ТОКОМ писања серијала “Огњиште” и вишегодишњег “копања” по библиотекама, музејима, историјским списима, мемоарима…, најузбудљивија ми је била потврда сазнања које, иначе носим у себи од детињства – да храброст и истрајност мењају свет, а не кукавичлук, остајање по страни, пристајање на нељудске услове и нељудска времена. Каже ово, за “Новости”, Гордан Михић, сценариста који готово пет деценија исписује ову нашу, нимало лаку друштвену и психолошку “историју”. Михићев потпис стоји на култним филмовима од периода “црног таласа” до данас, а његови серијали и драме убрајају се у златне примере наше ТВ продукције.
Јесмо ли данас свесни тога шта значи грађанска храброст, а шта је пристајање на нељудске услове и нељудска времена?
– У “Огњишту” сам створио лик Аксентија Вишњића, човека који је започео животни пут као сироче и препродавац на пијаци, да би се сам школовао, учио, путовао и схватио да постоји нешто што је изнад питања личне користи. А то је рад за свој народ. Тај Аксентије учесник је и сведок свих судбоносних збивања од оснивања Велике школе 1808, до краја владавине Обреновића. Кроз његов животни пут, изузетна дела и лична страдања, грехе, заблуде и промашаје поставио сам питања ко нас је све водио, за ким смо ишли, коме веровали, шта су правде и неправде света, извлачимо ли поуке из грешака, где је наша одговорност за то што смо се олако препуштали људима који немају ни визију, ни знање, ни снагу, ни мудрост. Или, шта се чинило онима који су те квалитете имали, колико су их вређали, ниподаштавали и онемогућавали, Вука, Стерију, Доситеја, Ђуру Јакшића… А све су им то чинили они учмали у својој жабокречини, бахати, моћни, они којима су власт и похлепа били једини императив.
Где су одговори на сва та питања?
– У нама самима. Аксентије је три пута све губио, и три пута почињао живот из почетка. Остајао је без породице, пријатеља, био је пребијан, хапшен, прогоњен, дизао се из пепела, и не само да је активно помагао стварање институција савременог друштва, већ се свим силама трудио да помогне слабима, немоћнима, гладнима, онима који су у безнађу. Током живота упознао је Карађорђа, Милоша Обреновића, Тому Вучића Перишића, Илију Гарашанина, са којим је био посебно близак, кнеза Михаила, Јована Ристића, капетана Мишу Анастасијевића, председнике влада, министре, два руска цара, знамените Србе из Трста и Беча…, велике личности тадашње Европе које су, свака на свој начин, биле заинтересоване за Србију попут Гетеа, Игоа, Енгелса, Гогоља, Лајбница…
Ко се данас посебно интересује за Србију, у чему се тадашња и садашња Србија разликују?
– Највише се интересују мешетари Међународног монетарног фонда и велике силе које постављају своје услове. Што се тиче приче о Европи, кључна реченица о нама изговорена је 1808. године, на отварању Велике школе, а она гласи: “Ослобођена, напаћена Србија овим даном поново почиње да се приближава породици европских народа”. Да се Аксентије Вишњић данас појави, видео би да, иако је прошло две стотине година, то приближавање још траје. Стално смо тој Европи никад ближи, и никад даљи.
Шта је разлог за то што нам се историја понавља и као трагедија и као фарса?
– Историја се циклично креће, а код нас, што су се ствари наизглед више мењале, то су некако остајале исте. Учини нам се да је неки пут поплочан најбољим намерама, а испостави се да је то правац за пакао. Нисмо у томе усамљени, много је друштава која су то горко искуство осетила и платила. Судбине “обичних људи” уобличавају ратови и револуције, стварање нових класа које се енормно богате, идеалисти који напуштају идеале и подлежу похлепи за влашћу, моћи, новцем… С друге стране, ми мало знамо о нашој историји. Тужно је и ненормално да наше ТВ гледалиште све зна о Сулејману или Џингис Кану, а готово ништа о ствараоцима српске историје, о генерацијама које су остваривале слободу и право на живот без обзира на жртве и страдања, о великој и судбоносној епохи која не сме да буде заборављена.
Телевизијска сага “Огњиште”, коју сте писали пет година говори о српској историји с почетка 19. века. Али снимање је опет одложено?
– Закључак је да РТС ништа није ни покушао да уради да се упркос свим финансијским тешкоћама пројекат ипак реализује. Било како било, скоро је сасвим извесно да се “Огњиште” никад неће ни снимити. Волео бих да нисам у праву, али тако је. Лично, ја ћу то некако поднети. Биће ми жао и тешко, јер сам уложио све што сам могао, знао и умео у тај пројекат. Ја имам 18 ТВ серија и 50 играних филмова, и сматрам да сам неки траг иза себе ипак оставио. Ако смем да кажем, на губитку је РТС и његово гледалиште, не зато што неће мене бити на програму, него што прича о једној епохи, о страшном и величанственом 19. веку опет тоне у мрак телевизијске фијоке.
За Емира Кустурицу завршили сте неколико пројеката, међу којима је, поред адаптације романа “На Дрини ћуприја” и сценарио за филм “Панчо Виља”?
– У данашњем свету основне људске вредности потпуно су скрајнуте, омаловажене и скоро сасвим одбачене. Зато није чудо што се у Мексику, у коме се првих деценија прошлог века са заносом и надом певало и причало о великом револуционару Панчу Виљи, и о истом тако великом револуционару Емилијану Запати, данас, нажалост, годинама, на сав глас прича о нарко-босу који има империју створену на трговини дрогом, Ел Чапу, о томе како је побегао из затвора и како је ухваћен. То су јунаци ових дана. Остаје једина нада да се историја ипак циклично креће, па ће се можда једног дана вратити на сцену људи типа Панча Виље и Емилиана Запате.
Ко би могао да буде Панчо Виља наших дана?
– Наука и уметност унапређују и мењају свет, а поред њих, мислим да су јунаци наших дана они “мали људи” о којима се врло мало говори и пише у јавности, који се скоро и не помињу. То су обични људи који раде, живе, стварају, чувају своје породице, који упркос свему што се догађа нису изгубили доброту и спремност да помогну другима. Ти људи, заправо, чувају свет онакав какав треба да буде.
Да ли вас можда растужује стална актуелност онога што сте написали, и шта вам се чини најстрашнијим у данашњим “вранама”, или у “дневнику увреда” наших дана?
– Волео бих да о тој актуелности размишљају моји читаоци или гледаоци, није упутно да ја оцењујем такве ствари. А данас ми се све подједнако чини страшним – и глупост, и бруталност политике, моћи, новца, и грамзивост, и одсуство морала, правде, људске части и достојанства. А најстрашнија прича је ова о избеглицама из Африке и Азије, које из хаоса, ратова, злочина и беде траже спас у Европи, која има свог удела у узроцима њихове несреће и сада не зна шта ће с њима.
Постоје ли данас неке спасоносне идеје за свет као што су постојале некада, има ли Србија ту идеју?
– Постоје, и увек су исте, од античких времена. И опет, по ко зна који пут, чекају неке младе људе који ће их развигорити. То важи и за Србију – одувек се зна које су ствари за које се вреди борити, шта су идеали слободе, правде и једнакости, шта је поштовање других људи, шта је поштовање оних који не могу да живе без помоћи других, свих потлачених и понижених.
Радмила Радосављевић, Новости
Типично комунистичко гледиште где је сво тежиште на социјалном аспекту а духовност се и не назире.Главни проблем већине прошлих и данашњих интелектуалаца је немање дубине вере,немање вере у Бога зато се нигде и не помиоње као темељ свега па и обнове србског друштва од разорног идеолошког вируса.Сва прича и кукњава о прошлим славним временима и прецима не значи ништа ако се не узме у разматрање узрок пропаст наше државе и народа а узрок је очигледан,одступање од заповести Божијих чему следи сваки неморал и лицемерје од врха до дна.Лек за то је повратак на живот по Јеванђељу а не само борба за добар социјални статус како се пропагира горе.Човек је створен за вечност и о томе треба да водимо рачуна,шта ћемо дати као одговор на Страшном Христовом Суду?