- Шта повезује Чарлса Линдберга, Адолфа Хитлера, Јосифа В. Џ. Стаљина, Махатму Гандија, Анвара ел Садата, Рухолаха Хомеинија, Била Клинтона, Владимира Путина, папу Јована Павла II, Марка Цукербега, жене које су дигле глас против сексуалног узнемиравања и борце против еболе?
- На први поглед, ништа, сем што се ради о личностима које су на овај или онај начин оставиле видан траг у историји човечанства. Међутим, оно што је свима заједничко јесте – насловна страна.
- Насловна страна америчког недељника „Тајм“ („Тиме“) и титула „личност године“, коју овај часопис додељује од 1927. године. Плејади поменутих (а и многих других) познатих људи који су мењали свет ове године придружила се шеснаестогодишња Швеђанка Грета Турнберг.
- Ко је ова млада дама? Како је постала глобално популарна? Чиме је задужила свет и заслужила ласкаво признање „личности године“?
АУТОР:
Грета Турнберг потиче из реномиране, добростојеће породице. Отац јој глумац Сванте Тунберг, а мајка оперска певачица Малена Ернман. Поред Грете, имају још једну кћерку, Бету. Међутим, и поред нотабилитета и завидне финансијске ситуације, судбина их није мазила. Њихове кћерке пате од више озбиљних здравствених проблема (Аспергеров синдром, опсесивно-компулзивни поремећај, селективни мутизам), што је њихов живот окренуло потпуно на другу страну. По њиховим речима, запоставили су каријере да би бринули о својој деци. Родитељ к’о сваки родитељ, рекао би наш народ. Међутим, то је само једна страна медаље. Овде почиње други део приче.
Откуд ми уопште знамо за малу Грету? Откуд знамо за то „свето дете“ западних мејнстрим медија? Откуд знамо за тинејџерку чистог, невиног лица, разјареног погледа, карактеристичних фацијалних експресија? Пре свега, захваљујући новинарима који су о њој почели да извештавају када је познаник њене мајке Ингмар Рентог на свом Фејсбук профилу објавио прву фотографију њеног протеста против климатских промена испред шведске народне скупштине. Господин Рентог је, иначе, човек бизниса и политике (бави се маркетингом и „зеленим активизмом“, односно борбом за заштиту животне средине). Чињеница да се ради о пи-ар експерту навело је многе на теорију да је цео сценарио са Гретиним протестима Рентог осмислио заједно са њеном мајком Маленом како би се Маленина књига о проблемима њене породице боље продавала. Било то истина или не, од тада креће фасцинација, прво шведских, па скандинавских, а онда и глобалних медија Гретиним „ликом и делом“.
Она се, по њиховим написима, за проблеме из домена климатологије почела интересовати када је имала осам година (?!?); три године касније запала је у депресију (услед забринутости због промене климе); потом је постала веган (како би смањила емитовање угљен-диоксида (?!?)) и своје родитеље натерала да постану то исто; прошле године почела је петком да бежи из школе како би испред шведског парламента држала протест под називом „Школски штрајк за климу“ („Сколстрејк фöр климатет“); посредством медија убрзо је постала „вирaлна“; стекла је своје следбенике широм света; крајем септембра 2019. године доспела је за говорницу Уједињених нација; од тог момента постала је светска звезда.
У том, сада већ општепознатом наступу, није било ничег специјалног ни богзна како паметног. Право говорећи, то је више био један хистерични испад, него некакав смислен говор. „Моја порука гласи да вас посматрамо. Ово је све погрешно. Људи пате. Људи умиру. Наш екосистем је у колапсу (…) Како се усуђујете? Украли сте моје снове и детињство својим празним речима“, поручила је љутито-плачевним гласом светским лидерима. Народски речено, смути па проспи. Ипак, ова беседа уздигнута је на пиједестал епохалности, као да се ради о новом „I have a dream“ говору. Холивудске звезде почеле су да јој се диве; добила је огроман мурал у центру Сан Франциска; марширала на челу неколико стотина хиљада људи у Монтреалу; састајала се са најутицајнијим персонама планете; новооткривени инсект добио име по њој; радио Би-Би-Си нудио јој да буде водитељка за Божић; добила је „алтернативног Нобела“. Једном речју, постала је предмет обожавања. Поставља се питање – зашто?
Уз ово, сасвим логично питање, уследила би и нека друга – колико је једна шеснаестогодишњакиња са озбиљним неуролошко-психичким сметњама компетентна да расправља о једно тако сложеној проблематици као што је промена климе? Која решења (она уопште може да) нуди? Шта пропагира? Ко финасира њена путовања по свету? У чијем је то интересу? И на крају, шта је циљ свега тога?
На прва два питања одговор је јасан. Наравно да нико Гретиних година једноставно није у стању да се бави климатологијом, јер за то нема ни знања ни искуства. То је посао за озбиљне научнике, какав је, примера ради, био наш Милутин Миланковић. Он је неколико деценија свог живота посветио истраживању које је преточио у дело „Канон осунчавања Земље и његова примена на проблем ледених доба“. У тој волуминозној књизи он је, између осталог, управо објашњавао феномен цикличних климатских промена и закључио да се ради о природном процесу на који људи врло мало могу да утичу. Иза таквог становишта и данас стоји више од 500 еминентних климатолога који су потписали петицију под насловом „Европска декларација: нема климатског ванредног стања“, као одговор на систематско дизање панике од стране Грете Тунберг и њених поклоника („Желим да паничите, желим да осећате страх који ја осећам сваки дан…“). Неки покретачи ове иницијативе су, међутим, након свог прогласа изложени правом линчу у западним средствима информисања. Представљани су као некакви зли негативци који пошто-пото желе спречити добру Грету да спаси планету. Поново се применио стари опробани рецепт бучног сатанизовања неистомишљеника. Није им се дао ни промил шансе да изложе своје аргументе. Јер – шта има да причамо с неким ко је у стању да противречи алтруистичком пориву једне нејаке аутистичне девојчице? Како то може, „климато-негатор“ један бездушни?!?
„У том, сада већ општепознатом наступу, није било ничег специјалног ни богзна како паметног. Право говорећи, то је више био један хистерични испад, него некакав смислен говор. „Моја порука гласи да вас посматрамо. Ово је све погрешно. Људи пате. Људи умиру. Наш екосистем је у колапсу (…) Како се усуђујете?“
Управо у томе јесте једна од поенти глобалне популаризације Грете Тунберг и њене апокалиптичне пропаганде. Она лево-либералним еко-екстремистима истовремено служи и као нека врста етичког штита и као промотер њихове идеолошке агенде. Стратегија ове моћне мултинационалне олигархије састоји се у следећем: направити проблем – трубити о њему на сав глас – креирати атмосферу хистерије – натерати људе да траже спас – понудити решење за проблем – згрнути новац од људи успаничених армагедонским прогнозама – дискредидовати сваког ко покуша да се одупре наведеном сценарију. Сада све то треба спровести у дело.
Неке развијене државе већ су натеране да издвоје огроман новац из буџета за потребе тзв. „зелене политике“. Оне које то нису учиниле се притискају. Размишља се и о увођењу неке врсте специфичне еко-таксе, односно – пореза на ваздух и потрошњу угљен-диоксида. Не заборавимо да је до пре само неколико деценија било незамисливо да неко продаје „обичну“ воду за пиће у пластичној амбалажи. Данас је то део свакодневнице. У питању је новац. Новац и глобални интереси разних мултинационалних магната. У томе је можда и срж ове проблематике. Отуд мала Грета на насловној страни „Тајма“.
Нико Грети Тунберг није украо детињство и снове. Нико, засигурно, и поред њених размажено-срдитих речи. Међутим, њену младост стварно су почели да краду. Краду и злоупотребљавају они који ће је искористити и одбацити као стару крпу. Зато се, пре свега, њени родитељи морају тргнути и преузети своју улогу. Морају своју кћер вратити тамо где јој је и место – у школу. Међу своје вршњаке. Онде где ће поставити основе за остваривање снова. То би морали учинити ако су људи и родитељи; ако им се срце није претворило у долар, а савест у паучину.
Мала Грета је у једном у праву. Људи заиста пате. Људи заиста умиру. То, међутим, најчешће није последица климатских промена, већ ратова које воде разне „дубоке државе“. Исте оне које стоје иза Грете и њене приче. Број деце у Авганистану, Ираку, Либији, Сирији, Јемену и многим другим земљама, којима нису украдени само снови, већ и животи, мери се милионима. Она никада нису била на насловној страни. То место било је резервисано за „личности године“ које су њима и њиховом завичају уместо обећане демократије донеле хаос, разарање, смрт и несрећу.
(Аутор је докторанд и асистент на Катедри за историју Филозофског факултета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици)
ИЗВОР: novipolis.rs
