Гордо посртање, успон и суноврат: Успони, падови и детаљи из здравственог картона Александра Вучића

Србија је земља која се граничи сама са собом, у којој су најбогатији они који никад нису радили, у којој неписмени пишу историју, где је здравство бесплатно а лечење скупо и недостижно, у којој грађани гласају за диктаторе, а онда их протерују, хапсе или стрељају. Данас том државом неприкосновено влада Александар Вучић. Његов успон, животни пут и здравствени картон описује Предраг Поповић, бивши уредник Дневног Телеграфа, Национала и Правде и дугогодишњи Вучићев сарадник и пријатељ

На председничким изборима Вучић је узео више од два милиона гласова, добио је нови петогодишњи мандат и подршку свих криминалаца из напредњачког картела и коалиционих гангова, аплаудирају му сви политички и тајкунски паразити, око њега обигравају лица с потерница и лепотице с насловних страна, сви га воле… Но, он није наиван. И док у полутами винског подрума претура по изводима својих рачуна из швајцарских, арапских и хонгконшких банака, или док прави распоред телевизијских водитељки које ће водити на романтичне излете у Беч, Париз или на Малту, сваки тај тренутак среће квари му чињеница да се ближи неминовни крај игре. Без хепиенда. С обзиром од каквог материјала је сачињен и шта је све радио, другачије и не може.

Степенице којима се успињао изграђене су на гробовима десетина хиљада жртава његових политичких авантура, на несрећи милиона прогнаних, обогаљених и опљачканих. Сад, кад је прошао зенит и кренуо наниже, мора да се суочи са свим тим сведоцима својих лажи и превара. Не постоји алиби који би могао да га сачува од одговорности, казна му може бити умањена само услед сажаљења. А, он га, ма колико то чудно изгледало, ипак заслужује.

Напросто, Вучићу никад није било лако. Условљен хаотичним породичним односима, несрећним детињством, момачким траумама, мучним браковима, дугогодишњим понижавањем и потценивањем надређених и моћнијих, а понајвише захваљујући карактеру, Вучић није ни могао да буде бољи. И данас, кад је апсолутни господар живота и смрти, не може да се отргне из мрачне прошлости у којој је форматиран.

Он то и не крије. У емотивним исповестима, за које сматра да су му корисне у политичком маркетингу, износи успомене пуне туге и бола.

– Док ме је мајка дојила, исклизнуо сам јој из наручја. Пао сам и слепоочицом ударио у шпиц фотеље. Кажу да је крв шикљала толико да су помислили да нема ништа од мене. Ипак, није ми било ништа. Наравно, тога се не сећам, мада можда се последице тек данас осећају – причао је Вучић.

Мама Ангелина га је испустила из наручја, а отац га је терао да једе покварену паштету:

– Отац је поставио мене и Андреја да једемо паштету и то ону француску, у цреву, одвратну. То стварно нисмо волели, али није било циле-миле. Намаже он нама, пробамо, а оно грозно. Не може да се прогута. Ми не можемо, он не попушта. Траје дискусија и улази мајка, пита шта је проблем. Ја кажем: „Тера нас да једемо паштету која је грозна”. Мајка узме паштету и погледа, а њој рок прошао пре две године! Ипак, мој отац каже да то није ништа, намаже себи кришку и поједе нешто најодвратније што сам пробао у животу!

Имао је четири године кад су му родитељи добили стан на Новом Београду. У основној школи „Бранко Радичевић” у Блоку 45, као и међу другарима с асфалта није се снашао. Није имао шансе. Болешљив, с великим медицинским наочарима и једним оком прекривеним газом, вижљаст, али тром и трапав, изазивао је само подсмех деце. Уместо у мангуплуцима учествовао је на такмичењима литерарне и шаховске секције. Касније, кад је порастао, покушао је да се наметне на школском кошаркашком игралишту. Ни ту се није примио. Мало због крхке кичме, мало више због недостатка спортског темперамента, морао је да се помири са судбином штребера.

Комплекси, који су се тада формирали, одвели су га на трибине „Маракане”. Иако је махао црвено-белим шалом, певао и псовао, више је личио на напућену чирслидерсицу него на правог делију.

Какав навијач, такав војник. Војни рок је 1988. служио у сарајевској касарни „Славиша Вајнер Чича”, ВП 5327. Према својој генерацији покушавао је да буде коректан, избегавао је сукобе, није се експонирао, али карактер је ипак био јачи од интелигенције. По сваку цену хтео је да се ушлихта официрима. Увек се добровољно јављао за све задатке, кревет му је био затегнут, униформа чиста, цокуле сјајне. После једног колективног несташлука, који су командири драконски казнили, цео вод је посумњао у Вучића. Иако није доказано да је он цинкарио, другови из спаваоне приредили су му ћебовање. Да би га спасао следећих одмазди, командир чете га је поставио за ћату, па више није морао да стрепи у заједничкој спаваоници.

Што би рекао Матија Бећковић – ђе год сам стао, ту сам погинуо. Вучићу је мало фалило да заиста погине у Сарајеву, три године после изласка из ЈНА. Чим је почео рат у Босни, вођен јаким националистичким нервом и жељом да се докаже, Вучић се с двојицом пријатеља прикључио четницима војводе Славка Алексића. Та јединица је држала положаје на Илиџи и Грбавици. О Вучићевом ратном искуству говорио је Горан Деспотовић, Алексићев саборац и пријатељ још из времена док су радили као поштари.

– С одушевељењем смо дочекали добровољце из Србије, нарочито из Београда. Вучић је био у једној од првих група које су нам се придружиле. Није се дуго задржао. Напросто, није могао да издржи. Одмах смо схватили да неће бити од велике помоћи, па смо га штитили, стављали смо га на другу линију, у позадину. После једне акције код Јеврејског гробља толико се испрепадао да целу ноћ нисмо успели да га смиримо. Кукао је, плакао и призивао мајку, био је потпуно слуђен. Његови јауци су открили наш положај, па смо морали да се повучемо. Ујутру, кад је све прошло, војвода Славко је очински разговарао с њим, без љутње и ругања. Охрабрио га је причом да није свако створен за војника, да нашој борби може више да користи у некој другој служби. Не знам с ким је војвода причао, али тог дана је Вучић пребачен на Пале, да ради као преводилац и новинар. Вучић је касније показао ко је и какав је. У београдској „Дуги” после сам читао како се хвали својим ратним походом на Јеврејском гробљу. То ме насмејало. Међутим, кад се војвода Славко посвађао са Шешељем, Вучић га је оговарао, заборавио је колико му је помогао.

Уласком у Српску радикалну странку Вучић се коначно нашао у природном окружењу, међу себи сличнима. Војислав Шешељ му је дао прилику да развије урођене таленте за преваре и сплетке. Дао му је статус првог оперативца странке, посланичке мандате, прво и до данас једино радно место изван политике – функцију директора земунске спортске хале „Пинки” – министарство информисања у „црно-црвеној” влади Мирка Марјановића, паре, утицај и моћ.

Уз чашу меда, Вучић је попио и чашу Шешељеве жучи. Свакодневним увредама, понижавањем и злостављањем војвода му је уништио и последњи грам достојанства. Вучићу се то свидело. Јуначки је, погнуте главе, трпео Шешељеву галаму, ругање и псовке. Сатисфакцију је имао у слободи да на исти примитиван начин кињи све који су ниже рангирани. У тој перверзној номенклатури Вучић се брзо попео у сам врх, близу Шешеља и Томислава Николића. Таман кад се лепо раскомотио, кад је помислио да му је све потаман, десио се инцидент који је показао колико је нестабилан.

У лето 1999, непосредно после НАТО агресије, Вучић се разбашкарио у новом стану од 120 квадрата, који је добио од државе. Радикали су фингирали љутњу на социјалисте због предаје Косова, али задржали су министарска места, наставили су да вербално ратују против страних сила и физички да уништавају „домаће издајнике”. У сред те идиле, зачињене с много моћи, пара и туђе крви, Вучић је доживео класични нокаут. Сазнао је да Маја Гојковић пласира истинити трач да Ксенија Вучић из предбрачне везе има ћерку Невену, коју је свима, па и мужу, представљала као млађу сестру. Као свака хистерична жентурача, Вучић је бес искалио на супрузи. Да би повратио ауторитет у странци кренуо је у лов на трачаре које су му се ругале иза леђа. Ипак, и у стању нервног растројства, знао је да не сме насрнути на Шешељеву миљеницу Мају, па је ударио на лакшу мету, на Гордану Поп Лазић. Шешељ, врхунски манипулант, мудро је обуздао Вучића. Није му дозволио да се обрачунава ни са једним радикалским функционером. Хладно му је објаснио да је за све сам крив, да је требало паметније да бира с ким ће се венчати и да не сме својим приватним проблемима да оптерећује колеге у странци.

Као увређена млада, чим је схватио да нема подршку вође, Вучић је опсовао, рекао да даје оставку и на министарску функцију и на чланство у СРС, залупио је врата и отишао кући. Тачније, отишао је у „Ју бизнис центар”, али не у свој стан, већ код комшије Срђе Поповића, лидера „Отпора”.

Нормалан човек, суочен с таквим хаосом, морао би да се пресабере и одболује. Не и Вучић. Иако му је сујета трајно повређена чињеницом да га је супруга лагала и, што је много горе, да су то знали сви у његовом окружењу, одмах је почео да припрема освету.

Није званично поднео оставку, али три недеље није долазио ни у министарство, ни у Српску радикалну странку. Са Срђом Поповићем неколико пута се састајао у његовом стану, али и на јавним местима, како би их сведоци видели и дојавили Шешељу. Дурење није дало жељени резултат, и војвода је тиховао, тренирајући строгоћу. Вучић му је тада послао конкретније поруке у којима га је истовремено уцењивао и молио за опроштај. Та драма лепо је описана и у извештају Центра Ресора државне безбедности – Београд, Пето одељење.

– Преко нашег поузданог извора дошли смо до сазнања да је дана 19. 8. 1999. године Вучић Александар остварио контакт са Радом Вишић, службеницом у Влади Републике Србије. (Вишићка је била Вучићева заменица у министарству информисања, нап. аутора.) У току разговора било је речи о сукобу Вучића и Војислава Шешеља. Тим поводом, Вучић је истакао да Шешељ већ дуже време има нешто против њега и да су обојица само чекали разлог да се разиђу. По његовим речима, то се десило јуче и он је одлучан у намери да напусти странку, нагласивши да је у СРС уложио све и да му је изузетно тешко због одласка. Рада Вишић је, уваживши Вучићеве разлоге, рекла да о свему треба добро размислити, а не доносити исхитрене одлуке. Обећала је да ће о свему да разговара са Шешељем, уз договор да она и Вучић сутрадан још једном о свему попричају. Истим поводом, супруга Александра Вучића, Ксенија, је остварила контакт с Војиславом Шешељем. У току разговора, Шешељ је рекао да је Вучић „пукао сасвим”, те да је због њега атмосфера у странци постала неподношљива. Сукоб је, додао је, избио кад је Вучић увредио Шешељеве најближе сараднике, који су се затекли у кабинету, и након краће расправе Вучић је напустио канцеларију и рекао да даје оставку. Такође, Шешељ је истакао да не може више да буде „дадиља” Александру Вучићу, нарочито ако то ремети унутрашње односе у странци. На крају, уз напомену да му је сам Вучић признао да је прешао на строги пост и да има свог духовника („то је болест, Ксенија”), Шешељ је изразио своје разочарење причама да Вучић прелази у ДС. Уз стално захваљивање Шешељу за све што је учинио за њих, Ксенија се сложила са констатацијом да са Вучићем нешто није у реду и изричито негирала приче о преласку у ДС – наводи се у удбашкој белешци.

Улогу Вучићевог „духовника” одиграо је Порфирије, тада игуман манастира у Ковиљу, данас митрополит загребачко-љубљански. Пошто је Порфирије (Перић) из Бечеја, као и Вучићева мама Ангелина, пристао је да, не знајући све детаље, помогне заблуделом грешнику. Наравно, православље, духовност и строги пост Вучић доживљава на исти начин као и Шешељ, као болест. Није му падало на памет да пости и созерцава, с том причом хтео је само да драматизује случај.

Трик је успео. Посету једне ирачке делегације Шешељ је искористио као повод да позове Вучића да дође у владу. Обојица су, подвијеног репа, прешли преко инцидента у коме је страдала само Ксенија.

Такође, остала је и дирљива веза Вучића и Поповића. Јавно, Вучић је најжешће оптуживао „отпораше” за издају Србије и организовао је групе батинаша које су пребијале омладинце са симболом стиснуте песнице, а тајно се дружио са њиховим вођом Срђом. У складу са својим шизофреним карактером, није му било тешко да се уживи у улогу двоструког шпијуна. Шешеља је коректно обавештавао о том контакту, преносио му је информације из окружења Зорана Ђинђића, а, с друге стране, Поповића је обавештавао о стању у владајућим странкама. И у време највећих превирања, у лето пред петооктобарски пуч, њихова кооперација је беспрекорно функционисала. Сличан однос Вучић је изградио и са Миланом Божићем, најутицајнијим човеком у окружењу Вука Драшковића, који му је дојављивао све што се дешава у Српском покрету обнове и осталим опозиционим странкама.

Шпијунски таленат Вучић је, у то време, доказао и на примерима виђенијих радикала. По Шешељевом наређењу, Вучић се зближио са Чедомиром Васиљевићем, шабачким тајкуном који је у „црно-црвеној” влади фигурирао као министар без портфеља. Цело лето 2000. године Вучић је провео забављајући се на базену мученог Васиљевића. Дружење је трајало до последњег динара из Васиљевићеве компаније „Југент ТТ”. Касније, кад је пропали тајкун побегао, Вучић га је пронашао, обрадио и наговорио да се преда полицији.

У истом стилу Вучић и данас манипулише богаташима. Његов штап и шаргарепу већ су осетили Мирослав Мишковић, Слободан Квргић, Драган Амиџић, Младен Грујић, Душан Ступар, а сутра ће иста судбина задесети Звонка Веселиновића, Бранислава Ђурђевића, браћу Ницовић и сличне.

У криминалистици, превара се сматра најподлијим кривичним делом, горим од разбојништва. У Вучићевој свести, превара је легитимно средство за остварење личних интереса. Он то и не крије. „Озбиљан човек нема пријатеље, они само намећу непотребне обавезе”, мудро је, све с осмехом, тврдио Вучић управо пред онима које је називао пријатељима. Иако су имали милион доказа из личног искуства или из посредних сазнања, већина његових жртава је добровољно пристајала на ризик да буду преварени и опељешени. Сличном патологијом води се и Вучић, лаже и вара, а онда се љути што му не верују.

– Имати пријатеља, то значи пристати на то да има лепших, паметнијих и бољих од вас. Ко то не може прихватити, нема пријатеља – написао је пре неки дан на Твитеру Александар Николић.

Афоризмом Душка Радовића описао је свог кума Александра Вучића. Николић, звани Фото Тони, дуго је представљао глас разума у Вучићевој свити. Пристојан и коректан у послу и политици, није имао шансе да опстане у врху тог картела. После трогодишњег стажа на месту државног секретара у Министарству унутрашњих послова, гурнут је на маргину.

За разлику од Фото Тонија, многи водећи напредњаци свог вођу оговарају знатно сочније. Увређени и огорчени његовим преварама, не уздржавају се од ругања и његовом посрднулом здрављу.

Поред оболења о којима је и сам јавно говорио – турбулентан срчани притисак, повређена кичма и слаб имунитет – појединци из Вучићевог окружења помињу и карцином на дебелом цреву. Према њиховим тврдњама, Вучић се две године лечи у једној лондонској клиници, под надзором истог лекара који је помагао Александру Тијанићу.

Кад је други пут дошао на власт, као „први потпредседник владе”, 2012. године, Вучић није хтео да буде само моћан. Пожелео је и да буде леп, јак, мишићав. Ангажовао је фитнес тренера, редовно је ишао у теретану, набуџио је бицепсе, утегао се. Колико је био поносан на себе – атлету, потврђује анегдота коју и данас радо препричавају појединци из Владе. После састанка, док је из кабинета испраћао једног напредњачког посланика крупног габарита, Вучић му се наругао:

– Види како си се отромбољио, имаш 150 кила, личиш на бабу…

– Имам 130 кила, не знам на шта личим, али још сам јачи од тебе – узвратио је посланик.

– Нема шансе – насмејао се Вучић и ударио га, наравно с леђа, у раме.

– Алек, не играј се, знаш да сам тренирао џудо…

Мали Алек није послушао, заиграо се. Ухватио га је за руку и снажно повукао. Дебели екс-џудиста се окренуо, шчепао шефа, направио му „полугу”, бацио на под и стровалио се преко њега. Пад њих двојице изазвао је такав тресак да су телохранитељи утрчали у кабинет. Имали су шта да виде. Вучић, с рукама повијеним преко леђа, лежао је испод дебелог задиханог типа.

– Шта гледате? Марш напоље! – цијукнуо је Вучић на збуњене момке из обезбеђења.

Постиђен, више никад није тог посланика звао у свој кабинет. Недуго после тог догађаја одустао је од тренирања. Уместо у теретану, причају његови сарадници, кренуо је на терапије у Тел Авив, на лечење које му је организовао извесни бизнисмен Н.Л. Вучић је том пријатељу захвалност показао тако што му је наместио инцидент, хапшење и тужбу која још није добила судски епилог. Пошто се одрекао те помоћи, лечење је наставио у једној лондонској клиници. Током првих неколико посета одседао је у луксузном хотелу Дорчестер, а касније је, тврде упућени напредњаци, купио стан у британској престоници.

Због болести је Вучић извргнут руглу од стране најближих сарадника. Сведоци тврде да се на тај рачун најчешће шали несташна Сузана Васиљевић, која га често, онако у пролазу, подсети да намести пелене.

– Ма, Сузана се тако шегачи због оног лудог Зорана Бабића, који ми се дивио јер 12 сати нисам ишао у тоалет – скрушено је Вучић објашњавао присутнима, негирајући да пелене носи због здравстених проблема.

Како год било, чињеница је да су и напредњаци схватили да је цар го. Зато има све више њих који се не плаше да га провоцирају. Да му невоља буде већа, Вучић им и сам даје материјал за трачарење.

Није успео да се истакне као атлета, па је одлучио да моћ презентује швалерским комбинацијама. После бурне авантуре с једном функционерком Српске напредне странке вратио се у свој омиљени миље, међу телевизијске водитељке. Прво се хвалио да је освојио Софију Рајовић, глумицу и водитељку с Телевизије Б92, а од скора се дичи новим трофејним уловом – Катарином Шишмановић. Пун поноса, да би задивио друштво, показивао је Катаринине фотографије с плаже, али уместо очекиваног дивљења и зависти изазвао је спрдњу.

– Па, био је и ред да се помамиш – рекао му је Горан Веселиновић. – Претходних двадесет година провео си уз Шешеља, Тому и Ксенију, сигурно ниси могао да доживиш ерекцију.

На ту тему Вучићу се наругао и Душан Бајатовић, који је једно време био у вези са заносном Шишмановићком.

– Кад би ми Вучић скинуо рибу, обесио бих се. Уосталом, зна се да је Вучић заљубљен само у себе, боље и није заслужио – поручио је злочести директор „Србијагаса”.

Александар Вучић је освојио апсолутну власт, испунио је све своје снове и то на најтежи могући начин. Ништа није стекао лако и случајно, у успех је уградио 25 година лажи, превара и туђе несреће. Ратним хушкањем и послератним профитерством, политичким лудостима и приватним осветама нанео је штету милионима грађана Србије и комшијских држава. И најближе сараднике бескрупулозно је злоупотребљавао само да би освојио још пара, још моћи и утицаја. На крају, кад је остварио све своје жеље, постао је предмет спрдње.

Усамљен, без иједног искреног пријатеља и савезника, осуђен је на пропаст, која је већ почела. Победу на председничким изборима, до које је дошао на крајње нерегуларан начин, није стигао ни да прослави, а већ му је реалан живот отворио очи и показао шта га чека. Иако се хвалио невероватним изборним резултатом, свестан је да то није тако, да је за годину дана изгубио 11,5 одсто гласача. Тенденција неминовног пада доказана је поразом СНС-а на локалним изборима у Зајечару и Косјерићу. Уз све то, трају студентски и грађански протести против његове диктатуре. Трон се љуља, ништа више не може да спречи распад напредњачке куле од карата.

Откад је на власти, Вучић ниједним поступком није заслужио опрост грехова, али ипак треба показати одређену дозу разумевања и сажаљења. Ако ни због чега другог, макар због мрачне биографије, пуне хаоса и туге, треба му пожелети добро здравље и достојанствено држање у судском поступку на коме ће одговарати за све почињене злочине над грађанима Србије.

Предраг Поповић, Таблоид

НОВУ КЊИГУ ПРЕДРАГА ПОПОВИЋА НАРУЧИТЕ НА 063/123-2702