Слободан Милошевић није ни слутио шта му се спрема 5. октобра 2000, тврди у интервјуу за „Вести“ Горан Пајић, некадашњи телохранитељ председника СР Југославије.
Био је члан специјалног тима МУП-а Србије који је 10 година обезбеђивао вођу СПС-а све до његовог хапшења 31. марта 2001. С Пајићем, аутором књиге „Слободан Милошевић – Нека нова прича“, разговарамо о тим бурним дешавањима.
Да ли је могуће да Милошевић није био обавештен о овим догађајима?
– Од њега су то сакрили. Тек неколико дана касније у резиденцију, у Ужичкој 11, дошао је један од официра МУП-а и саопштио да су безбедносне службе имале све податке. Постојали су конкретни планови разрађени почетком октобра у околини Лакташа, на тајном састанку који је део опозиционих лидера имао с представницима неколико западних обавештајних служби.
Наводно је тражио од Војске да преузме контролу над ситуацијом у земљи?
– То није тачно. Тачно је да је тог 5. октобра генерал Небојша Павковић више пута долазио у Ужичку и сваки пут Милошевић је од њега тражио да се Војска строго држи Устава и закона. Једино је инсистирао на томе да се похапсе сви они који су ломили и палили по Београду.
То је био посао за полицију?
– Исто је поновио и челницима полиције, али се показало да су климали главом, а радили по своме.
На кога конкретно мислите?
– Милошевић је добијао информације с терена, али је све пратио и преко телевизије. Када је видео како дивљачки туку директора РТС-а Драгољуба Милановића, одмах је тражио да му позовемо генерала Властимира Ђорђевића, тадашњег помоћника министра полиције. Звао га је на сваких пола сата с молбом да како зна спасе човека. Генерал је сваки пут обећавао да ће нешто учинити, а онда нам је два дана касније министар полиције Влајко Стоиљковић испричао да је одбио да изврши и његово наређење. Чак је на министра извадио пиштољ. Милошевић је био фрапиран кад је то чуо.
Било је и других који су издали Милошевића?
– Већ 6. октобра карте су се отвориле. Многи челни људи полиције, војске, али и СПС-а, или се нису јављали на телефоне или се нису појавили на послу. Јавност већ зна за неке од тих „прелетача“, али ту су још неколицина генерала и пуковника. Није још време да кажем ко су они, али и то ће се сазнати.
Шта се тог 5. октобра дешавало у резиденцији?
– Долазили су људи из врха власти или се Милошевић са њима чуо телефоном. Сећам се да сам у 19 сати избројао 14 исписаних страница формата А4 ко је све звао и када. Због озбиљности ситуације сам остао целу ноћ, а у кући су, сем нас из обезбеђења и припадника Гарде, уз Милошевића били још његова супруга Мирјана Марковић и кћерка Марија. Мислим да је Марко тог дана био у Пожаревцу. Нико од нас није спавао.
Наводно је постојао план да се узврати ударац и преокрене ситуација?
– Милошевић није уопште размишљао на тај начин. Чак ни од једног војног или полицијског генерала није тако нешто тражио већ искључиво да раде по Уставу. Проблем је што су многи то нису учинили. Најкритичније је било 30. и 31. марта 2001.
Ко је све долазио да преговарао о Милошевићевој предаји?
– Бранислав Ивковић, тада високи функционер СПС. Он је био копча између врха странке и опозиције. Тек годину дана касније се показало да је он још тада прешао на другу страну и да је дебело сарађивао са Чедомиром Јовановићем.
Онда се у преговоре укључио и Јовановић?
– То је било следеће вечери. Очигледно је Запад притискао опозицију да што пре оконча ову драму, а можда су се уплашили да би народ могао да се побуни против хапшења Милошевића.
О тој ноћи сте разговорали и са Миром Марковић?
– Професорка Марковић ми је 2002. скоро пет сати детаљно причала све детаље. Јовановић је њој и Милошевићу запретио: „Ако се не предате, издаћу наредбу да сви који су у резиденцији буду побијени“. Милошевић је после тога тражио да му се изда писмена гаранција да неће бити изручен Хагу и Јовановић је на то пристао. Донео је папир да су се на то обавезали и председник СРЈ Војислав Коштуница и премијер Зоран Ђинђић. Кад је Милошевић питао зашто нема и потписа тадашњег председника Србије Милана Милутиновића, Јовановић је цинично одговорио: „Он ће потписати све што му кажемо.“ Тако је и било. После тих писаних гаранција Милошевић се са супругом и кћерком повукао на први спрат и рекао: „Ја ћу да се предам, не желим да ико страда.“ Једино се Марија није помирила са тим. Почела је да се нервира и да виче.
Тада је и запуцала?
– Не, пуцала је касније, али док је био у згради, Чедомир Јовановић је све време бежао од ње, плашећи се да би могла да извади пиштољ који је држала за појасом.
Од понедељка фељтон
Књига Горана Пајића „Слободан Милошевић – Нека друга прича“ налази се у понуди Књижаре „Вести“, а читаоци нашег листа већ од понедељка имаће први прилику да у новом серијалу прочитају неке од највећих пикантерија из овог дела у којем су поменуте бројне личности из тадашњег политичког, војног, али и естрадног живота Србије.
О Марковићу и Сенти
Да ли је то био тадашњи шеф Државне безбедности Раде Марковић издао Милошевића?
– Оно што сам знам указује да је Марковић до краја радио веома коректно, али да је и у својој служби имао опструкција.
А, када је реч о Сенти Миленковићу, шефу обезбеђења?
– Он се појављивао у резиденцији, али је тачно да није тамо био стално. Колико знам, Сента је у то време имао приватних обавеза, чак једног од тих дана није ни био у Београду. С друге стране, он није ни имао обавезу да буде у објекту јер је по закону за обезбеђење била задужена Војска, односно Гардијска бригада.
Није хтео да бежи
Колико је тачно да је Милошевић планирао да побегне из земље?
– Ништа од тога није тачно. Увече 5. октобра објављена је информација да је хеликоптером са породицом пребачен у заштићени објекат Дубашница, а он је био са нама, гледали смо заједно вести. Један војни официр ми је рекао да би неприметно могао да се искраде кроз тајни тунел који је водио до другог заштићеног објекта. Када сам му то пренео, Милошевић је само одмахнуо руком: „Горане, немам намеру да бежим. Свом народу нисам ништа лоше учинио, а ако они хоће да ме убију, нека то ураде.“ Те речи не може да изговори неко ко је диктатор или има нечисту савест.
Ђ. Баровић – Вести
