НАВИКЛИ смо ми на живот у страху. Као највеће српско место у општини Пећ, били смо и остали трн у оку Албанцима. Могу донекле и да разумем што им сметамо ми живи, али не схватам зашто им сметају и мртви Срби. Шта су им они криви?
Револтиран, без жеље да му помињемо име и презиме, средовечан човек нам показује поломљен споменик жртвама НАТО у Гораждевцу. Прича и у неверици одмахује главом.
На споменику имена дванаесторо мештана погинулих од НАТО бомби, али и дечака убијених на реци Бистрици. На мермерном обележју стихови којима је на најољи начин описан живот 1.000 мештана овог српског села.
– Лакше је погинути него жив умрети – чита нам стихове наш саговорник и допуњује их објашњењем да се живот мештана, буквално као у логору, своди само на унутрашњост села.
У страху очекују неки нови пир Албанаца, попут последњег, када су у понедељак ујутру из аутоматског оружја пуцали на неколико српских кућа и поломили споменик у центру места.
– Увек нас нападају мучки, кукавички – надовезује се старији човек у пролазу, док нам Милорад Вуксановић (84), показује где су у његовом киоску завршила два метка.
– Мада због страха од напада никада и не спавам дубоким сном, тргао сам се када сам зачуо звук возила, а одмах затим и пуцњаву. Наравно да се нисам усудио да изађем на улицу и погледам ко се иживљава у то доба над нама – прича Милорад.
Уследио је нови шок. Одмах после напада нестала је струја. Непријатна ситуација, поготову за породице у чијим су кућама завршили хици из ватреног оружја.
Србољуб Колашинац (46), на чијем су домаћинству куршуми поломили прозор, срећан је што нико од укућана није страдао. Али, чим се сети да су поред супруге ту биле и њихове ћеркице, шестомесечна Мина и двогодишња Мила и сада, каже, од страха претрне.
– Ово је други напад на наше село у последњих шест месеци и тешко је остати прибран – каже кратко Колашинац.
Забринутост и страх присутни су и у дому Зоране (34) и Саше Петровић (38), који су у тренутку напада у кући били са седмогодишњом ћерком Стефаном. И, док нам објашњавају да су меци завршили на зиду куће, али и у предсобљу, Саша и Зорана кажу да су читавог јутра покушавали да убеде девојчицу да је све то само сањала или да је гледала неки филм, па јој се то само учинило, али да им није успело. Јер, Стефана је довољно одрасла да схвати да се око ње дешава нешто страшно.
Страшно је било и мештанима који живе у непосредној близини споменика у центру села. Кажу да су у тренутку када је запуцало помислили да је почео рат, јер су меци из возила у покрету шиштали на све стране.
– Иза споменика НАТО жртвама налази се летњиковац у којем се окупљају млади, али сва је срећа што је зимско време, па су већ око пола једанаест отишли кућама и избегли напад – причају мештани.
Влада Србије и мештани ће подићи овај споменик, а Срби у Гораждевцу кажу да ће опстати и остати. Али, овај напад оставиће горак укус. Политичари у последњих 15 година нису на Косову успели да створе услове за безбедан живот.
Милорад Вуксановић пред својом трафиком коју су изрешетали нападачи
– Екстремисти који су у рану зору напали Гораждевац панцирном муницијом не смеју остати некажњени – поручио је Марко Ђурић, директор Канцеларије за КиМ, који је са представницима Срба у косовским институцијама обишао мештане Гораждевца у којем је остало нешто мање од хиљаду српских душа. Међу њима је и око 160 деце, којој дани почињу са страхом.
ЗАХТЕВИ
Од 12 полицајаца у Гораждевцу, где су Срби у већини, раде само три полицајца српске националности. Представници Срба у косовским институцијама су од приштинских власти још пре шест месеци, када су Срби у Гораждевцу такође били изложени нападу, захтевали константне патроле полиције, видео-надзор у селу и да се у полицијској станици упосли већи број Срба, али одговора надлежних још нема.
Д. ЗЕЧЕВИЋ, Новости
