Пре него што је постао генерални секретар ЦК КПСС, Михаил Горбачов се обрео у Британији. Одбио је да посети Марксов гроб и отишао на пријем код краљице

Горбачов је на Малти вишеструко обрадовао Џорџа Буша-старијег. Не само пристанком на уједињење Немачке, него и речима: „Више вас не сматрамо непријатељем. Много се тога променило. Желимо да будете присутни у Европи. Треба да останете у Европи. Ваш боравак у Европи важан је за будућност тог континента“

А бивши совјетски амбасадор у САД Анатолиј ДОБРИЊИН је открио: Горбачов је на Малти игнорисао директиву Политбироа ЦК КПСС, у складу са којом је уједињење Немачке било могуће само „ако оба блока – NATO и Варшавски пакт – буду распуштени или се уједине на основу узајамне сагласности“

Александар ЗИНОВЈЕВ: Проћи ће године и потомци ће достојно оценити ту улогу – као издају националних интереса наше земље и народа. Други светски рат је обиловао сличним примерима, али су они дечја игра у поређењу са оним што је Горбачов урадио у мирнодопско време. Да су Западни лидери на чело СССР довели свог политичара, он не би био у стању да нанесе толико штете колико Горбачов

ДАНАС више нико не сумња да је састанак Џорџа Буша-старијег и Михаила Горбачова у децембру 1989. године, на обалама Малте, оставио приметан траг у историји. Међутим, оцене су различите.

Док једни сусрет на Малти сматрају последњом тачком „хладног рата“, за друге је то симбол издаје великих размера без преседана у историји. Горбачов и његова екипа ово друго негирају.

Велики и мудри Александар Зиновјев је пре свих у Горбачову видео потенцијалног издајника: „Он се пре него што је постао генерални секретар ЦК КПСС обрео у Енглеској. Одбио је да посети Марксов гроб и отишао на пријем код краљице. Замолили су ме да ово прокоментаришем. Рекао сам да је почела епоха историјске издаје без преседана. Предосећај ме није преварио“.

У Лондону се будући совјетски лидер састао и са премијером Велике Британије Маргарет Тачер. Вреди запазити да је после разговора са гостима из земље Совјета, „челична леди“ имала горућу потребу да отпутује код председника САД Роналда Регана и да са њим поразговара у четири ока.

Тачерка је рекла Регану да се са Горбачовом може ући у дил. Потом је . у марту 1985. – допутовала у Москву, на сахрану Константина Черњенка. Сусрела се са Горбачовом који је само дан раније стао на чело СССР и партије.

Након месец дана, на пленуму ЦК КПСС био је проглашен курс „убрзаног социјално-економског развоја земље“.

Тај курс је претпостављао активно коришћење научних и технички достигнућа као и развој машиноградње. Политика тзв. „перестројке“ почињала је од тога. У фебруару 1986. године перестројку је одобрио и ХХVII конгрес КПСС.

Период владавине Брежњева био је проглашен периодом „застоја“.

Зиновјев је против ове речи оштро протестовао. У тексту „Совјетска контрареволуција“ он је напоменуо:

„У послератним годинама становништво Совјетског Савеза порасло је за 100 милиона људи! Повећао се стандард. Потребе људи су порасле… У послератним годинама (посебно у време „застоја“!) буквално се за десет пута повећао број предузећа, установа и организација, дошло је до јачања друштва у таквим размерама и толиком брзином да то човечанство у целој својој историји – поготово у земљи размера Совјетског Савеза – није видело.

„Густину“ су добили сви аспекти друштвеног живота: образовање, култура, комуникације, међународни односи и сл. Разуме се да су настали проблеми и тешкоће…

Да бисмо их превазишли, тврдио је Зиновјев, „требало је ићи путем јачања и усавршавања свега што је у западној идеологији и пропаганди било критиковано и исмевано, управо зато јер је то заиста функционисало и могло да омогући да Совјетски Савез превазиђе тешкоће. Али, совјетски руководиоци и њихови идеолошки лакеји поступили су управо супротно. Они су се бацили на перестројку чија је погубност унапред била очигледна. Перестројка је покренула свеобухватну кризу која је захватила и привредну област“.

Горбачовљево „убрзавање“ и остале критичаре „застоја“ више не помињу. Њихове ватрене речи су остале мртво слово на папиру.

Заступници „перестројке“ нису могли да се изборе са проблемима од којих су многе сами створили. Горбачов се показао као државник који није способан за стваралачку делатност што је у почетку у друштву изазивало разочарење, а потом и пораст огорчења.

Што су ствари у земљи биле лошије, Горбачов је упорније тражио признање Запада. Да би га добио, он је био спреман да одустане од геополитичких достигнућа у периоду Другог светског рата која су плаћена десетинама милиона живота грађана Совјетског Савеза.

Бивши начелник Аналитичке управе КГБ СССР Николај Леонов уверен је да је одлучујући сигнал за распад совјетске империје дао управо Горбачов који је у јесен 1988. године отпутовао на заседање Генералне Скупштине ОУН и, као увек, вођен идејом да обрадује остатак света, са говорнице саопштио да СССР нема намеру да силом спречава промене у земљама Источне Европе. Након тога је заиста био „активиран процес“!“

Горбачов је био спреман на једностране уступке и у области разоружања. Како су то на Западу доживљавали?

Хенри Кисинџер се у својој књизи „Дипломатија“ присећа како је Горбачов прилично гласно са говорнице ОУН објавио да ће СССР једнострано смањити своје Оружане снаге и то за 500 хиљада људи и 10 хиљада тенкова и прилично „тужно додао: „Заиста се надамо да ће Сједињене Државе и Европљани предузети неке кораке“… Ипак, једнострано смањење оволиких размера је или доказ искључиве самоуверености или знак искључиве слабости. У тој фази развоја тешко да је самоувереност била својствена Совјетском Савезу“.

Кисинџерове речи су се првенствено односиле на Горбачова чија се слабост испољила током преговора на Малти. Некадашњи амерички амбасадор у СССР Џек Метлок дао је оцену понашања совјетског лидера: „Њему је било јако значајно да се види како равноправно води послове са Бушем, а не да је побеђени противник“.

Међутим, Горбачов није успео да баци прашину у очи искусним америчким политичарима који једино поштују силу.

Бивши совјетски амбасадор у САД Анатолиј Добрињин тврдио је да је Горбачов на Малти игнорисао директиву Политбироа ЦК КПСС, у складу са којом је уједињење Немачке било могуће само „ако оба блока – NATO и Варшавски пакт – буду распуштени или се уједине на основу узајамне сагласности“. Али, Горбачов није Буша обрадовао само изјавом да је „СССР спреман да САД више не сматра својим противником“, него је отишао и даље и омогућио Американцима да „постану посредник мирних трансформација у Источној Европи“.

– Више вас не сматрамо непријатељем – рекао је Горбачов Бушу. – Много се тога променило. Желимо да будете присутни у Европи. Треба да останете у Европи. Ваш боравак у Европи важан је за будућност тог континента. Немојте да мислите да инсистирамо на вашем одласку“.

Зато не чуди што је само неколико недеља после Малте Бушова администрација изразила спремност да буде посредник између Москве и држава Варшавског пакта, али и између Москве и Виљнуса престонице Литванске Совјетске Социјалистичке Републике.

Историчар Матвеј Полинов тада је приметио: „Сепаратистичке снаге у Литванији, Летонији и Естонији добиле су након сусрета на Малти америчку подршку и значајно појачале активности срачунате на излазак из састава Совјетског Савеза. Зато је управо Анатолиј Громико преговоре на Малти оценио као „совјетски Минхен“…

Громико је још недвосмислено закључио да је „Горбачов на Малти изгубио на свим пољима“.

Он није имао ни намеру да победи. Али, ако судимо по догађајима после овог сусрета (припајање ДДР Свезној Републици Немачкој, распад социјалистичке заједнице, Варшавског пакта, погоршања односа са Кубом и сл.), онда се стиче утисак да је Горбачов, радећи по свом „властитом нахођењу“, на Малти потписао пуну и безусловну капитулацију СССР.

Очигледан је одговор на питање да ли је Горбачов дејствовао у интересу САД?

Американци су били изненађени колико је совјетски лидер брзо уступао Западу једну позицију за другом.

Према признању Мајкла Бешлоса и Строба Талбота, Американци су тражили начин да Горбачова награде „за спремност да се помири са очувањем јединствене Немачке у саставу NATO“. А обзиром да је за јун 1990. године била одређена посета Горбачова САД, Роберт Блеквел је претпоставио: „Сусрет је за Горбачова требало да буде јунски божић“.

Новопечени председник СССР долетео је у САД 30. маја. А Бешлос и Талбот о том догађају сведоче следеће:

„Горбачов је буквално био опијен успехом кад га је маса почела дочекивати аплаузима. Преко преводиоца је узвикнуо: „Ја се овде заиста осећам као код куће!“ То је била чудна фраза која много говори: сопствени народ му у Отаџбини не би приредио такав дочек.

Горбачов је гладан нклоњености западне јавности да је у њој виде доказе свог значаја. Већ следећег дана је издвојио четири сата времена и добио пет награда – једну за другом од разних организација…

Горбачов је уз широки осмех посебно дочекивао представнике сваке организације. Свечано улазили у раскошну салу за пријеме совјетске амбасаде. На зид су качили свој амблем и пред камерама совјетске и америчке телевизије уздизали Горбачова до небеса…“

Те 1990-е Горбачов је добио и толико жељену Нобелову награду за мир.

Следећи поклон морао је да чека две године. Када је завршено са Совјетским Савезом, 1992. године, Реган је позвао бившег председника СССР код себе на ранч и подарио му каубојски шешир. Горбачов о томе пише у својим мемоарима.

У свом коментару тим поводом, политиколог Сергеј Черњаховски је суптилно приметио да се „бивши одрекао цезар пола света“ и да се тиме и дан данас поноси.

Руски дворјани су се поносили кад им је цар поклањао бунду – скидајући је са себе. Ричард Трећи Јорк обећао је у једном тренутку да ће за коња дати пола царства. А овај „добитник Нобелове награде“ поноси се тиме што је за шешир бившег америчког председника дао своју половину света.

Потом су Реганови гости плаћали по 5 хиљада долара за фотографију бившег генсека на пастуву у тексашком шеширу. Горбачов и о овоме са поносом пише, не схватајући да су плаћали само зато што је то фотографија дворске луде са шеширом“.

У августу 1991. године три дана након тзв. Пуча – Зиновјев је написао пророчанске речи: „Сад је општеприхваћено да се завршио „хладни рат“ и да је то велика заслуга Горбачова и његових саучесника. Али, многи прећуткују да кажу која је права улога Горбачова. Проћи ће године и потомци ће достојно оценити ту улогу – као издају националних интереса наше земље и народа.

Не знам да у историји постоји случај издаје који би се по размерама и последицама могао упоредити са овом.

Други светски рат је обиловао сличним примерима, али су они дечја игра у поређењу са оним што је Горбачов урадио у мирнодопско време.

Да су Западни лидери на чело СССР довели свог политичара, он не би био у стању да нанесе толико штете колико Горбачов“.

Пише: Олег НАЗАРОВ, доктор историје

Превео: Горан ШИМПРАГА

Факти