Година расплета: Вучић или Србија

Ако Зоран Ђинђић преживи, неће Србија. Александар Тијанић је то пророчанство написао у политичком контексту, а Александар Вучић се обрадовао 12. марта 2003, кад је испуњено. Весео догађај обележио је пригодном журком. „Хеклер Кохом” су гађали други, он је пуцао само приликом отварања шампањца. Као увек кад прославља своје успехе и туђе смрти, напио се до бесвести, четврти пут у животу. Навијачко усхићење ухватило га је после победе Црвене звезде у Барију, а родитељско кад му се родио син, принц престолонаследник Данило. У истом стилу, уз алкохол, хармонику и четничке песме на онај свет је испратио Славка Ћурувију и, на крају, Ђинђића. Његов успон и пад описује уредник Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник Дневног Телеграфа, Национала и Правде и близак Вучићев сарадник и пријатељ

Прошло је 15 година, а Србија опет мора да се спасава од свог владара. Иако је све више оних који мисле другачије, нормални грађани се надају да ће овог пута преживети и држава и њен ванкњижни власник, Александар Вучић. Ако ништа друго, и он и његове жртве заслужују да му се омогући фер и поштено суђење на коме ће одговарати за све злочине које је извршио током шестогодишње диктатуре.

Откад је дошао на власт, Вучић је учинио све што је могао да би уништио Србију. Његов двоструки кум Никола Петровић, тобож у шали, каже да је Вучић применио Павелићево трајно решење српског питања: трећину ће протерати из Србије, трећину превести у напредњачку веру, а зна се шта чека остале.

У свакој шали циничног кума има 99 одсто истине, као што се види у пракси. Под Вучићем, према званичним подацима, Србија годишње губи 74.000 становника; што због негативног природног прираштаја, што због бекства младих и образованих, који су схватили да одлазак из овог калифата није емиграција, него евакуација. Трећину, оне поводљиве, похлепне и глупе, претворио је у своје идолопоклонике. Подмитио их је и застрашио, па помоћу тих 30 одсто гласача има апсолутну власт.

С обзиром да се 2017. године број самоубистава удвостручио, а број убистава порастао за 20 одсто, добро му иде и с трећим, радикалним делом решења српског проблема. Преостали пролетери сведени су на ниво робова страних господара и домаћих тајкуна. Док већина балансира на ивици егзистенције, они се шире, по багателним ценама купују све што је остало, људе, земљу и фирме. У медијском мраку, Вучић је окупирао све државне институције и избрисао границу између правосуђа и криминала. Поразио је и понизио Србију, али опет нема мира, зна да га у 2018. чекају изазови, претешки за његова крхка леђа, повијена под теретом криминала и корупције.

Година расплета, која је управо почела, донеће одлуку о томе ко ће опстати, Србија или Вучић. Док је он на власти, не може обоје.

Вучић то зна, зато се припрема за одбрану и последње дане. Није му лако, стисло га је са свих страна, најјаче и најболније из Вашингтона, Брисела и Москве. Уверен да је паметан, скривен иза парола о једнаком значају европског пута и руског пријатељства, и једнима и другима обећавао је све што су тражили.

Американци су захтевали да призна независност Косова, промени Устав Србије, затвори руски хуманитарни центар у Нишу и реши још неколико питања, попут кажњавања свих одговорних за убиство браће Битићи. Вучић је пристао.

Још и пре оснивања Српске напредне странке, у лето 2008, пронео се глас о фамозном састанку у америчкој амбасади у Београду. Камерон Мантер, тадашњи амбасадор, позвао је на сепаратне разговоре Бориса Тадића, Александра Вучића и Ивицу Дачића. Прво је пред Тадића, председника државе и Демократске странке, ставио папир са списком задатака. Уз напомену да то нису теме за дискусију, него захтеви о којима се може изјаснити само на два начина (хоћу – нећу), амбасадор га је замолио да попуни формулар. После дужег премишљања, Тадић је вратио ижврљани папир. На већину питања је одговорио са „yес”, али било је и неколико која је прецртао. Вучић није имао политичких и моралних дилема, прихватио је све. Кад је то видео, Мантер је Дачића обавестио да нема потребе за његовим тестирањем, већ се зна ко је победник на конкурсу за новог слугу.

Кад се прича о том мистериозном испиту пронела Београдом, Вучић ју је демантовао, оптужујући Дачића да је пласира како би се представио као патриота. Међутим, дешавања на политичкој сцени су доказала да иза тог дима има ватре. Америчке дипломате су, уз помоћ колега из Брисела, обезбедиле логистичку подршку Томиславу Николићу и Вучићу за пуч у Српској радикалној странци.

На инсистирање странаца, режим Тадић-Дачић незаконито је оставио побуњеницима посланичке мандате, преко тајкуна обезбедио новац за формирање нове странке и медијску подршку. На оснивачкој скупштини СНС-а главни гост били су Камерон Мантер и Вилијем Монтгомери.

Аутор овог текста пратио је та дешавања из непосредне близине. Као главни уредник Вучићевог листа „Правда”, с њим сам био у свакодневној комуникацији. Од њега сам сазнао да се Николић сукобио са Шешељем и поднео оставку на све функције у СРС-у. Раскол је озваничен на седници радикалског Председничког колегијума 5. септембра 2008. Тада је и Вучић гласао против Николића, али, кад је све завршено, од колега се растао дирљивом поруком: „Сви сте олош, јебаћу вам матер”. Смејали су му се Александар Мартиновић, Игор Мировић, генерал Божидар Делић и још неки генијалци, који су неколико дана касније прешли у Николићев табор.

Вучић се одмах повукао у политичку хибернацију. Званично, тиховао је у винском подруму у Јајинцима, а тајно је врбовао радикалске функционере да подрже издајничку опцију. И тада је седео на две клупе. Прихватао је Шешељеве позиве из хашке ћелије, а игнорисао Николићеве, како би подигао цену и обојици доказао да је јачи и значајнији од њих. То су потврдили и резултати истраживања.

– Шешељев рејтинг је 3, Томин 9, а мој 23 – похвалио ми се Вучић десет дана после раскола у СРС.

– Да ли је то сигнал да кренеш својим путем, да направиш своју странку, без њих? – питао сам.

”И то ће доћи на ред, али још је рано, већ сам преузео друге обавезе”.

Није признао какве обавезе има, али шале, у којима сам Вучића називао „Камероновим сведоком”, временом су заживеле као део политичке реалности. Промена странке, идеологије и статуса није утицала на Вучића.

Према новим газдама односио се као 15 година према Шешељу. Беспоговорно је извршавао свако наређење, али на свој начин и искључиво у свом интересу. Где Шешељ оком, Вучић скоком. Кад Шешељ каже да је Станко Суботић криминалац, Вучић дода да Цане Жабац води најопаснију мафију у Европи, која убија људе, сече их и у кесама баца у Дунав, као и да је лично наручио ликвидацију полицијског генерала Радована Стојчића Баџе. Кад Шешељ каже да је Ћурувија поднаредник НАТО-а, Вучић јавно обећа да ће се власнику „Дневног телеграфа” осветити кад-тад. Кад Шешељ каже да Америка води нацистичку политику, Вучић усхићено скандира у славу председника српских радикала и његовог другара Садама Хусеина. Ако је за Шешеља Звездан Јовановић нови Гаврило Принцип, онда је за Вучића Ђинђић мафијашко чедо и губа која мора да буде истребљена.

Исту матрицу понашања задржао је у односу с новим газдама. Кад му нареде да потпише Бриселски споразум, он албанским властима препусти електропривредну и телекомуникацијску инфраструктуру, руднике и осталу имовину, отцепи Косово из српског правосудног система и направи коалицију са ратним злочинцем Рамушом Харадинајем. Кад му затраже дипломатски статус за НАТО војнике, он, приде, у њихове акције на Блиском истоку пошаље неколико јединица Војске Србије.

Заузврат, добио је могућност да заведе диктатуру. То му се свидело. Постао је главни уредних скоро свих српских медија, тужилац и судија, господар живота и смрти. Злоупотребом службеног положаја озаконио је отимачину државне имовине и намештеним тендерима и уличарским рекетирањем преузео је контролу над финансијским токовима. За пет година власти, очерупао је Србију и постао најбогатији диктатор у савременој историји Европе.

Ни то му није доста. Уз паре, хоће и пратеће статусне симболе. Сиротињске комплексе лечи примитивним бахаћењем. Одседа у најскупљим хотелима, као што је лондонски Дорчестер, где ноћење кошта око 4.000 фунти. Кад се рукује са страним дипломатама, на руци му блиста „Хублот” сат од 42.000 евра. Блиста му и осмех на лицу, утегнутог мезотерапијским третманима. Одустао је од тренирања у теретани, проценио је да му је лакше и пријатније да липосукцијом исцеди сало са стомака и леђа. Да би повећао мишћну масу подвргао се хормонској терапији, која је изазвала гинекомастију. Кад се појавио у уској, припијеној мајици, на великим и облим грудима позавидела му је и Ана Брнабић. Нема везе, њему је лепо, и такав може да се удене у скупу одећу, коју за њега креира турски дизајнер Таџи, у чијем њујоршком студију се праве и они карирани сакои за Вучићевог диктаторског побратима Ердогана.

У складу с Архимедовим законом, декаденција уроњена у комплексаша с новобеоградског асфалта из њега истисне исту количину интелигенције. Тачност тог принципа Вучић је доказао одлуком да своју политичку судбину веже за Ангелу Меркел и да на изборима за председника Сједињених Америчких Држава подржи Хилари Клинтон. Иако процес промена у америчкој администрацији још није завршен, српски диктатор се већ суочио с последицама својих грешака.

Америчке безбедносне службе пресекле су криминални ланац за прање пара кроз пројекат „Београд на води”. Под истрагом се налази и неколико банака у Швајцарској, Британији, Емиратима, Кини и Русији, у чијим сефовима је новац који су рођаци, кумови и сарадници отели и однели из Србије. Упоредо с тим, раскринкана је мрежа шверца наркотика преко Косова, чији конци вуку до Београда. Вучић је схватио да Американци стежу омчу. За то и није морао да буде много паметан, довољно је да види захтев Конгреса да Пентагон истражи руски утицај на земље тзв. Западног Балкана.

Џејмс Матис, шеф Пентагона, мора да припреми анализу безбедносне сарадње Србије, Македоније, Црне горе и Косова с Русијом. Конгрес је, последњих дана протекле године, тражио детаљан списак руског оружја и војне опреме у вредности већој од милион долара, која је купљена или добијена из Русије од 2012. до данас. Такође, проверава се и свака врста обавештајне сарадње западнобалканских и руских служби. Пошто је Црна Гора чланица НАТО савеза, а Косово под директном контролом Америке, јасно је да се овај задатак односи само на Македонију и Србију. Доласком на власт Зорана Заева, македонски сценарио је већ добио епилог, па је Вучић паметно препознао себе као мету ове америчке акције.

Прикривајући страх, Вучић је недавно покушао да утеши сараднике из врха Српске напредне странке. У подужем монологу објаснио им је да су се Американци преварили ако мисле да у Србији могу да смене власт као у Македонији. Тамо су за Николу Груевског и ВМРО-ДПМНЕ лако нашли замену, овде немају алтернативу, све опозиционе странке су испод цензуса.

– Американци увек имају алтернативу, они знају да СНС није један човек. Они не мењају своју политику, само слуге које је извршавају – демантовала га је Зорана Михајловић.

Суочен с том истином Вучић се уздржао од излива беса. Не би му помогло хистерисање, свестан је да су мајстори из Ленглија такву акцију извели у другом комшилуку, кад су после Фрање Туђмана, помоћу анонимног и безначајног Иве Санадера, демилитаризовали Хрватску демократску заједницу. Пројекат је успео, ХДЗ се растеретио тврде националистичке идеологије и евроскептицизма, па је чак добио прилику да уведе Хрватску у Европску унију. По тој мустри, Американци би без проблема могли да СНС растерете присуства браће Вучић и неколико кумова, па да подрже ново руководство, које би странци омогућило да остане на власти, а себи да избегну оптужбе за саучесништво у бројним корупционашким и криминалним аферама.

Кад се у Матисовом извештају нађу мигови и хеликоптери, центар у Нишу и обавештајци који су из Црне Горе преко Србије враћени у Русију, тај документ ће постати својеврсна оптужница против Вучића. У самоодбрани, сковао је очајнички план: дистанцираће се од свих сумњивих „руских елемената”, СПС ће гурнути у коалицију са СРС и сву одговорност пребацити на Ивицу Дачића.

Наивно, али нема бољег решења. Ако то не прође, мораће да опет иде у Москву, на нову туру просјачења, иако су све досадашње биле узалудне. Пре две године је директно Владимира Путина молио да гарантује безбедност за брата Андреја, за сваки случај. Касније је молбу поновио Николају Патрушеву, секретару Савета безбедности Русије. Одговор још није добио. Или јесте, оном показном вежбом са псом кога су пред њим гурнули у цев са течношћу у којој може да се дише. Пас се извукао, обучавали су га врхунски руски научници, а не Шешељ и Мики Ракић.

И без тог педагошки претећег примера, Вучић се довољно плашио Руса. Зато је пристао на њихов захтев да Турској изручи Џевдета Ајаза, Курда који је осуђен на 15 година затвора због насилног рушења турског уставног поретка. Иако је Комитет против тортуре Уједињених нација затражио да Србија не изручи Ајаза, јер постоји ризик да би у Турској могао да буде изложен мучењу, министарка правде Нела Кубуровић је 15. децембра прошле године донела решење о изручењу. Српска Влада је одмах упозорена да „води рачуна о својим међународним обавезама”. Брига Вучића за то, он води рачуна само о властитим интересима. А, то није лак посао.

Дилетант без икаквог радног искуства нада се да ће примитивним политичким сплеткарањем успети да надигра две највеће империје. Да би створио шансу за опстанак на власти максимално је затегао односе и са Американцима и с Русима, покушавајући да балансира између њих, све на штету Србије.

Не само страни господари, Вучићу срећу кваре и домаћи поданици. Иако тренутно нема озбиљних разлога за страх од опозиције, ништа не препушта случају. То се видело на децембарским изборима у четири општине. У свакој је Вучић предводио СНС, а лично је објавио резултате. Посебно је био поносан на победу у Пећинцима, где је освојио 77 одсто гласова, скоро као колега Ким Џон Ун. За тај успех заслужан је криминалац с Косова, Вучићев оперативац број један – Звонко Веселиновић. Веселиновићев посилни, иначе неформални командант напредњачких батинашких ескадрона, Зоран Милојевић Зеља, уз малу помоћ Николе Селаковића, донео је победу у Неготину, а диктаторов кум Дарко Глишић је обавио своје у Мионици. Вучић мора да буде задовољан, генерална проба пред београдске изборе је у потпуности успела. Његове силеџије су упадале у куће политичких противника, полиција и тужилаштво нису реаговали, режимски разбојници су пред камерама насртали на опозиционаре, за шта су награђени јавном похвалом свог боса. Иза бандита у црним џиповима ишли су страначки прваци с поклон-пакетима, којима су куповали гласове.

Петинг је одрађен, на реду су прави изазови. Пред Вучићем су избори у главном граду, референдум о промени Устава и ванредни парламентарни избори. Иако је јасно да диктатор никад неће расписати изборе на којима му прети реална опасност од пораза, у страху су му велике очи.

– Гуске су спасиле Рим, али касније нису владале њиме – објаснио је Ђинђић разлоге због којих је 5. октобра 2000. пристао на сарадњу са „црвеним береткама” и сурчинско-земунским мафијашима.

Погрешио је.

Поучен тим примером, Вучић се брутално обрачунава са свима који су му помогли да дође на власт. За разлику од Ђинђића, он има апсолутну контролу свих институција, полиције, војске, правосуђа, медија и мафије. Безбедносне службе раде искључиво у његовом интересу.

Информације из ВБА и БИА користи у обрачуну с политичким противницима. Војислав Шешељ и Миодраг Мики Ракић научили су га како да сатанизује свакога ко му се супротстави, што на својој кожи сада осећају Саша Јанковић, Вук Јеремић, Драган Ђилас и сви остали неподобни елементи. Из удбашких фиока извлаче се њихови досијеи из којих Вучић селектује употребљиве лажи, трачеве и полуистине, пакује их и пласира преко својих медија. У тој лабораторији сплетки и интрига настали су текстови који Јанковића представљају као убицу, пијанца и дугогодишњег сарадника ДБ-а. Јеремић је сарадник сурчинских мафијаша, тврди Вучић, који је кум двоструком недоказаном убици Петру Панићу Пани и шеф Златибору Лончару, другару и најамнику Душана Спасојевића. Драган Ђилас је насилник, злостављао је бившу супругу. Кад то прочита, Ксенија Јанковић-Вучић сети се операције у париској болници, кад је једва преживела судар с песницама тадашњег супруга, а Тамара Ђукановић-Вучић само пусти сузу за нерођеном ћерком Невом.

– У сваком рату Срби су се јуначки држали, увек су били спремни да све, па и живот, жртвују за слободу. У миру, понашају се сасвим супротно. Под Титом су ћутали 50 година, па још 13 под Милошевићем. Државне институције, људска права, Устав и закони, за Србе су то имагинарне појаве које не разумеју и због којих нису спремни да се упусте у било какав ризик – тврдио је Александар Вучић.

С обзиром да он влада већ више од пет година, можда је у праву. По његовом ценовнику, Србин не вреди више од 20 евра, толико на изборима плаћа глас и то не својим, већ туђим, опљачканим парама. Ипак, и диктатор зна да његове лажи, којима преко својих медија хипнотизује лаковерну публику, зато се припрема и за отворено насиље. Ко не верује, нека погледа бетонске блокове, којима је недавно блокирао улазе на Кнез Михаилову и још неке београдске улице. Препреке су постављене, наводно, због опасности од терористичких напада. Можда та опасност заиста постоји, пошто је напредњачка власт увукла Војску Србије у сукобе на Блиском истоку, али реалнија претпоставка указује на страх владара од уличних немира до којих може да дође услед незадовољства ојађених и очајних грађана.

Манес Шпербер, Вучићу омиљени аутор, у књизи „Полицијско схватање историје” закључио је да је „велеиздаја једини злочин чији неуспех бива кажњен, а успех награђен”. На велику жалост актуелног диктатора, његова издаја још није у потпуности успела. Да, утврдио је државност албанског Косова, уништио привреду, отерао већину младих и способних, задужио неколико следећих генерација и нанео несагледиву штету Србији, али само је питање времена кад ће робови дићи глас. На изборима, надајмо се.

У овој години расплета грађани ће имати три шансе да се одбране од диктатора. Довољна је само једна победа, па да се растури напредњачки картел и Вучићу приреди фер суђење, после кога ће имати много времена да, у миру скромне ћелије, пише мемоаре.

У супротном, Србија неће преживети.

Предраг Поповић, Таблоид