ПОБЕДИ Карађорђевих устаника на Кукутници, планини између Ивањице и Ариља, 1809. године, заустављању турског продора у долину Мораве и враћању робља и плена, допринели су храброст војске, вештина и лукавство старешина, али и подршка голоруког народа у збегу, коме је џебана било камење, па је из “из крша ударао стенама”.
После ослобoђења Старе Рашке, у Првом српском устанку вожд Карађорђе је обуставио офанзиву и наредио повлачење војске на нове положаје, јер је, чувши за српску неслогу на Делиграду, похитао да вида ране “јада на Морави”. Српском војском у одбрани Старог Влаха од ордије Сулејман-паше Скопљака, која је у јулу 1809. године надирала преко висова Јавора и Златибора, командовао је војвода Милош Обреновић са неколико народних вођа.
О боју “на ломну Влаху Старом и високом брду Кукутници”, народу за памћење и у аманет остале су две песме о војевању за слободу, које је Вук Караџић у Бечу 1862. године објавио у четвртој књизи Српских народних пјесма.
ЕПСКИ певач казује да је у часу док допире мирис паљевине из села око Увца, а колоне избеглица траже заштиту, Милош Обреновић “са хиљаду друга” прибегао лукавству пред надмоћном ордијом. Напред је истурио коњанике Мутапа војводе, који “љуто бију, а натраг узмичу, на заседу намамљују Турке”. У бусији су их дочекали “огањ из пушака и рика два топа малена, а из горе испануо Петроније Шишо са хајдуцима”. У том часу, “са кршне Кукутнице полетело је стење и камење”. И ратна срећа је била на страни бранилаца огњишта и збегова, јер је “Кукутницу магла притиснула”, па народни певач подсећа: “Забун уђе у предње буљуке, многи Турци овде изгибоше, а многе их хати погазише…”
Оскудни су историјски извори, па тако истраживач прошлости западне Србије Живота Марковић једино помиње сведочење савременика догађаја Нићифора Нинковића, каснијег Милошевог берберина, да је Милош начинио заседу на брду од камена и засео своју војску.
Приређивачи Сретен Караклајић и Милошевић
– У борби која се отворила у подножју брда Кукутнице, по селима Чепову и Бјелуши, српској војсци је помогао део бранитеља са положаја, од којих су многи због оскудице били ненаоружани, па и жене, отискујући тешко камење с брда на непријатеља. Народна песма вели да су Турци у борби која је трајала “половину дана” страшно потучени и да су умакли у Сјеницу, а рањен је и Скопљак-паша.
– Иако локалног карактера, бој који се збио на Кукутници пред Петровдан занимљив је из два разлога: први пут је у ратни сукоб укључио ненаоружане жене из збега и, што је веома битно, одиграо је значајну улогу у даљем току ратовања на југозападном делу српске границе – истиче Лела Павловић, историчар из Чачка, рецензент књиге “Спомен боја на Кукутници 1809. године”. Владика Јања
ОВУ књигу су, поводом 210 година од боја, приредили Сретен М. Караклајић из Чачка и Милан Р. Милошевић из Београда, родом из оближњег ивањичког села Шареник, који бројним сведочанства настоје да негују сећања и обнављају памћење о прецима. Зборник радова биће промовисан у Катићима, на Видовдан, када је заказана и светковина код споменика на планини, подигнутог пре десет година.
– Сакупили смо писане трагове, донели биографије устаничких јунака и знаменитих народних старешина и све што је објављено последњих година. Књига је наш допринос у борби против заборава, а за мото смо узели древну египатску мисао: да је књига вреднија од свих споменика и од свих гробница, јер она сама гради споменике у срцу онога који је чита – каже Сретен М. Караклајић, иницијатор подизања белега и један од приређивача и издавача књиге и низа акција да потомству буду ближи међаши завичаја.
ВЛАДИКА ЈАЊА ЕПСКИ ПЕВАЧ И ГУСЛАР
ВЛАДИКА Јања, Јанићије Нешковић (1804-1873), родом из Миланџе подно Јавора, према тврдњама више истраживача, аутор је десетерачких стихова о Кукутници. И сам Вук Караџић “у краћем рачуну о пјесмама” каже да му је песму “Спомен од боја на Кукутници” послао Јанићије Нешковић, владика ужички. Владан Недић је писао да је песму саставио сам владика Јанићије, који је по сведочанству савременика био гуслар, “последњи јепископ који је узимао гусле и гудало”.
Новости.рс
