Годишњица немачких злочина у Драгинцу, Коренити, Великом Селу, Цикотама и суседним селима

На данашњи дан  17. октобра 1941, године,  немачки окупатори извршшили су један од најужаснијих злочина – Нема куће из које нису некога убили, а негде и целе породице. 

У народу су добро познати злочини које су немачки  окупатори починили у Крагујевцу, Краљеву, Шапцу и многим другим местима у Србији године 1941.
Међутим, мало се зна о стравичном покољу који се догодио од 13. до 19. октобра у селима у долини речице Јадра: Драгинцу, Коренити, Великом селу, Цикотама и суседним селима.
То је било право затирање народа, не само одраслих мушкараца,  Поред одраслих – окупаторске звери су на најкрволочнији начин убијали и децу у колевкама, па и новорођенчад. Истребили су ова села, сем ретких појединаца који су успели да побегну испред окупаторске пушке и ножа.
Живо је спаљено 95 деце.

Трагедија Драгинца и околних села догодила се  од 17. октобра, после злочина које су Немци починили у Шапцу, Мачви, Лозници.

“Елитна’  342. дивизија, доведена из Француске у Србију да »угуши устанак«, била је дивизија хладнокрвних убица и злочинаца. Харала је и палила, убијала све живо пред собом.

Средином октобра зауставио их је оружани отпор потпомогнути локалним становништвом у долини Јадра, код Гајића Стене, на Крсту, Шајиновцу, Коренити, Костајнику.
Немачке убице су готово 12 дана стајале у месту. И поред своје артиљерије, тенкова, авијације, нису могли даље.

—  У Драгинцу је средином октобра 1941. стрељано 2.950 грађана, а још много их је побијено у околним селима. После стрељања више од 6.000 људи команда 342. дивизије известила је вишу команду да јој за квоту „100 Срба за једног убијеног Немца“ недостаје још 3.389 лица за стрељање, али више нема кога да стреља! У Јадру приликом стрељања нису одвајани мушкарци од жена и деце. Међу убијенима су и 24 моја рођака из села Цикоте код Драгинца, а мој отац је случајно избегао смрт,  –   наводи историчар мр Драган Крсмановић, бивши начелник Војног архива.

Изасланик немачког Министарства иностраних послова послао је у Берлин извештај о 20.000 стрељаних цивила у Србији до 3. децембра. Због губитака од 160 мртвих и 370 рањених у сукобима с устаницима, окупационе власти наставиле су да стрељају и касније до прописане квоте од 39.900 талаца.
Хитлер је лично одредио пропорцију одмазде,  да се за једног убијеног немачког војника или фолксдојчера стреља 100 српских талаца-цивила, а за рањеног 50.
Ова формула није се примењивала ни на једном другом окупираном подручју.

Тог октобра 1941.Немци  су одлучили да се освете над недужним становништво женама и децом у колевкама.
21. септембра, шеф Управног штаба командујућег немачког генерала у окупираниј Србији, Харолд Тарнер, предложио је генералу Бемеу да “у акцијама одмазде’  убија и жене и децу. Он је писао:

»…. Деца и жене одржавају везу а старају се и о снабдевању. Према томе мора искустити казну целокупно становништво, а не само мушкарци…«

Беме је наређивао својим старешинама и војницима да поступају са највешћом безобзирношћу. Називао их је »осветницима мртвих« Немаца који су овде изгинули – 1914. и 1915. године »освајајући Србију«. Говорио је да ће свако »који благо поступа… бити позван на одговорност, без обзира на личност, и стављен под ратни суд.«

За злочин у Драгинцу и суседним селима смишљена је  подмукла превара. Немци су  пронашли неколико младића у Драгинцу и наредили им да иду до куће и да позивају све мушкарце да дођу у просторије општине Драгиниац, како би добили »објаве за слободно кретање« од Немаца.
Окупаторски војници су зашли у околна села да обавесте становништво да се окупи,  јер ће се делити документа којима би им било омогућена слобода кретања.

У јадарским селима: Текеришу, Горњој и Доњој Бадањи, Јаребицама, Филиповићима и Рибарници било је и избеглица из Босне, Хрватске, Срема, па из Мачве и Поцерине, које је нешто раније захватила немачка казнена експедиција. Већина од њих доживела је судбину житеља тих села.

Многи људи су поверовали овом позиву. Нису ни слутили да их Немци зову на кланицу. Из околних села мушкарци су кренули у групама, колонама, очеви су водили синове, унуке у Драгинац – »да приме немачке објаве (документа) за слободно кретање«.

Међутим,  кад би стигли у Драгинац,  Немци би све пристигле затварали у општинске просторије, у кафане, подруме, у цркву, па и на црквени таван, у школску зграду – цео Драгинац је постао једна велика тамница.

Ипак, многи сељаци Драгинца и околних села нису послушали позиве да дођу »да приме објаве«. Посакривали су се и чекали. Увек педантни Немци одмах су оценили да се мало људи одазвало њиховом позиву, па су повели рације – присилно хватање и довођење у Драгинац. Тако су успели похватати много више људи.
Тек када су допали затвора, људи су видели да су преварени. Отпочела су стравична стрељања. Немци су изводили групе од по око 50 људи и стрељали их рафалима из митраљеза. Чим је једна група поубијана, следећа која је долазила најпре је бацала убијене у већ ископане раке, па је и она стрељана. Њих је у гробнице бацала нова група коју су Немци доводили.
Читаве породице, читава села тако су страдала. Побијени су сви мушкарци који су дошли сами или које су Немци довели у Драгинац.
Али немачким убицама то није било доста. Кидисали су у друга села, на жене, девојке, децу.

Тешко је набројати немачке злочине :

— Из Великог Села убијено је, масакрирано или  живо спаљено 276 особа, међу којима и 23 деце;
—  У Јаребицама је убијено 475 особа, међу њима 13 деце, млађе од десет година;
  — У Чокешини побијено је или спаљено преко 200 људи, а од тога 19 деце млађе од десет година;
— У Новом Селу је убијено десеторо деце.
— На ломачи у селу Коренити живо је спаљено 95 деце.
—У селу Цикотама убијено је на најзверскији начин 396 особа, међу њима и 135 деце млађе од десет година.
— У  селима, од 17. до 19. октобра добијено је и масакрирано 305 деце испод десет година узраста.
 — Село Јаребице остало је потпуно пусто. Из тог села убијено је 450 житеља. Убице у фашистичким униформама поклале су и сву стоку и живину у већ опустелом селу.

Након што су успели да освоје село Корениту, окупатори су направили прави пакао: запалили су куће и у њима старце, децу, жене.
У породици Терзић, на пример, 13 њених чланова спалили су на ломачи. Миловану Лазићу су спалили супругу и петоро деце.

Село Цикоте доживело је праву трагедију: мушкарци су на време избегли из села. Остали су жене и деца и они су настрадали. Немци су 19. октобра са две своје јаке колоне војника блокирали село, па га засули убитачном артиљеријском ватром. Онда су зашли селом и поубијали готово све жене и децу.
Многи мушкарци, одрасли житељи Цикота својим очима су гледали трагедије својих породица: убиства жена и деце, паљевине домова. А били су немоћни голоруки. Умирали су од туге и жалости, али помоћи нису могли имати.
Мало је оних који су успели да побегну; да избегну сигурну смрт. Мало их је, али их је било.
Међу њима успевале су да побегну и поједине жене и деца, па чак и она од по 6 или 7 година: да шмугну у жбуње, иза ћошкова зграда, да се притаје док Немци дивљају. Неке су сачували лешеви родитеља, браће или сестра – на стрелиштима.

На каменим споменицима данас стоје трагови злочина у Драгинцу, Цикотама, Новом Селу, Горњој и Доњој Бадањи и другим јадарским селима:

»Овде почива задруга…« са по десеторо и више чељадаи. Или:
»Овде почива тело Милице Крсмановић са своје шесторо деце…«
И на свим тим каменим споменицима готово свуда исти записи:
»Сви изгибоше пред својом кућом«. Или: »Изгубише животе од немачке казнене експедиције…«

Окупатори, освајачи и убице, у селима у долини речице Јадра свирепо су поубијали неколико хиљада људи: мушкараца и жена, деце, новоређенчади у колевкама.
И овде су ти полудели војници починили један од најсвирепијих геноцида.

Изасланик немачког Министарства иностраних послова послао је у Берлин извештај о 20.000 стрељаних цивила у Србији до 3. децембра.
Због губитака од 160 мртвих и 370 рањених у сукобима с устаницима, окупационе власти наставиле су да стрељају и касније до прописане квоте од 39.900 талаца Хитлер је лично одредио пропорцију одмазде, да се за једног убијеног немачког војника или фолксдојчера стреља 100 српских талаца-цивила, а за рањеног 50. Ова формула није се примењивала ни на једном другом окупираном подручју.

– Хитлер је задржао према Србима исти став који су имали Аустријанци 1914. Као Аустријанац држао се стриктно тога, наређујући строге мере према Србима. Створено је схватање да би најбоље било када би Србија нестала с географске карте. Срби као вечити узрочници немира морали су што је могуће више да буду стешњени и притиснути – рекао је на саслушању 1947. Франц Нојхаузен, Хитлеров генерални опуномоћеник за привреду.

Литература:
http://istorija-jugoslavije.online-talk.net/t129-genocid-u-dragincu
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:456301-Krvavi-oktobar-ostao-bez-kazne
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%81%D0%B0%D0%BA%D1%80_%D1%83_%D0%94%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D0%BD%D1%86%D1%83