Гњиланска група и завршетак избора

Резултати локалних избора “Републике Косова” на северу Космета, пре свега у Косовској Митровици и потпуни бојкот бирача 3. новембра, нису задовољили међународну заједницу, Приштину и Београд, који су морали да донесу сложене принудне мере (коришћење административних ресурса, притисак, застрашивање и подмићивање, масовна лажна пропаганда), како би некако натерали Србе да на поновљеним изборима 17. новембра изађу на биралишта у северној Косовској Митровици. Тиме би они и својим гласом потврдили своју “добровољно-принудну” сагласност на обједињење севера са остатком сепаратистичке државе. Бројање гласова организовано је изван Косовске Митровице. Ненад Рикало, члан “Изборне комисије Републике Косово” тврди да су представници Мисије ОЕБСА током изборне кампање сачинили бирачке спискове, чиме су се умешали у рад изборне комисије и отворено стали на страну Приштине. Те три чињенице (насилно-принудни карактер избора, бројање гласова изван бирачког места и најгрубље кршење изборног процеса од стране ОЕБСА) очигледно доказују да су локални избори “РК” протекли уз темељна и масовна кршења људских права, кршења норми међународног права и сходно томе – избори нису легитимни.

Утврђивање резултата избора омогућава “Републици Косово” да почне са мерама обједињавања севера покрајине, што може довести читав регион на ивицу новог крвопролића, до затварања граница и казнених мера против српског становништва. Према Бриселском споразуму, ликвидација органа и установа Републике Србије на територији севера покрајине, као и предаја државних функција у руке Заједнице српских општина, лишава Србе најелементарније могућности заштите од насиља, које је могуће спроводити у најширем могућем опсегу. Косовски “премијер” Хашим Тачи изјавио је 20. новембра после заседања СБ УН, да је после избора за локалну самоуправу искључена подела Косова и његова федерализација по етничким границама. Још је упутио јасну поруку свима који сматрају да Заједница српских општина може имати и најнезнатнију улогу у “Републици Косово”. По његовим речима “Заједница српских општина ће радити у складу са законима Косова, неће имати законодавне и извршне функције, а такође неће моћи ни да промени функционисање заједнице”. Поред тога, од 14. децембра ће косовска царина у потпуности преузети наплаћивање царинских такси. Од тог момента за “Републику Косово” несумњиво започиње следећа, одлучујућа етапа у завршном и потпуном формирању независности, на чијем путу сада стоји само “проблем обједињења севера покрајине”.

Да истакнемо још један веома опасан моменат.На фону “изборне кампање” званични Београд је предузео меру, која представља више него опасну посредничку радњу која сведочи о заједничком спајању инетреса и спремности да се иде до екстремних мера по питању формирања државности “Републике Косова”. Ради се о томе да су побуњенички злочинци из такозване Гњиланске групе ОВК, упркос првостепеној судској пресуди пуштени на слободу.

О чему је овде реч?

Међународни тужилац Маурицио Салустро из Канцеларије специјалног тужилаштва Косова у Основном суду у Митровици, поднео је 13. новембра текуће године тужбу против припадника 15 чланова банде тзв. Дреничке групе, оптужујући их за злочине против цивилног становништва укључујући и мучења, малтретирања и убиства заробљеника, почињена током 1998. године у логору ОВК. Међу оптуженима су (чланови Демократске партије Хашима Тачија) – Сами Љуштаку, који је на последњим “изборима за локалну самоуправу Републике Косова” постао градоначелник града Србица; бивши командир ОВК Сулејман Сулеми, данашњи амбасадор самопроглашене “РК” у Албанији; Неџат Демаку постао је председник општине Глоговац; његов брат Фадиљ Демаку је посланик “Скупштине Републике Косова”, као и Исмет Хоџа, Башким Дритон, Седман Демај.[1]

У извештају  «Амнести интернешнл» из августа 2013. године, јасно је указано да је Привремена администрација УН на Космету скривала доказе о отмицама и убиствима Срба током и после завршетка сукоба 1998-1999. године. Шан Џонс, стручњак  «Амнести интернешнл» за Космет, истакао је да су управо слабост и недостатак жеље УНМИКА да учини напор по питању истраге о чињеницама широко распрострањених напада на цивилно становништво, можда и злочина против човечности, допринели да се на Косову створи атмосфера некажњивости. Премда, како примећује аутор извештаја, злочини против човечности не застаревају. По његовом дубоком уверењу, УН не смеју да избегавају одговорност за неистраживање злочина, а породице убијених и отетих морају да сазнају истину о својим ближњима.[2]

УНМИК је од СБ УН добио задатак да заштити људска права на Космету. Извештај «Амнести интернешнл» је заснован на првобитним изјавама које је прикупила Саветодавна комисија за људска права у својству доказне базе о кршењу људских права конкретних цивилних лица од стране УНМИКА. Комисија је примила око 150 изјава од рођака лица несталих без трага, у првом реду Срба који су, како се претпоставља, отети од стране ОВК. Све приспеле изјаве указују на то да УНМИК није предузео неопходну истрагу о отмицама и касније убиствима, једног или више чланова породица које су дале изјаву. Осим тога, Комисија је утврдила да полиција УНМИК у неким случајевима није успела да донесе било какве доказе о својим покушајима спровођења истраге, па у односу на остале, постоји основана сумња да је полиција УНМИК одмах после предаје тела погинулих њиховој родбини, прекидала било какву истрагу. УНМИК није предузео никакве мере ни по питању плаћања надокнаде и штете жртвама.

Као што је познато, у области полиције и правосуђа УНМИКУ су укинуте надлежности 9. децембра 2008. године, када је европска мисија за владавину права ЕУЛЕКС почела рад на Космету, преузевши на себе надлежности полиције, тужилаштва и судства. У област надлежности ЕУЛЕКСА између осталог су ушла и истраживања посебно тешких кривичних злочина. ЕУЛЕКС је “наследио” 1. 187 случајева ратних злочина, за које УНМИК није својевремно спровео неопходну истрагу.[3]

Упркос свему, званични Београд мора учинити све напоре како би одвратни злочинци, оптужени за ратне злочине почињене против српског становништва у Гњилану у другој половини 1999. године, избегли одговорност.

Првостепена пресуда члановима Гњиланске групе ОВК изречена је половином септембра 2012. године. Тада су били ослобођени Шемзи Нухију и још низ лица којима је суђено у одсуству: Фазлија Ајдари, Шаћир Шаћири, Идриз Алија и Рамадан Халими. Ради мучења које је довело до смрти најмање 80 цивила, било је осуђено 11 чланова ОВК, а ради мучења и злостављања осуђена су 153 човека на 116 година затвора.

После ослобађања прве шесторице, Апелациони суд у Београду је започео са поновним разматрањем процеса и пресуда.

Одбор за ратне злочине Апелационог суда донео је одлуку да ослободи три “лица” и одмах их пусти из затвора на слободу – тиме је укинута првостепена пресуда. Апелациони суд у Београду ослободио је одговорности Агуша Мемешија, Феата Хајдарија и Самета Хајдарија. Први је по првостепеној пресуди био осуђен на 12, други на 10 и трећи на 15 година затвора. Као кривица им је урачуната тортура која је довела до смрти 47 људи, као и примена мучења и злостављања против 147 људи. Међутим, за Апелациони суд они су невини као јагањци Божији чим је сматрао за неопходно да их одмах пусти на слободу. Разлог и образложење овакве судске пресуде покривено је велом службене тајне.

 На тај начин имамо грубо кршење норми правосудног система како од стране српског националног правосуђа, тако и од стране међународних правосуднох органа. Имамо кршење међународног права и кршење људских права. Имамо спајање интереса “међународне заједнице”, Београда и Приштине у завршном формирању квази државе “Републике Косова” који стварају атмосферу страха и напетости, како у ужој Србији тако и на северу Космета – што у суштини провоцира директну ескалацију сукоба.