Ко влада Европом? Наизглед хипотетичко питање, без правог одговора, добило је минулих дана на актуелности. Финансијско-политички стручњаци, али и медији попут италијанске „Стампе”, немачког „Цајта” и британског „Гардијана”, истичу да је прекомерни, строго гледано недозвољени утицај финансијских лобија на политику европских држава – главна тема расправа о економској будућности континента.
Расправе су подстакли наизглед неповезани поводи. У Италији се уочи избора и после њих наметнуло питање – може ли нова италијанска влада да испуни обећања о „отупљењу оштрице” опште штедње коју је претходна влада завела по препоруци међународног финансијског лобија? Две хиљаде километара даље од Рима, у Берлину је избила афера после открића економског дневника „Ханделсблат” да „суфлери” америчке инвестиционе банке Голдман Сакс заправо „кроје” финансијску политику Немачке, уместо да то чине влада и надлежна министарства.
„Према подацима из календара посета министарству спољних послова и влади у Берлину, произлази да је педесетак термина посвећено Кристофу Бранду, једном од кључних играча у централи Голдман Сакса, светског лидера у инвестиционом банкарству”, известио је „Ханделсблат” и додао да је то двоструко више од броја сусрета владе са лидерима водећих немачких банака.
У периоду од 2009. до 2012. године Бранд је 48 пута закуцао на врата кабинета и надлежних министарстава у Берлину, у просеку једном месечно, сазнала је „Политика” у Берлину.
Минхенски дневник „Зидојче цајтунг” долио је уље на ватру податком да је до посета долазило уочи кључних преговора немачке владе са презадуженим економијама ЕУ и уочи министарских састанака и самита шефова држава и влада ЕУ.
Екарт фон Кледен, државни секретар у кабинету немачке канцеларке Ангеле Меркел, потврдио је у разговору са представницима медија да је уз поменутих 48 посета имао 25 додатних састанака са представницима Голдмана Сакса.
„Разговори су се односили на дужничку кризу неких чланица ЕУ и на решења проблема”, признао је Фон Кледен, индиректно потврђујући да подударност времена посета банкара и предстојећих догађаја на европском нивоу није била случајна. Ипак, одбио је да прихвати формулацију новинара, по којој су амерички банкари били суфлери, дакле шаптачи владе у Берлину.
„Немачка влада све одлуке доноси самостално. Ипак, сасвим је логично да је она (влада) у јеку економске кризе била упућена на стручне савете водећих банкара света, не само на стручњаке Голдмана Сакса”, закључио је он.
Узимајући под лупу каријере неколицине водећих светских политичара и банкара који су кључни актери у одлучивању о мерама за сузбијање економске кризе – од шефа Европске централне банке Марија Драгија, донедавног премијера италијанске технократске владе Марија Монтија – долази се до закључка да су водећи економисти Старог континента, махом, прошли кроз „школу” Голдмана Сакса. Коментатори и аналитичари неретко истичу да интересе Голдман Сакса на континенту заступа Берлин, али да „бич за непослушне” држи Европска централна банка (ЕЦБ).
У коментару бечког дневника „Стандард”, објављеног под насловом „Рим неће моћи да влада без Франкфурта”, истакнуто је да су нагађања о саставу и курсу будуће владе, ипак, излишна. „Погрешно је мишљење да би Италија могла да промени досадашњи курс економске политике, као што су оптужбе италијанских политичара неосноване, да се Рим повија под диктатом Берлина… Курс италијанске политике одређује – Франкфурт, односно Европска централна банка.”
Августа 2011. године су одлазећи шеф ЕЦБ Жан-Клод Трише и његов наследник Марио Драги саопштили у писму тадашњем шефу италијанске владе Силвију Берлусконију да Рим мора одмах да предузме одлучне и одважне кораке, не би ли до 2013. године санирао узроке претеће економске кризе. Берлускони је одбио сарадњу и морао да напусти место премијера…
У овом тренутку – док се у Риму ломе копља око састава и курса будуће владе – ЕЦБ је издала саопштење да је власник 102,8 милијарди евра италијанских државних обвезница и да се неће устручавати да их искористи као инструмент који би помогао новој влади у Риму да увиди шта је неопходно за економски опоравак Италије”, закључује „Стандард”.
