Годишњица бестијалног НАТО бомбардовања Србије!

ПРЕ 15 година 24. марта започела је агресија НАТО на Савезну Републику Југославију, после неуспешних преговора у дворцу Рамбује. Ратни поход под именом „Савезничка снага“ окупио је 19 најмоћнијих држава. Ако се урачунају и државе ван НАТО, које су дале писте и другу подршку, СРЈ је напало 26 држава.

– Разарање Југославије је према првобитној америчкој стратегији после пада Берлинског зида требало да крене са Космета. Џорџ Буш старији је претио војном интервенцијом Милошевићу још 1992. године. Преговори у Рамбујеу су били представа, у том тренутку већ је постојала наредба да СРЈ буде бомбардована, само се чекао погодан политички тренутак – каже Живадин Јовановић, бивши шеф југословенске дипломатије.

Државе НАТО су у том тренутку имале 743,8 милиона становника и државни буџет од 3.312 милијарди долара, а СРЈ коју су напале 11,5 милиона становника и буџет од 3,85 милиона долара.

Војска Југославије, према проценама алијансе, технолошки је заостајала најмање 30 година иза агресора.

– Политичари су се после Дејтона уљуљкали и поверовали у причу да Запад сматра Милошевића миротворцем и да нам је Америка напрасно постала наклоњена. Нису схватили да је то само варка док се НАТО не прегрупише и спреми за напад на Србију – сведочи генерал Спасоје Смиљанић, командант РВ и ПВО за време агресије.

Тадашња војнобезбедносна служба упозорила је 1997. да се главни штаб ОВК из Немачке преместио у Албанију, а у марту 1998. у марту прешао на КиМ. Тада је формирана јединствена команда над расцкепканим групама и формирана јединствена ОВК са 20.000 терориста, са којима полиција није могла да изађе на крај.

Тек 1998. ангажована је војска, која је поразила ОВК, који је бројчано пао на само 2.000 терориста раштрканих по планинским беспућима. Међутим, уследио је политички притисак и према споразуму Милошевић – Холбрук на Косово је дошла Верификациона мисија ОЕБС чији су чланови били „пензионисани“ западни обавештајци и официри.

Уочи преговора у Рамбујеу они су напустили Космет и прешли у Македонију, а војска је проценила да је напад НАТО неизбежан и почела је измештање јединица.

НАТО је у напад кренуо 24. марта са 464 борбене летелице, али временом се њихов број повећавао пошто је Војска Југославије пружала неочекиван и упоран отпор. Упркос безрезервној ваздухоповној подршци Алијансе, копнени десант из северне Албаније на Космет преко Кошара није успео.

НАТО је планирао копнену офанзиву на „спрженој земљи“, пошто уништи ПВО. Међутим, и после 78 дана бомбардовања две трећине оружја било је спремно за борбу, као и више од 99 одсто мобилисаног људства.

До окончања агресије 10. јуна НАТО је увећао ваздухопловне снаге три пута, на 1.150 ратних авиона. У 2.300 ваздушних удара они су на војне и цивилне циљеве лансирали око 420.000 пројектила, укупне масе око 22.000 тона. Око 20.000 пројектила било је највећег калибра, од чега 1.300 крстарећих ракета. Србија је засута и са 37.000 контејнера с 350.000 касетних комби.

Према до сада прикупљеним подацима, током бомбардовања је погинуло 1.002 припадника ВЈ и око 2.000 цивила. У бомбардовању је рањено више од 6.000 цивила. Никада није урађено свеобухватно истраживање здравствених последица бомбардовања, али је неспоран енорман пораст малигних обољења.

НАТО је током агресије уништио или оштетио 1.026 цивилних објеката. Разорено је 300 школа, болница и зграда државне управе. Порушено је 148 пословних и стамбених објеката, као и 54 објекта путне инфраструктуре, од чега 45 мостова. Оштећено је 176 споменика културе, међу којима и 23 средњовековна манастира. Процене штете варирају од 30 до 100 милијарди долара.

Кумановским споразумом војни сукоби су окончани, али нису избрисани и из памћења народа.

ПРОКОЦКАНА ОДБРАНА

КОМАНДА Ратног ваздухопловства и противавздушне одбране неколико година пре агресија упозоравала је Врховни савет одбране да је ВЈ технички инфериорна у односу на суседне армије.

– Тражили смо куповину четири апарата Миг-29, модернизацију постојећих авиона и пре свега набавку система С-300. Војна делегација је 1997. отишла у Русију где су тада били спремни да нам изађу у сусрет. Да смо купили С-300 ствари би се потпуно другачије одвијале. Међутим, новац намењен за ту сврху без објашњења је повучен са рачуна. Причало се да га је узела једна особа из тадашњег врха власти, који се војске поново сетио тек уочи агресије. Међутим, Јељцин је тада одбио да нам прода ракете да не би уплео Русију у рат – открива генерал Спасоје Смиљанић, командант РВ и ПВО за време агресије.

Новости