Пре месец дана на овим страницама покушао сам да укажем на веома опасну и турбулентну глобалну и регионалну ситуацију, из чега се логички намеће да питање одбране, обнове наоружања и обуке грађанства мора у предстојећем периоду да заузме место суштинског приоритета.
Задатак домаће науке о међународним односима и европским студијама данас је пре свега да прецизно и детаљно ухвати ове међународне трендове и покаже простор за усмеравање политике.
Код нас се, нажалост, формирало мишљење да европске студије треба да служе искључиво промовисању „европске идеје” и стварању лажне слике о привлачности ЕУ. Ситуација је, међутим, потпуно другачија и реалне европске студије данас пре свега треба да покажу дубину кризе европског пројекта, ширину проблема с којима се ЕУ суочава и могуће правце решења или продубљивања ове кризе.
Натали Точи, координатор израде нове Глобалне стратегије Заједничке спољне и безбедносне политике ЕУ, пре неколико месеци у Београду је јасно истакла да су се времена променила од 2003, кад је рађена претходна стратегија.
Далеко смо од тог оптимизма и еуфорије, суочени с изазовима различитог типа у окружењу које је све само не стабилно и просперитетно.
Недавно завршени самит Европског савета у Братислави показао је сву ширину и дубину кризе ЕУ данас. Скуп који је требало да покаже јединство европског фронта у борби за очување снаге европског пројекта завршио се дебаклом.
Италијански премијер Матео Ренци, суочен с озбиљним проблемима код куће пред најављени референдум о реформи Сената и управе у Италији, одбио је да се на крају појави пред новинарима заједно с Меркеловом и Оландом.
Сукоби су се оцртавали на неколико основних поља. Земље вишеградске групе, предвођене Орбаном и Беатом Шилдо, као носиоцима шире европске побуне против досадашњих евровредности, брутално су критиковале имигрантску политику отворених врата, одбиле било какве квоте, али и затражиле да се ово питање, уз још неке важне секторе, потпуно врати на ниво појединачних држава.
Меркелова, међутим, прилично тврдоглаво наставља да брани ову политику, упркос поразима које због тога трпи у домаћој арени.
Други фронт отворили су лидери медитеранског блока, нападајући северњачку политику штедње. Упркос томе што је Меркелова дозволила да Европска централна банка упумпа хиљаду милијарди у европски економски и финансијски систем, лидери Грчке, Француске, Италије… незадовољни су и сматрају да овај тренд треба наставити, и то тако да Немачка преузме већи терет.
Трећи ниво сукоба био је око заједничке одбрамбене политике. Председник Комисије Јункер обновио је причу о изградњи европске војске, док је француски председник Оланд изашао с предлогом о оснивању Европског војног штаба, што су до сада Британци блокирали.
Ово је, опет, наишло на отпор Пољака, који своју безбедност виде под окриљем НАТО-а. Британци, занимљиво је, нису ни позвани на скуп, због резултата „брегзита”, иако и даље званично нису покренули процес изласка. У њиховом одсуству Пољска се намеће као најважнији заступник атлантистичке визије европског пројекта.
Након свега, није ни чудо што се данас говори о егзистенцијалној кризи Уније и што се на сто увелико враћају потпуно супротстављене идеје о њеној трансформацији. Питање проширења остало је на нивоу необавезујућег фолклора.
Све се ово још додатно компликује ако проширимо ракурс.
Данас је већ јасно да „брегзит” није случајност, већ осмишљена, планирана и коначно реализована одлука значајног дела британске елите, коме, изгледа, припада и краљица. Реч је о револуционарној одлуци која је променила основу британске политике, важеће у последњих педесет и пет година, још од првог подношења кандидатуре за чланство у ЕЕЗ.
Све је више могућ и други сценарио, који је до пре пола године био незамислив.
Инцидент на комеморацији 11. септембра показао је оправданост спекулација о озбиљној болести Хилари Клинтон. Уз бледу и неубедљиву кампању, њену омраженост у великом делу популације која не жели трећи Клинтонов мандат, и опште незадовољство васповаца, Трамп почиње да се успиње у анкетама. Два месеца пре избора, свет први пут почиње да размишља о томе како ће глобална политика изгледати с Доналдом Трампом на челу најјаче војске на свету.
Овоме бисмо могли да додамо суштинске промене које свету доноси Кина с политиком обновљеног пута свиле и дубинском офанзивном реформом своје народне армије, о чему је недавно сјајно предавање одржао Јован Чавошки.
Велика делегација из јапанског Универзитета Дошиша, која је била у гостима Институту за међународну политику и привреду, упознала нас је и с њиховим најављеним променама устава, где би први пут после Другог светског рата цар поново могао да добије извршна овлашћења, а јапанска војска дозволу за ангажовање ван својих граница.
Присуствујемо, дакле, почетку озбиљних глобалних промена и нове несигурности, што значи повећање безбедносних изазова и за нашу државу.
Аутор: Мишa Ђурковић
Научни саветник, Институт за европске студије
Политика.рс