ВЛАСТ је скоро приопштила једну ноторну полуистину: да је демократија добра.

Цела истина из уста британског премијера Дизраелија (Черчил је то после поновио) гласи: ,,Демократија је лош систем али не знам за бољи”.

Сама за себе демократија није ништа друго већ начин избора власти путем гласања за различите политичке и програмске опције. Међутим, као и увек, ђаво се крије у детаљима, па се догађало да демократија ограничава или укида саму себе.

Има примера. Сетимо се само француске Декларације о правима човека и грађанина у којој су сви добили право гласа осим жена, Јевреја и, замислите, глумаца. Хитлер је дошао на власт на демократским изборима, Европом управљају корумпирани чиновници које нико није бирао, у Црној Гори на власти су исти од 45-те, итд.

Сваки систем, па и демократски, мора да има заштитне механизме, како не би укинуо сам себе чак и у формалном смислу, а камоли у смислу његовог обесмишљавања. Зато мора да постоји институт гарантованих слобода, који штити демократију од саме себе, од насртаја власти, која по дефиницији хоће да траје што дуже (а има за то полуге) и од ентузијаста који би да преузму власт на улици.

Код овог последњег, да се разумемо, легитимно је рушити лошу и покварену (корумпирану) власт, али није легитимно на силу је приграбити за себе. А и зато има примера у историји.

Демократије са дужом традицијом изградиле су одбрамбене механизме који, уз све проблеме, штите систем и гарантоване слободе. Новији примери су Бреxит и Трамп.
А шта да раде земље које очигледно нису демократске већ су у сталној демократизацији?

Постоји духовита опаска да је разлика између демократије и демократизације иста што и разлика између канала и канализације.

У тој канализацији најбоље се сналазе пацови, организовани у партијске чопоре, материјалне и духовне наследнике оне једине партије и служби из комунистичког времена. Није ни чудо што су владајуће странке, на пример у Србији, међу најбројнијима у Европи, а ова садашња у томе предњачи.

Изграђен је партократски систем у коме су сви остали аутсајдери.

Да буде јасно, то се односи и на странке у опозицији, које чекају да уграбе власт, односно да буду на њу именоване са стране.

Оног момента када се садашње опозиционе странке дочепају власти и њих ће да преплави цунами пребега, па ће све бити по старом.

Странке су овде све и сва, јер им је корен исти: оне купују, продају, задужују, инвестирају, суде, кажњавају и ослобађају, запошљавају и отпуштају, граде и руше, уздижу и обарају, краду…
Баве се свиме чиме не би смеле, а да зато не одговарају пред законом, не само политички.

Сваком нормалном и пристојном јасно је да је овај партократски систем покварен. Док се то не промени – земљом ће и даље да јуре ,,бугарски возови”, а на изборима о судбини младих одлучиваће живе деде, који се не одвајају од телевизора и покојне бабе са бирачког списка. Или обрнуто, упокојене деде и живе бабе поред телевизора.

Револт младих на улицама српских градова први је знак да део друштва не пристаје на пристајање. Они не пристају да их понижавају са малом или никаквом платом, да их терају из земље, да им памет вређају људи са купљеним дипломама, убогим речником и мањком васпитања. Не пристају да за њих нема места, а има за девојке или дечка само зато што лепе плакате или имају утицајног дечка.

Добро је што на протестима нема политичких странака или се бар не виде. Оваквим политичким странкама одговара партократски систем под условом да су оне на власти.

Завршени избори су добар разлог да се траже системска решења за равноправне услове (медији, финансирање, изборна правила) и, што је важније, промену изборног закона.

Истицати политичке захтеве после тек завршених избора и тражити од власти да промени саму себе, нема смисла. Она је победила оваква каква је, са народом какав јесте и са оним са чим је изашла. Опозиционе странке су пристале и на такве изборе, ко им је крив. Да су победиле не би мењале систем. То им не одговара, па се зато тренутна галама своди на ономатопеју: Ква Ква, АВ АВ, Га Га, што је неозбиљно.

Мали савет – кад упаднеш у рупу немој да копаш.

Скоро се у телевизору на Н1 појавио неки професор социологије, који је од опозиционара и критичара актуелне власти, зарад синекуре у управним одборима, напрасно постао њен фан, па се сада дистанцира од својих студената. Уместо да им је објаснио (ако зна) како се мења лош систем, он је изабрао себе.

А систем се мења тако што се, између осталог, мења и изборни закон, један од главних узрочника девијантног, партократског лудила у овој земљи.

Партократија постоји свуда, у питању је само мера, која је овде измакла било каквој контроли. Свака болест има свој лек, а системски лек за партократију од које болује ова држава је већински (уместо пропорционалног) изборни закон или бар комбиновани, са нагласком на већински.

Већински систем има својих мањкавости али он помаже код ове акутне болести: ограничава власт партијских централа и вођа, смањује утицај државних ресурса на резултате избора, утиче на избор квалитетнијих и самосталнијих посланика, познатих у својој средини и њој одговорних, умањује спољне утицаје негативне по државу.

Пре тога, свакако, треба средити бирачке спискове са ,,мртвим душама”. Ту су Гогољ и студенти потпуно у праву.

После – шта коме Бог да, па нека трче изборне трке.

Пише: Олег ГОЛУБОВИЋ

Факти