизму“ нанесе упозоравајући нуклеарни ударац. Што је могуће, и чак врло вероватно. Уосталом, зашто да не? Ко би то могао да се озбиљно супротстави? Нека се полиција само бави митинзима и демонстрацијама. Свет је једнополаризован, њиме владају паре! Савест и морал су му непознати. Непознато му је и међународно право, као и сви остали атрибути биполарног уређења света. Иран може да се нађе потпуно сам, као што су остали сами Ирак, Либија, Југославија… Само ће вођа Северне Кореје послати мању јединицу својих војника што, наравно, ситуацију неће спасити. Иран има прилично добру армију, али неупоредиву у односу на америчку војну силу. Тим пре, уколико операција почне серијом израелских атомских удара. Отпор методом класичне одбране довешће до пораза Персијанаца: противник има неупоредиву техничку предност. Другачије би било да дође до асиметричног комплексног одговора, који би агресору нанео штету коју он не би могао да прихвати. Говорећи једноставније, који би изазвао брда лешева и уништење у земљи непријатеља, мада необавезно и на његовој територији; који би довео у опасност и само постојање Државе Израел. Да ли Иранци могу тако да одговоре? Не знам. Има још много питања. Да ли Пекинг схвата да удар по Ирану представља удар на будућност Кине, удар на динамику њеног развоја? Рат, тим пре, атомски, прекинуће доток блискоисточне нафте у Кинеску Народну Републику, са свим последицама које одатле проистичу. Европа ће моћи да дозирано добија нафту, али по цени 300 – 400 долара за барел, што ће такође изазвати колапс Европске уније и рушење зоне евра. Тако да се, осим војног пораза Ирана, уствари планира да се економски пораз нанесе и главним геополитичким супарницима оних, који претендују на владање светом – Кини, Европи, Индији. Уосталом, и исламски свет, пошто буде лишен сталног дотока долара од нафте, успориће свој развој и, како маштају наручиоци рата, смањиће своју револуционарну активност.

Па ако се сетимо, у не тако давној прошлости није се остварио ни један план фашизма. То, да је данашња светска финансијска елита преузела фашизам као идеологију и метод власти код стручњака не изазива никакву сумњу. Очигледно је одбијање међународних норми, покушаји да се прекроји карта света према сопственим шаблонима, игнорисање закона природе и социјалног развоја, улог на бахатост, силу и нацизам. Плус тежња да се избаве милијарди „непотпуних“ људи. А то и јесте фашизам. Али – ипак да мало погледамо у историју и да прогнозирамо будућност.

Системска криза помахниталог капитализма почетка 20. века је довела, прво, до револуционарне ситуације у Русији и у Европи, друго, испровоцирала је два светска рата, чији је резултат био уништење свих фашистичких режима; треће – кардинално се променио светски поредак: свет је постао биполаран, избалансиранији, многи народи и државе су добили могућност да изаберу пут за свој развој, пропао је колонијални систем. У свему томе се види објективна закономерност развоја човечанства. А то значи да су и садашњи покушаји да се човечанство натера силом на модел финансијског фашизма осуђени на пораз. Међутим, за победе здравих снага потребни су и време и жртве. Претпостављам да ће Иран својим отпором неофашизму положити први камен у темељ будуће победе. Његов пример ће следити многи народи. Исток и антиглобалистичке снаге на Западу ће довести до поимања потребе за организованим одупирањем позицијама финансијског фашизма. У тим ће се снагама појавити цивилизација–вођа, која ће човечанству понудити нови модел уређења света, смисао среће сваког човека, нови скуп прописа за цивилизован живот, хармонично узајамно деловање са природом и космосом. Тај вођа ће бити Русија. Она има историјско искуство у решавању општељудских проблема, има снажан духовно-интелектуални потенцијал, има свети светски задатак. А Америка, која је новом фашизму послужила као тело, настрадаће у будућем обрачуну више од других, зато што је у себи накупила превише негативне енергије, а зло је увек привлачило невољу.

Фонд Стратешке Културе