Глобални рат против терора-приручник за тоталитарну државу

Процес који је претходио 11. септембру 2001. године дуг је, чак и више од, деценију. Идеја је била да после растурања Варшавског уговора, САД буду (и остану) једина супер сила која ће управљати светом. Односно, прекрајати границе и исцрпљивати ресурсе (од природних до људских) према вољи моћних корпорација.

Свако ко би се успротивио оваквој слици света, од појединаца до држава, морао је бити прегажен. Тако су политички противници овакве сулудо опасне визије светског поретка били уписивани на списак непријатеља које је требало елиминисати. Неретко су елиминације биле бруталне како би остатак слободоумних и мислећих схватио поруку: или си са нама, или те нема!

Уосталом, политичке ликвидације ЦИА које су 50, 60 и 70-тих година почеле да измичу контроли иницирале су унутар саме Америке директну забрану извршења ликвидација.[i] Уместо одговорности за свргавање демократски изабраних режима, као и убистава појединих лидера који нису „на линији“, официри ЦИА су отишли у „сенку“. Деведесете године прошлог века поново су их избациле на површину задатка који је био јасан: учинити Америку глобалном (и једином) супер силом. За тако нешто била је потребна сила која ће утерати страх у име „америчких вредности“. Подједнако као и промена свести или зомбирање нација путем масс-медијских садржаја. Свет се убрзо нашао у познатој поставци из доба Другог светског рата. Премда, методологија Трећег светског рата била је усавршена захваљујући технолошком напретку. Нуклеарни сукоб морао се избећи, али зато је све остало било дозвољено. Тако, иако добро упознати с постојећим налозима амерички председници:Реган, Буш, Клинтон са својим администрацијама трудили су се да „слободно интерпретирају“ забрану „политичких атентата“. Како подсећа Џереми Сахил у књизи „Прљави ратови-свет је бојно поље“[ii], Реган је, примера ради наредио бомбардовање куће Моамера ел Гадафија, 1986 у знак одмазде због његове наводне улоге у организацији бомбашког напада на ноћни клуб у Берлину. Буш старији, учинио је исто али с другом „метом“: током Заливског рата наредио је бомбардовање председничке палате Садама Хусеина 1991; Клинтон је учинио исто током операције Пустињска Лисица 1998. Онда, можемо да претпоставимо да је бомбардовање резиденције брачног пара Милошевић током НАТО агресије дошло директно из Вашингтона. Уосталом, потпис је исти, зар не?

Радикално увећање буџетских средстава за војску почело је 1992, када је (Дик) Чејни[iii] био министар одбране, подсећа Сахил. (Пол) Волфовиц[iv]и (Луис) Либи, били су потписници Чејнијевог Манифеста који се залагао да САД „морају бити једина супер сила која ће предузети све неопходне акције како би спречиле потенцијалне конкуренте да, чак, изразе аспирацију ка већој регионалној или глобалној улози!“[v] Проток времена омогућио је да план постане легитимна политика с потпуним овлашћењима Беле куће да употреби све што је неопходно да нова корпоративна Империја (оно што данас зовемо САД) овлада светом. За ту политику била су потребна енормна средства, а порески обвезници би могли преко својих представника у Конгресу и Сенату упитати „како се троше наше паре“, па су јастребови Беле куће ангажовали корпорације, прибавили огромне фондове, направили приватну плаћеничку војску (МПРИ, Блеквотер, ЈСОК) и водили тајни Трећи светски рат далеко од бирократских препрека или демократских процедура направљених управо да би се спречила злоупотреба позиција моћи.

Увод у глобални рат против терора, чији смо савременици, обелоданио је својим говором Џорџ В. Буш из 1999[vi], када је изјавио да Америка мора бити спремна да „пројектује своју силу на велике дистанце у неколико дана или недеља. На копну наше снаге морају бити лакше. Наше снаге за брза деловања морају бити смртоносније. Све мора бити ефикасније за размештање“[vii]. Тако се наставило с обарањем режима углавном у државама које леже на нафти или гасу. Али, као што знамо ни транзитне земље попут СФРЈ нису биле изузете. С посебним акцентом на брутално решавање српског питања. Пример крвавог разбијања, некадашње Југославије, коначно рушења Милошевића постао је нови амерички извозни артикал. У Крајини су били ангажовани „пензионисани“ војни генерали (МПРИ), у БиХ муџахедини (претходница АлКаиде), на Косову и Метохији, УЧК.

Припрема се почетак новог 21. века у тамним ходницима моћи Беле куће, „догађа“ се 11. септембар, шест дана касније тајна директива председника омогућава ЦИА да „хвата и притвара милитанте широм света“[viii], што ће довести до стварања мреже тајних затвора подсећа Сахил. Глобални рат без граница, отмице, притвори, напушање Женевских конвенција проводи се на нелегалан начин и у зонама које нису декларисане ратним. Оснива се Ратни Савет који је имао за циљ да „оправда“, у ствари класичне ратне злочине. Почиње с радом пројекат „Грејстоун“ у оквиру кога ЦИА координира рад с обавештајним агенцијама разних земаља на успостављању правне форме познатије као „Статус снага“ споразуми.[ix] Они на „правни начин“ даље омогућују отмице и притварања потенцијално осумњичених за тероризам као и, по злу чувени, „програм тортуре“ далеко од очију Црвеног крста, Конгреса и свега што би подсећало на демократске процедуре и институције.[x] С обзиром да је ЦИА имала ограничена паравојна средства, приватне плаћеничке снаге биле су идеална форма за провођење империјалних циљева корпоративне Америке.

Требало је на једном месту окупити елитне јединице за брза и смртоносна деловања под заједничку команду. Тако је настао ЈСОЦ ( заједничка команда специјалних операција). Према речима инсајдера „Хантера“ који је „радио“ и у периоду Бушове и Обамине администрације већина „акција“ одигравала се изван декларисаних ратних зона и под врло сумњивим легалним оквиром. Укључујући Ирак и Авганистан, на списку су се нашле Сомалија, Тајланд, Мали, Јемен, Колумбија, Перу. Други Сахилов извор био је високопозиционирани припадник ЈСОК-а који му је открио да су тимови ове преторије у Обамином мандату били распоређени у Ирану, Грузији, Украјини, Боливији, Парагвају, Еквадору, Перуу, Јемену, Пакистану, Филипинима, Турској, Белгији, Француској и Шпанији.[xi] Списак ових земаља датира од 2010. године а данас када је терор извезен 7. јануара терористичким нападом на Шарли Ебдо и на тло Старог континента можемо само да претпоставимо који ће следећи догађаји потписом одавати, кроз неколико наставака (у мери којој простор дозвољава) описани империјални тајни рат корпоративне Америке и њених коизвођача.

Уколико бисмо се дрзнули (а хоћемо) да питамо: ко стоји иза снајперске ватре на Мајдану, крвавом пиру у Одеси, обарању путничког авиона малезијске авиокомпаније, ликвидацију карикатуриста и јеврејских таоца у Паризу, одговор треба тражити у бескрупулозно истом потпису.

Русија то зна и упозорава на ревизију историје, плаћеничке мисије у Украјини[xii], поробљену Европу, инсталацију Империји лојалних режима, сторнирању свих међународних институција, хуманитарној катастрофи изазваних како, финансијским инструментима међународних финансијских институција; тако, и дивљањима плаћеничких спец.формација.

Ни кинематографија не остаје нема. Сахилов документарни филм „Прљави ратови“ продуцирао је између осталих и Санденс Институт који је давне 1981. основао холивудски глумац Роберт Редфорд. Оливер Стоун, ради на документарном филму о пучу у Украјини надајући се да ће истина на време „да заустави даљу безумност“ јер се хемисфери којој припада Стоун (Запад) пласира корпоративна, дакле, потпуно искривљена истина.[xiii]

Зна то и јеврејска заједница која у све већем проценту напушта Стари континент…као да зна да нам се ближи Холокауст 21. века!

Знамо то и ми, јер смо претходне деценије у континуитету провели у империјалној лабораторији.

Међутим сва претходно изнета сазнања не би била доступна да није храбрих интелектуалаца, Стивена Коена, Ноама Чомског, Дајане Џонстон, истраживача попут Џереми Сахила, Лауре Поитрас, Глена Гринвалда, или инсајдера попут Бредлија Менинга, Едварда Сноудена, „Хантера“ и бројних храбрих људи који су разоткрили успон тоталитарне државе која је прогнала демократију а у име цивилизацијских вредности смртно ранила епоху којој припадамо.

И, зато је важно сада постављати питања и тражити одговоре ма колико високу цену плаћали. Јер, питање је (с обзиром на предстојећи известан епилог) да ли ће било ко дочекати отварање архива деценију после Армагедона.