Довршетак процеса приватизације медија („повлачење државе из власништва у медијима“) по свој прилици ће бити последњи ударац остацима медијског плурализма и медијске слободе у Србији

Медији су артерије и вене демократске јавности. Без информисаних грађана нема слободног формирања и изражавања мишљења, нема демократске контроле власти и нема независних институција, а демократија се своди на пуку игру интереса и моћи партитократских и финансијских олигархија.

Још од „очева оснивача“ америчке државности, преко Мила и Токвила, па до Хабермаса и Дворкина, у различитим формулацијама и нијансама горња тврдња представља подразумевани аксиом, да не кажемо „Свето писмо“ либералнодемократске теорије и праксе.

То је, наравно, идеал. У стварности, реаллиберална друштва (слично као и некадашња „реалсоцијалистичка“) више или мање заостају за овим демократским стандардом. Баш као што и стање наших крвних судова више или мање одступа од пожељног медицинског стандарда. А када одступи исувише – имамо зачепљење, болест, кризу, распад система, неретко смрт и крах.

Нажалост, у Србији тешко је рећи шта нам је на нижем нивоу – здравствена или политичка култура. С тим што небригом у погледу првог угрожавамо само себе, а немар у погледу другог угрожава цело друштво. Поготово када тај немар исказују највиши носиоци политичке моћи. Није стога нимало чудно што српско друштво, медији и институције показују озбиљне симптоме артеросклерозе, можданог удара и прединфарктног стања.

Зато прича о слободи медија и објективном информисању није само нешто што се тиче неколицине хиљада медијских посленика и нешто што се мора некако „одрадити“ зарад оних фамозних „скрининга“, отварања бриселских поглавља и позитивних извештаја ЕУ.

Добро, али зашто баш сада ово подсећање? Зато што се у сенци „великих“ политичких тема, коски и спинова пред нашим очима тихо спроводи нека врста „медијског геноцида“. Наиме, најављени довршетак процеса приватизације медија („повлачење државе из власништва у медијима“) по свој прилици ће бити последњи ударац и, такорећи, глогов колац остацима медијског плурализма и медијске слободе у Србији.

А стање у том погледу је ионако већ више него алармантно. На пример, резултате недавног истраживања по коме је владајућа странка забележила пад од пет-шест процената нису објавиле ниједне дневне новине. Али су зато сви ових дана објавили анкету по којој СНС има подршку равних 50 одсто бирачког тела – дакле, више него на изборима пре годину дана, и то сам, дакле, без Љајића, Илића, Драшковића и осталих који су ваљда барем неким процентом или промилом допринели напредњачком изборном резултату – иако сви знају да то није ни нормално, ни реално. Критичка реч на рачун премијера напросто се не може чути нигде на „великим“ телевизијама (које се разликују само у степену и нивоу удвориштва), а појединци који се усуде да критикују бивају разапети на таблоидном медијском крсту.

Ипак, никад не треба сметнути с ума да и од зла увек може бити горе. Нико заправо не зна зашто се држава тако журно и тако резолутно „повлачи“ из власништва, нити зашто се тако тако ултимативно продају преостали медијски ресурси. Обично се каже да је то ради „објективнијег информисања“, да се „спречи државни монопол“, обезбеди плурализам власништва итд. И као круна аргументације, као тачка након које престаје свака дискусија, каже се да „тако тражи ЕУ”, односно да је то један од услова који се постављају пред Србију зарад процеса евроинтеграција.

Узалуд су чланови Синдиката новинара Србије неуморно објашњавали да је, не рачунајући пар изузетака, досадашња медијска приватизација донела драстичан пад квалитета, масовно отпуштање запослених и углавном гашење приватизованих медија. Није помогло ни што су представници Европске уније у Србији више пута јавно истакли да никада нису тражили приватизацију свих медија, већ искључиво транспарентност власништва и финансирања.

СИНОС, такође, подсећа да у земљама Европске уније постоје регионални и локални медији, да у Словенији и Хрватској свака општина има свој медиј, да је у Црној Гори у току доношење медијских закона и да нико од њих не тражи да се држава апсолутно повуче из медија.

Заправо, у земљама окружења медији су у апсолутном власништву приватника само у Македонији, која тешко да може бити узор било чега. При томе, Устав Србије предвиђа могућност да локална самоуправа буде оснивач медија, због чега су се СИНОС и Професионално удружење новинара Србије (ПРОУНС) септембра прошле године обратили Уставном суду са иницијативом да се утврди (не)уставност сета медијских закона.

Ништа, међутим, није помогло. Чак ни масовно потписане петиције, нити тиха подршка појединих локалних, чак и напредњачких власти. Очигледно је да опстанак локалних медија смета једном моћном финансијско-политичком лобију, који намерава да под своју непосредну контролу стави све расположиве медијске ресурсе. А остале укине или угаси. Јер – и то је важна поента – државна новина или телевизија ипак не може бити баш толико инструментализована.

Сем тога, власт је обично коалициона, па се донекле морају „испоштовати“ и коалициони партнери. Постоји и неки управни-надзорни-програмски одбор, где седе и представници опозиције, па се и према њима мора имати бар мало каквог-таквог обзира. Уосталом, после неких наредних избора та опозиција може постати власт, што такође може бар мало обуздати цензорске амбиције. Из свих тих разлога, и само на први поглед парадоксално, државни медиј, а поготово тзв. јавни сервис никада не може тако бескрупулозно служити „газди“ као што то могу приватни и приватизовани. А о нивоу и неукусу да и не говоримо.

Укратко, нема ниједног разлога да се држава до краја повуче из медијског власништва. Сем ако права мета ове и сличних операција није управо сама држава, односно оно што је од ње још преостало.

Ђорђе Вукадиновић, Политика