Гордана Секулић: Вучић је вазал чија је стратегија „осиромаши па манипулиши“

Морамо озбиљно схватити речи Махатме Гандија да је „сиромаштво најгора форма насиља“ и понашати се као одговорни људи који не желе да трпе насиље

Морам признати да спадам у оне који са неверицом посматрају „политички успон“ Александра Вучића и, премда многи у објашњењима његове политике иду на варијанту поређења са неким од диктатора савременог доба, мене, може бити и због пропасти Римског царства, вуку нека поређења са лицима и догађајима из далеке прошлости.

Јулије Цезар је био велики војсковођа и политичар који је проширио власт Римске империје, а за политички и војни успех користио стратегију „Divide et impera“ (завади па владај). За разлику од њега, Александар Вучић је вазал и кукавица чији би се политички успех могао дефинисати стратегијом „осиромаши па манипулиши“. Тој основној стратегији најјачу подршку пружа деспотски систем манипулације медијима.

У свом политичком успону, Вучић је на неморалан и социјално неодговоран начин, водећи се искључиво личним интересима и мотивима личног успона, дилетантским вођењем економије и делегирањем одговорних послова нестручном страначком кадру, маргинализовањем националних интереса и подилажењем страним интересима, претварањем државних и привредних институција у центре корупције и криминала, довео до потпуног економског суноврата, слома привреде и великог раслојавања унутар друштва, и уз економски неоправдану политику субвенционисања страних „инвеститора“ претворио Србију у земљу јефтине радне снаге и сиромашних људи.

У Србију не долазе и не инвестирају технолошки јаке компаније које своју пословну политику темеље на стручном и образованом људском ресурсу, већ компаније које извлаче из Србије профит захваљујући пореским ослобођењима, огромним субвенцијама из буџета државе Србије, уговорима који у потпуности штите њихове интересе и ангажовању јефтине и незаштићене радне снаге. (Развијена привреда и конкуренција су оно што штити радника а не висока стопа незапослености, слаб и поткупљив синдикат или држава која је у спрези са послодавцима. Сетите се речи Милтона Фридмана да интересе радника штити једино послодавац, али не његов послодавац, већ онај који чека да га преузме.)

Таква политика која пренебрегава чињеницу да је највећи капитал једне нације образован и стручан људски ресурс, доводи до повећања незапослености образованог дела становништва и резултира егзодусом висококвалификованих, стручних и научних радника а тиме и великог процента самосвесног дела становништва који је способан да увиди манипулацију и да јој се одупре и који је, реално посматрано, покретачка и конструктивна сила напретка једне нације.

При свему, лоше резултате своје политике Вучић крије низом обмана које постају регулатори понашања, јер кроз поремећен система вредности утичу на обесмишљавање схватања пословне етике, хуманости, морала и опште прихватљивог пословног и друштвеног понашања а као крајњи резултат производи и неодговорност у схватању последица таквог деловања.

Док заштићени страни „инвеститори“ несметано износе профит, а нити су уговором везани да део профита реинвестирају у Србију нити сами показују намере да то ураде, домаћи привредници су, у односу на бенефиције које се дају страним „инвеститорима“, у далеко неповољнијем положају. Принуђени да сами сносе ризик пословања у несигурном окружењу, притиснути великим наметом државних дажбина и нелојалном конкуренцијом компанија из региона, у зависности од личног морала и личног поимања пословне етике, уместо да се побуне против власти, ризик пословања пребацује на запослене, водећи се у пословању ставом да је фирма њихово приватно власништво и да могу да располажу имовином по сопственом нахођењу, те не само да за цену рада користе минималну законом прописану сатницу већ и, све чешће, радницима за извршен рад не исплаћују те минималне зараде по неколико месеци.

И, иако је зарада за обављени рад гарантована законом а обрачун зараде који је послодавац дужан да уручи запосленом без обзира да ли му је исплатио зараду или не као и обавештење зашто зарада није исплаћена (члан 121. Закона о раду) има снагу извршне исправе, радници се плаше да своја потраживања и права потраже на суду док је држава незаинтересована за све осим уплате пореза и доприноса те чак, утицајем на представнике синдиката као и избегавањем спровођења контроле пословања фирмама које не исплаћују редовно зараду радницима, свесно утиче на учвршћивање обесправљеног положаја и осиромашења радника.

О наопаком схватању приватне својине и капитализма говори и прошлогодишњи случај власника ТВ Пинк који је учесницима протеста пред својом зградом рекао:

„Ова линија овде је граница приватне својине. Ово је либерална економије и капиталистичко друштво.“

Наравно да је он формално у праву, али се поставља питање ко му је и којим изборним методама доделио националну фреквенцију, као и под којим условима добија од државе неповратна средства или повољне кредите, као и колико месеци дугује запосленима зараде, да ли је измирио пореске обавезе и по основу прихода од пословања и по основу обавеза према запосленима, или ако послује са губитком – зашто надлежни органи нису извршили контролу пословања кроз проверу токова новца и структуре трошкова.

И, наравно да власнику ТВ Пинк треба објаснити да се у његовом случају не ради о државној афирмацији приватног предузетништва него о злоупотреби овлашћења кроз доделу националне фреквенције и поделу буџетских средстава зарад могућности манипулације јавним мњењем на националном нивоу.

Добро, не може се рећи да је Вучић једини кривац за осиромашење државе и грађанства, али је његова заслуга што је све започето у претходном периоду неверованом брзином довео до катастрофалних размера те је Србија данас једна од најсиромашнијих земаља Европе са стопом апсолутног сиромаштва од 25,5% (значи да толики проценат становништва није у стању да задовољи основне животне потребе).

Према пoдацима Републичког завода за статистику стопа апсолутног сиромаштва становништва за 2011. је била 6,8%, а 2012. године (када су напредњаци доведени на власт) порасла је на 8,8% да би за 2016. та стопа износила 25,5 % , док је стопа ризика од сиромаштва или социјалне искључености 38,7% .Трагично је за будућност једне заједнице да су ризику од сиромаштва најизложенији млади људи од 18 до 24 године старости (32,7%).

Није ми намера да се бавим процентима које осећамо у свакодневном животу већ да подсетим да је гладан и егзистенцијалним проблемима оптерећен човек лак за манипулацију, да осећаји збуњености, страха, празнине и бесмисла постају широко распрострањена друштвена болест која поставља границе достојанственом животу и све чешће скреће у агресију према ближњима и слабијима а неретко резултира одустајањем од живота, односно самоубиством.

Ову ситуацију Вучић, буквално, и ствара и злоупотребљава.

Манипулација сиромашнима се спроводи перфидном тактиком која човека доводи у заблуду у којој се не понаша у складу са захтевима разума те он постаје неспособан да схвати, следи а још мање да реализује сопствене интересе, и креће се у два смера: први је да се одговорност и кривица због сиромаштва и беде пребаци на само становништво, убеђивањем да су безвредни, лењи и неспособни да сами пронађу начине да зараде а затим се тако утучен човек лако ломи и, путем медија, усмерава у жељеном правцу; док је други начин да се део становништва, који је и друштвено и економски скрајнут, кроз сплет лажи и навођења на погрешне закључке, обучи у борца за спровођење политике која је и њихова пропаст, те смо сведоци заслепљене, примитивне хорде нереализованих људи са друштвене маргине који спроводе некакву правду и рововску борбу за интересе СНС-а.

Свима је јасно да је наша слобода ограничена условима које нам агресивно намеће Вучићева политика али морамо бити искрени према себи, ослободити се страха који нас води у заблуду, и схватити да смо ми ти који одређујемо какав став ћемо имати према таквој политици, да ли ћемо подлећи лажима и уценама и предати се тоталном уништењу и подјармљењу или ћемо бити храбри и одупрети се и не дозволити да нам накарадна и деструктивна политика одређује животне лимите.

Морамо озбиљно схватити речи Махатме Гандија да је „сиромаштво најгора форма насиља“ и понашати се као одговорни људи који не желе да трпе насиље.

Ствари стоје јако лоше и сви су изгледи да ће постати још много горе ако се не потрудимо и не дамо све од себе да кроз заједничко деловање зауставимо ово насиље и овај бесмисао. И како је то рекао Јулије Цезар „немамо чега да се плашимо осим самог страха“.

Време је да се изборимо да нас воде морални, часни и образовани људи са јасно дефинисаним националним ставом и осећањем одговорности према становништву државе коју воде. Време је да зауставимо издају, лажи и подвале.

„Alea iacta est“ (Коцка је бачена).