Легендарни амерички политичар Хенри Кисинџер једном је рекао:“Контролишући нафту, ви контролишете државе. Контролишући храну, ви контролишете становништво”.

Почетком 2000.-их амерички Конгрес је усвојио закон по којем се тражи од америчких хуманитарних агенција да у својим програмима пружања помоћи у храни страним земљама укључе и ГМО-производе. С тим у вези, америчка агенција USAID посебну пажњу поклања агробизнису. САД су искористиле програме USAID за превазилажење глади, како би прогурале ГМО-кукуруз у Јужну Африку. Афричке земље су биле суочене са избором – или да прихвате ГМО или да пусте да велики број становништва умре од глади. Неке земље, као што су Мозамбик и Зимбабве, одбиле су ГМО-кукуруз због ризика по екологију, али су биле приморане да прихвате ГМО-брашно. Само је Замбија категорички одбила све варијанте ГМО.

2003. године, Међународна организација “Пријатељи Земље” саопштила је:

“Постојала је реална алтернатива ГМО, али афричке земље нису имале могућности да је добију… САД често користе помоћ у храни као маркетиншко средство за освајање нових тржишта. Корист од тренутног система помоћи у храни, углавном, имају велике пољопривредне компаније”.

“Ослобођење” Ирака од стране Коалиционих снага 2003. године, довело је и до “ослобођења” земље од традиционалних врста семена. Агенција USAID се одмах појавила, организујући демонстрације “високородних сорти семена” житарица, укључујући пшеницу, јечам, грашак и сочиво. Да би се олакшало увођење патентираних ГМО-семена страних пољопривредних гиганата, ирачко Министарство пољопривреде им је дало субвенције. Пољопривредници, прешавши једном на ново семе, приморани су да га купују сваке године, постајући тиме зависни од страних мултинационалних произвођача. Са семеном су стигле и нове хемикалије: пестициди, хербициди, фунгициди…

У Индији је дошло до правог ГМО-геноцида. Спасавајући се од ужасног сиромаштва након добијања независности, индијска влада је дозволила америчким биотехнолошким гигантима да у земљи продају нове варијанте семена. Милионима индијских фармера су били обећани велики урожаји и приход, ако пређу од традиционалног вођења домаћинства на узгој ГМО-семена. Ситни пољопривредници су позајмили новац како би купили ново чудо од семена. Али њихове наде се нису оствариле. Показало се да ново семе није тако неотпорно на жарку индијску климу. Неродна година је фармерима оставила растуће дугове, не доневши толико жељени приход. Резултат кампање у којој је Индија била искориштена као полигон за генетски модификоване усеве било је самоубиство 125.000 пољопривредника. Поред тога, у оквиру програма помоћи генетски модификованих семена, многе традиционалне сорте су биле забрањене.

USAID је нешто слично покушала да уради и у Непалу. Међутим, када је 2011. године агенција објавила да Министарство пољопривреде Непала разговора са компанијом “Монсанто” о “увођењу хибридних сорти кукуруза у 20.000 фармерских области и обуци сељака њиховом узгоју”, изјава је одмах изазвала талас јавног протеста у земљи. Под великим притиском јавности, влада је морала да одустане од својих планова.

Класични пример зависности државе од ГМО-семена је Аргентина. Према уговору са компанијом “Монсанто”, која има монопол на патент ГМО-соје, аргентински фармери морају сваке године да купују ново семе од ове мултинационалне компаније и да јој плаћају лиценцу. “Монсанто” је наметнуо Аргентини плаћање ових лиценци под претњом увођења пореза на аргентински извоз.

Америчка политика ширења ГМО води ка исцрпљивању држава и има за циљ контролу становништва планете, држећи га у непрестаном страху од глади и сиромаштва. Становништво које мисли само о хлебу насушном, губи вољу за борбом за било каквом врстом политичких и личних слобода.

Миљана Цмиљанић

Глас Русије