Крајњу одлуку, да ли желе ГМО на свом столу или не, морају донети грађани Србије на референдуму. Не видим суштинску разлику између борбе за територијалну целовитост Србије и уласка ГМО у нашу земљу, каже професор Миладин Шеварлић
Да ли Србија треба да прихвати увоз ГМО да би добила чланство у Светској трговинској организацији? Домаћа пољопривреда била би уништена, тврде стручњаци.
Поставља се питање правне одговорности за штетне последице због уношења хране од ГМО. Правне последице не сноси компанија која продаје генетски модификовано семе или производе, а чак и да се позове на одговорност, сав профит може да пребаци на рачуне ћерки фирми у пореским рајевима. Последице неће преузети ни држава која стоји из тих компанија. На крају, све последице сносиће потрошачи и земље увозници ове хране кроз плаћање лечења, посећа Миладин Шеварлић, професор на Пољопривредном факултету у Земуну и председник Друштва аграрних економиста, поборник органске пољопривредне производње.
Референдум за ГМО
Он истиче да не треба примењивати законе које од нас тражи ЕУ све док не постанемо пуноправна чланица ове организације а да крајњу одлуку, да ли желе ГМО на свом столу или не, морају донети грађани Србије на референдуму.
„Ја нисам за конфронтанцију са великим силама већ за апстиненцију. Основно право човека је да има шта да једе и одатле – да зна шта једе. С једне стране имамо силне стандарде за производњу хране ХАЦЦП, ХАЛАЛ, ГАП…, а истовремено се америчке ГМ компаније боре да на декларацији производа од ГМО не назначе шта тај производ садржи.
Мој предлог је да се у све међународне споразуме Србије убаци један члан: “Овај документ ступа на снагу стицањем статуса пуноправног члана Европске уније“. Тако би, коначно, избегли штап без шаргарепе.
Такође, предлажем да се организује референдум о ГМО. Ја не видим суштинску разлику између борбе за територијалну целовитост Србије и уласка ГМО у нашу земљу. Што се тиче националног суверенитета и одрживости за мене је то иста раван. Позивам народне посланике да не буду роботизовани гласачи за оно за шта се залаже председник њихове партије. Они нису посланици председника партије него народа. Чланове скупштина општине и градова позивам да не чекају промене Закона о ГМО него да што пре изгласају декларације у којима своје општине проглашавају подручјем без ГМО. Када се велики део територије Србије прогласи зоном без ГМО и интерес ГМ компанија за улазак на Србију ће се смањити.
Велика већина грађана у Србији је против ГМО и то је последњи и највећи бастион који нас брани од уласка ГМО, поручује овај професор.
Секретар Удружења Привредне коморе Србије за пољопривреду Милан Простран је уздржан приликом оцењивања здравствене безбедности ГМ хране и истиче да о томе треба да се изјасне генетичари, али сматра да не треба мењати актуелни закон и трчати пред руду.
Чињеница да је 16 милиона фармера из 29 земаља увело ГМО производњу говори да та технологија осваја свет. Ипак, мој принцип је да не треба трчати пред руду, а ни журити ка новој технологији. Нека тај пут крчи Европска унија која је као заједница развијених земаља озбиљан партнер САД.
Србија не би требало да диже кинеске зидове, али не морамо се сувише ни бавити променом овог закона. То је нова технологија, доста скупа, коју су америчке компаније продале великом броју земаља а желе да уђу и у ЕУ. Ми, као кандидати за улазак у ЕУ, не треба да јуримо са прихватањем ГМО. Можда би ми као аграрна земља на Балкану могли да пратимо шта ради Француска као аграрна сила у ЕУ.
На пример, Аустрија је, уз доста муке, у ЕУ изборила статус земље без ГМО и зашто се онда ми условљавамо прихватањем? Моје мишљење је да не прихватамо либерализацију тржишта ГМО производњом и да следимо трасу ЕУ. Тамо тај рат траје 20 година, сматра Простран, упозоравајући да у случају увоза ГМО семена постајемо зависни од произвођача семена наредних 10 до 15 година као што је то својевремено било са хибридима.
Експерименти у Каену
Научници који су се бавили проблематиком генетски модификованих организама одмах су схватили не само потенцијални значај ове нове технологије, већ и могуће опасности које могу настати из њене немарне примене, па су у писму америчкој Националној академији наука (НАС), пренетом и у часопису Сајенс (Сциенце – Наука), захтевали да се наметне мораторијум на даља истраживања у овој области. На конференцији у Асиломару, Калифорнија, у фебруару 1975. године, 150 научника из 13 земаља постигло је договор да се општи мораторијум замени комплексним низом правила за спровођење само одређених типова експеримената, док су други експерименти са рекомбинованим организмима били практично забрањени, док се не прикупи довољно знања. Закључци са ове конференције, објављени 6. јуна 1975. године у часопису америчке националне академије наука представљају једини случај у научној заједници којом сама заједница себи намеће безбедносну и етичку регулативу.
Да ли су ГМО штетни по човека или не расправа је која траје бар две деценије. И даље нема конкретних научних доказа који потврђују ниједну тврдњу, ни да су опасни ни да нису. Последње велико истраживање утицаја генетски модификованог кукуруза НК603 и Роундуп хербицида компаније Монсанто на лабораторијске мишеве у Универзитету у Каену у Француској дало је прилично узнемирујуће резултате.
Истраживачки тим предвођен Жил Ериком Сералинијем је хранио три групе мишева овим кукурузом, друге три групе су добијале ГМ кукуруз третиран хербицидом, а трећој групи су давали воду са хербицидом “Роундуп”. Четврта група је контролна и ти мишеви су храњени природном храном.
Ово истраживање је трајало две године, односно током целог животног циклуса мишева. Стандардна истраживања и испитивања трају свега 90 дана што је често недовољно да се дође до конкретних закључака и утврде евентуални штеттни ефекти ГМО.
Резултати овог истраживања показали су да је 50 одсто мушких и 70 одсто женских мишева умрло прерано. Насупрот томе, само 30 одсто мушких и 20 одсто женских мишева је умрло прерано у контролној групи. Главни разлог више стопе смртности код женских мишева био је рак дојки, док су код мушких мишева обољевали јетра и бубрези, а добијали су и рак коже. Након 17 месеци од почетка испитивања, пет пута више животиња које су храњене ГМ кукурузом је умрло него у контролној групи. Сералинијев закључак је да су јасне индиције да хербициди и супстанце у ГМ кукурузу деформишу хормонални систем животиња, изазивајући оштећења органа и тумор.
Одмах су се јавили критичари овог експеримента са главним замеркама да је врста пацова коришћена у експерименту подложна туморима, да је коришћен мали број животиња па је узорак недовољан за закључивање, као и да је експеримент показао да уношење већих доза ГМ кукуруза није довело до бржег обољевања.
Ове аргументе користе и неки наши генетичари тврдећи да генетски модификовани организми нису опасни по здравље и да би требало дозволити увоз хране од генетски модификованих организама с тим да се сваки производ посебно контролише па ако се покаже безбедним – пусти у промет. Ништа против ГМО нема ни новинар Захарије Трнавчевић које је и председник Националног аграрног савета. Он је, гостујући на ТВ Хепи изјавио да је боравио у САД и видео како настају генетски модификовани организми, те да нема основа за страх како се коришћење може одразити на потрошача, као и да се као новинар никада није бавио том темом као опасношћу за грађане.
Самосталност у исхрани – гарант државне самосталности
Ипак, генетичар Миодраг Димитријевић указује на истраживања према којима постоји потенцијални ризик за здравље уколико се користи ГМО храна.
Са здравственог аспекта постоје потенцијалне опасности употребе ГМО у исхрани. Нека истраживања од 2005, 2008, и 2010. године у Русији и Француској, а ради се о научним истраживањима објављеним у научним часописима, показала су последице ГМО хране на лабораторијским сисарима, мишевима и пацовима. Резултати су стерилитет, деформације, тумори и то чак у трећој или четвртој генерацији од животиња на којима су обављана испитивања. У једном истраживању у Русији мишевима су расле длаке у усној дупљи. Постоје одређене индиције да та храна може бити здравствено рискантна. С друге стране, поборници ГМО кажу да не постоје чврсти докази за такве тврдње, објашњава Димитријевић.
Међутим, за Србију је то мања мука, јер тај здравствени аспект може да се оспорава и онда се улази у бесконачне расправе.
Нама је потребно да се направи рачуница, јасно да се упореде користи и мане и онда да се види треба ли нама ГМО или не. Ако се испостави да нам се то не исплати онда не смемо да дозволимо да нас било ко уцењује. Србија има класичну хибридну и семенску производњу на светском нивоу, а са поплавом ГМО у свету биће још вреднија. Самосталност у исхрани је гарант државне самосталности. Не видим разлог да све то напустимо и прихватимо ГМО. У свету тренутно 10 највећих светских ГМО компанија држи 75 одсто тржишта семена, а највеће три чак 53 одсто. Подсећам да је то тржиште вредно 28 милијарди евра. Американци су ГМО произвели да би решили своје проблеме. У индустријској производњи где се једна култура сеје на огромним површинама неминовно је да се појаве болести и инсекти. Али Србија није Америка. Наш просечан произвођач има 60 година и три хектара. Нама ни кукуруз пламенац ни корови нису лимитирајући фактор у производњи кукуруза и соје, а у САД јесу. Мале земље као што је наша морају да се боре малим серијама са високом вредношћу. Ми не можемо да се такмичимо у приносу соје. Код нас се ништа неће побољшати гајењем ГМО, тврди Димитријевић. Он истиче да (бивши министар пољопривреде) Драгин јесте донео строг и ригидан закон 2009. године, који чак забрањује и превоз ГМО, а то је усвојено и у скупштини.
Каква год била одлука морамо да водимо рачуна о националним интересима, апелује професор Димитријевић.
Противници ГМО изван власти – лобисти у владама
Међу великим противницима ГМО у Србији су разна удружења зелених и еколошки покрети. Странка зелених Србије покренула је петицију за Србију без ГМО, а Еколошки покрет из Новог Сада је 2011. године организовао протест испред Народне скупштине против ГМО, као и међународну конференцију о безбедности хране којој су присуствовали и представници УН и чији је закључак био против генетски модификованих организама. Никола Алексић извршни директор Еколошког покрета истиче да улазак у СТО значи да смо готови као народ и као држава.
ЕУ може да се носи са САД и великим ГМ компанијама, јер финансира своју пољопривреду. Компанија Монсанто је од Конгреса САД направила свој сервис којим уцењује све земље у свету да прихвате ГМО. Тако је амерички амбасадор у Француској тражио да се ова земља казни јер је забранила гајење ГМО. У ЕУ у само шест земаља је дозвољено гајење ГМО. Морамо да истрајемо да остане овај закон на снази, јер је пољопривреда најважнија привредна грана у Србији и која највише извози. Коме ћемо ми да извозимо ГМО? Ми смо усвојили стратегију о органској пољопривреди, а немогуће је очувати парцелу чистом ако у околини има ГМО биљака, упозорава Алексић.
Покрет Двери је такође започео кампању против ГМО у Србији, а у својим текстовима издвојили су министра трговине Расима Љајића и власника МК групе Миодрага Костића за лобисте за ГМО у Србији.
Иначе, акција за прихватање ГМО у ЕУ поново се покренула крајем прошле године када је британски министар за заштиту животне средине Овен Петерсон изјавио да ГМ може обезбедити храну за земљу, да је добра за грађане и да може помоћи у смањењу климатских промена. Према писању лондонског Гардијана, Велика Британија троши 100 милиона фунти годишње за подршку ГМ усевима, наводно помажући најсиромашнијим земљама.
Патентирано семе
Посебан аспект утицаја генетски модификованих организама на једну земљу је начин продаје ГМ семена од стране компанија. Наиме, генетски модификовано семе је патентирано и као такво интелектуална својина. На име тога компаније, попут Монсанта, осим прихода од продаје семена убирају и ројалитије, односно годишње накнаде за коришћење њиховог патента у виду дела приноса. Такође, фармер не може искористити семе од овогодишњег рода за наредну сетву, већ мора да купи ново семе од компаније која га продаје. У Индији, где се масовно гаји такозвани Бт памук, последњих година дошло је до масовне финансијске пропасти узгајивача а посебно је висока стопа самоубистава код произвођача генетски модификованог памука. Испоставило се да је скупо плаћени Бт памук само пет година био отпоран на инсекте, а да су трошкови пестицида све више расли док су приноси падали.
У Бразилу милиони фармера су тужили Монсанто за повраћај средстава на име ројалитија које су плаћали у износу од два одсто приноса. После САД Бразил је највећи произвођач ГМО, а ова производња је легализована 2005. године након што је утврђено да је у јужној држави Рио Гранде до Сул две трећине усева соје већ ГМ и то Монсантова „Роундуп Реадy“ соја. Монсанто је тестирао и бразилску соју која се продаје као „не ГМ“ и ако би се открило да је „Роундуп Реадy“ наплаћивали би три одсто. Фармери су се удружили 2009. године и тужили Монсанто тражећи укидање ове провизије као неправедног намета, јер се показало да је Монсантова соја високо заразна, односно брзо се шири на усеве друге врсте соје. Прошле године бразилски Врховни суд донео је пресуду у корист фармера, али битка се наставља.
Можда и најпознатији је случај канадског фармера Перси Шмајсера код кога су 1998. године на њиви агенти Монсанта пронашли уљану репицу „Роундуп Реадy“ иако је он никада није купио од ове компаније. Шмајсер је одбио да се нагоди са Монсантом и призна да је намерно и бесправно посејао семе, тврдећи да је ГМ семе вероватно донесено ветром или се неким другим путем нашло на његовој њиви. Након неколико година суђења са моћном компанијом случај доспева пред канадски Врховни суд који одлучује у корист Монсанта, али и да Пери не мора да плаћа одштету јер није имао никакве користи од тог семена.
Део пресуде који фактички ставља фармере у ропски однос према произвођачу ГМ семена је да, генерално, фармер има право на семе и биљке гајене на његовом земљишту, чак и кад су те врсте донешене на његово земљиште полинацијом или ветром, међутим исто не важи за генетски-модификовано семе.
Шмајсер је ипак финансијски уништен јер је потрошио око 200.000 долара на адвокате. Када је судски процес завршен, по савету адвоката, Перси Шмајсер је спалио целу њиву. На његовој њиви 2005. године поново је никла ГМ уљана репица, а 2008. године Монсанто доноси одлуку да се нагоди ван суда и плаћа 660 долара за чишћење Шмајсерове њиве од ГМ уљане репице.
Милош Обрадовић
Балкан Магазин
