Голи и боси на путу за нигде

Србија је за 15 година изгубила више од 10 милијарди евра због прихватања европских стандарда и увођења трговинских санкција неким традиционалним пријатељима, као што је Белорусија, а заузврет је од ЕУ стигла финансијска подршка од свега 1,5 милијарди евра. Раније је Србија из претприступних (ИПА) фондова годишње добијала и преко 100 милиона евра бесповратне помоћи, а за 2016. је планирано да пристигне само 29,71 милион евра и то под условом да и наша држава обезбеди 8,13 милиона евра учешћа. Што смо ближи Европи, то су трошкови већи, а финансијска помоћ мања.

Озбиљни приступни преговори, између ЕУ и земље кандидата трају, у просеку, око десет година. Најкраћи су били они вођени са Словенијом: отпочели су 1996, а завршили се 2004. Турска је 1963. започела преговоре са тадашњом Европском економском заједницом, али њихово окончање ни данас није на видику. Кипар је европским путем пошао 1970, а Малта 1972. године, али су у чланство Европске уније примљени тек 2004. године.

Без обзира на датум отпочињања званичних преговора, све земље кандидати морају још и пре тога да прихвате читав низ прописа и норми Брисела и да своју политику ускладе са ЕУ. Србија је тако почела да поступа још 2001. године када је морала да уведе европске стандарде у читав низ привредних грана како би могла своју робу да пласира на европском тржишту. Да је у случају Србије све текло као у случају већине других земаља чланица, она би требало да постане пуноправна чланица око 2018. године, али то се тада неће догодити, а вероватно ни целу деценију касније и то под условом да Европска унија уопште поживи толико дуго.

Усклађивање домаћих стандарда са онима који важе у Унији није ни мало јефтин подухват. Европски стандарди, посебно они у области индустрије, у суштини су немачки стандарди, а они су међу најзахтевнијима на свету. Са друге стране, земље изван ЕУ нису нужно одушевљене робом произведеном по тим нормама, посебно не односом квалитет – цена, тако да најчешће долази до застоја извоза на тржишта изван Европске уније.

Бугарска је пре евроинтеграција носила надимак „европска башта поврћа“. После почетка примена стандарда Европске уније она је убрзо постала један од великих увозника поврћа. Испоставило се, наиме, да аутохтоне бугарске сорте нису по бриселским нормама, а да увозне не дају задовољавајући принос, тако да су Бугари, уместо да извозе храну, у међувремену почели да увозе и паприку по којој су некада били познати у целом свету. Исто то се дешава и са Србијом која је у последњих 15 година морала да се одрекне читавог низа својих аутохтоних сорти и да преузме оне које прописује бриселска бирократија.

Хрватска народна банка је израдила студију процене губитака хрватске привреде проузрокованих приступању Европској унији. По ХНБ-у Хрватска, само зато што се оријентисала на европско тржиште, сваке године у просеку губи више од једног процента свог бруто домаћег производа, док ће ове године тај губитак нарасти на 1,3 одсто. Хрватски БДП у 2014. је износио 87 милијарди долара, тако да је губитак у новцу био 870 милиона долара. Уз то је Хрватска, по процени ранијег министра финансија Славка Линића, само за финансирање неопходних реформи платила још 616,8 милиона евра.

Српска привреда је далеко више окренута тржиштима изван ЕУ него што је то икада био случај са Хрватском, тако да је у процентима губитак због одустајања од тих тржишта у њеном случају виши и вероватно до сада износи око два одсто БДП-а годишње, док ће и он расти како се више будемо приближавали чланству и своју политику усклађивали са оном бриселском. У новцу то би износило око пола милијарде долара годишње, односно за свих ових 15 година укупно више од 10 милијарди евра.

У губитке српске привреде због нашег приближавања Унији морају да буду урачунати и они који су настали због тога што смо се солидарисали са ЕУ и појединим земљама увели санкције. Иако нико од нас нити тражи нити би било логично да тражи да подржавамо политичке одлуке у чијој изради нисмо учествовали, влада напредњака је од свог оснивања удворички следила спољну политику Уније.

Већ на својој седници од 2. новембра 2012. Влада Републике Србије на челу са Ивицом Дачићем (тада председник Владе) и Александром Вучићем (први потпредседник Владе) понизно се приклонила Европској унији и увела санкције Ирану. После је Маја Гојковић приликом посете Техерану морала да понижава Србију облачећи хиџаб у нади да ће нам Иранци опростити што смо им забили нож у леђа и обновити међусобну трговинску сарадњу.

Санкције Ирану су у јавности прошле потпуно незапажено, као и многе друге које је власт СНС-СПС уводила. У пролеће 2013. Србија се придружила санкцијама ЕУ против Белорусије, уведеним због наводних кршења људских права. Не треба зато да нас чуди што су Белоруси одустали од планираних куповина „Икарбуса“ и ФАП-а, што је у прибојском случају на крају резултирало отпуштањем радника и одласком предузећа у стечај.

У исто време када су увођене санкције Белорусији, уведене су и Конгу и Обали Слоноваче, а биле су планиране и санкције против Молдавије, па чак и Кине?!? Све је ово рађено у тишини, далеко од јавности, због чега постоји сумња да је власт и Русији увела неке санкције о којима се још увек не говори.

Молдавија је чланица ЦЕФТА споразума, а са тим земљама Србија има суфицит у међусобној трговини од 1.734,9 милиона долара (2015. година). Још веће приближавање Србије ЕУ имаће за последицу појачано удаљавање од ЦЕФТА-е и самим тим смањење прихода.

У истом периоду у коме је Србија изгубила више од 10 милијарди евра због прихватања европских стандарда и трговинских санкција, од ЕУ је стигла финансијска подршка од свега 1,5 милијарди евра. У почетку, када је Србија после петооктобарског пуча тек кретала пут Европске уније, из претприступних (ИПА) фондова је годишње добијала и преко 100 милиона евра бесповратне помоћи. За 2016. је, међутим, планирано да пристигне само 29,71 милион евра и то под условом да и наша држава обезбеди 8,13 милиона евра сопственог учешћа. Што смо ближи Европи, то су трошкови већи, а финансијска помоћ мања.

У коначном збиру, Србија је за петнаест година изгубила више од 10 милијарди евра због ограничења трговине са земљама изван ЕУ, хиљаде хектара домаћих ораница јефтино су узели странци од којих већина није из ЕУ, а наша земља је због своје солидарности са Бриселом и увођења санкција трећим земљама изгубила тамошња тржишта, али и неке од традиционалних пријатеља и савезника. Уз све ово долазе и трошкови настали због тога што смо морали своју привреду да уподобимо захтевима ЕУ. На крају, наш пут у Европску унију, у коју никада нећемо ни ући, коштаће нас приближно колико и Бугарску која је приступила 2007. после 14 година преговора и реформи које су је, заједно са губицима насталим због повлачења са тржишта трећих земаља, коштале око 50 милијарди евра, а као помоћ је из ИПА фондова примила укупно само пет милијарди евра.

Милан Маленовић,  Таблоид