- На упозорења оних који су знали шта је и како функционише Европска Унија, да то није машина за аутоматску производњу и широку расподелу материјалних вредности него идеолошки пројекат у чијим основама леже циљеви за темељно преуређење друштва од којих би се огромна већина Срба – да су им ти циљеви поштено откривени и били познати – згрозила, мало ко је обраћао озбиљну пажњу.
- Што се тиче озбиљних питања, њих није постављао скоро нико. На пример, зашто би Европска Унија у своје редове примила седам милиона Срба, само да би им, од ширине свога срца, тим чином обезбедила европске приходе и „европски начин живота“, шта год то значило?
- Да ли су се иза шаргарепе „европског стандарда“ налазили и неки услови и очекивања која би Србија морала да испуни и на које би њено становништво морало да се сагласи?
- Када и где је ико обасипао земље великодушним бенефитима које су слуђени Срби очекивали од ЕУ, а да не тражи ништа заузврат?
- И шта би конкретно од Србије могло да се очекује заузврат за тако велике бенефите, под предпоставком да је Брисел могао и стварно желео да их раздели добром српском народу?
Срљање у Европску Унију (настрану питање колико је пријем у ту реинкарнацију бившег СССР-а икада био реалан или пожељан) сада је, хвала Богу, нешто што подржава све мањи део становништва Србије. Али било је периода када је некритичка тежња да се пошто-пото, буквално по било коју цену, уђе у тај наднационални конгломерат овладала значајном већином. Подразумева се да ни мали постотак поборника није имао појма куда и у шта иде – срља је много боља реч. Али они су били безусловно и одушевљено „за“ улазак у ту интернационалу, у наивној нади да ће примена њених „напредних“ закона у Србији аутоматски довести до успостављања одавно сањане правне државе и да ће инфузија (како су они замишљали) неограничених средстава Брисела не само допринети материјалном процвету разривене Србије већ би, богами, донело и опипњиву материјалну корист сваком ко у њој живи. На то се сводила детињаста философија евро-интеграција критичне масе Срба током низа година. Приступом ЕУ, deus ex machinа, једним потезом, без напора, били би решени сви главни проблеми једне ојађене земље и њеног сломљеног народа.
Наравно, фикција о „владавини права“ и успостављању „европског реда“ у распадајућој земљи, мада су многи чак и у то веровали, ипак је била смоквин лист који је покривао праву, и најдубљу мотивацију за придруживање ЕУ по сваку цену. Најдубљи мотив било је сулудо и политички аналфабетско очекивање стицања појединачне материјалне користи која би по неинформисаном мишљењу тих дилетаната аутоматски уследила од прилажења европском блоку и могућности које би се тиме наводно отвориле за уживање у практично ничим ограниченом благостању.
На упозорења оних који су знали шта је и како функционише Европска Унија, да то није машина за аутоматску производњу и широку расподелу материјалних вредности него идеолошки пројекат у чијим основама леже циљеви за темељно преуређење друштва од којих би се огромна већина Срба – да су им ти циљеви поштено откривени и били познати – згрозила, мало ко је обраћао озбиљну пажњу.
Што се тиче озбиљних питања, њих није постављао скоро нико. На пример, зашто би Европска Унија у своје редове примила седам милиона Срба, само да би им, од ширине свога срца, тим чином обезбедила европске приходе и „европски начин живота“, шта год то значило? Да ли су се иза шаргарепе „европског стандарда“ налазили и неки услови и очекивања која би Србија морала да испуни и на које би њено становништво морало да се сагласи? Када и где је ико обасипао земље великодушним бенефитима које су слуђени Срби очекивали од ЕУ, а да не тражи ништа заузврат? И шта би конкретно од Србије могло да се очекује заузврат за тако велике бенефите, под предпоставком да је Брисел могао и стварно желео да их раздели добром српском народу?
У великој геополитичкој игри одговор на ово елементарно питање је јасан – згодитак је одувек био Косово и Метохија. Усклађеним деловањем проевропске пропаганде и политичке номенклатуре у Србији, распрострањивањем илузија о наводним роковима за пријем (који се крећу у само једном смеру, у све даљу будућност), и коришћењем маркетиншких трикова „само да отворимо“ ово или оно поглавље, терен се дуго времена и са приличним успехом припремао за прихватање концепта размене Косова и Метохије за имагинарне лагодности материјално обезбеђеног „европског“ живота. Међутим сада Србија улази у другу етапу, а то је наметање идеолошких начела Европске Уније која никоме, осим малобројним посвећенима, нису била позната.
Ову етапу најављује предлог усвајања и уношења у српско законодавство норми које су обавезне у свим европским земљама које су чланице ЕУ а којима се регулише статус истополних парова. Рећи да се ради о предлогу није сасвим тачно, јер у питању није нешто што може да се испита и евентуално одбаци. Изједначавање природне породице са њеним идеологизираним симулакрумом није предлог, него је налог. У питању је пројекат, обавезна мера коју је зависна, неоколонијална политичка номенклатура преузела на себе да озакони и спроведе. Као ни у случају Косова и Метохије, никакве јавне дебате неће бити зато што је она у постојећим условима излишна. Номенклатура је на лажним изборима себи обезбедила постављање Скупштине полутана и дебила које у потпуности контролише и који се, подразумева се, неће премишљати да на команду дигну руке и изгласају било какву, и најдеструктивнију, меру само да би задржали своја паразитска скупштинска радна места са пратећим приходима и бенефицијама. Мада је релевантно министарство лицемерно објавило позив на друштвену расправу по овом питању, то је пука формалност као и „дијалог о Косову,“ и то неће реметити спровођење унапред зацртаних и властима задатих законодавних мера.
Узгред, тачност ове оцене потврђује и састанак министарке правде Србије и шефа делегације ЕУ у Београду 10. фебруара 2021. који су „разговарали … о амандманима и роковима за промене Устава Србије“. Питања која су том приликом била на столу односила су се на „процес евроинтеграција, и … усклађивање прописа Србије с прописима Европске уније“. Зашто би Србија, која није чланица ЕУ, своје законодавство усклађивала са прописима те организације, једно је од кључних непостављених питања, на које природно нема ни разумног одговора. Знаковита је изјава министарке правде Србије „да Србија интензивно ради на испуњавању европске агенде и на усклађивању с прописима ЕУ ради бржег напретка ка чланству у ЕУ“. Том изјавом цела игра је разоткривена, као на длану.
Али озакоњење истополних бракова (или партнерстава, како се за сада дискретно зову), чиме се доводи у питање суштинска дефиниција и значај традиционалне породице, само је врх овог леденог брега. Одмах за тим следи, и већ се као колатерални принцип јавној свести лукаво сугерише, могућност да чланови таквих новопроизведених истополних заједница усвајају децу. Ако пођете од аксиома које су различите од Еуклидових можете развити нову геометрију која је унутрашње доследна, али се од Еуклидове у потпуности разликује. То значи да ако у ваш правни систем уведете институт истополне заједнице (која ће ускоро бити отворено преименована у „брак“), а истовремено признајете начела недискриминације и једнакости пред законом, ви више немате избора осим да и истополним супружницима признате право на усвајање деце, које већ припада супружницима из традиционалних породица.
Какви су даљњи кораци наложени у овој материји, може се проценити и по изјави особе нејасних ингеренција, али формално високопозициониране на чиновничкој ранг листи, којом се наговештава и укидање забране вештачке оплодње истополним паровима, по „европским стандардима“.
При том, пошто се ради о идеолошки наметнутој мери, а не студиозно изведеном закључку о томе шта би највише допринело друштвеном бољитку, не постављају се – и никада неће бити постављена – питања о психичким потребама, интересима и здрављу деце.
Да ли је становништво Србије (било би претерано говорити о грађанима или друштвеној заједници) спремно за овакво преуређење свога правног система и озакоњење овако радикалног одступања од културолошких норми које су српском народу изванредно вековима служиле, и то могу са успехом и даље да чине?
За сада, најава ове бизарне законске мере у Србији пропраћена је гробном тишином, као да се ради о неком споредном законодавном нацрту. Ћути „јавност“ и не укључује се у понуђену јавну расправу (сви су већ добили поруку да би учешће на погрешној страни могло да привуче пажњу омбудсманке за равноправност, са пратећим судским малтретирањем и глобама), ћуте морални ауторитети као што је Црква (додуше она је тренутно заузета бирањем новог поглавара и луксузног хотелског објекта где ће одсести владике за време свога сабрања), ћути Српска академија наука и уметности (која се у личности свога председника и без значајнијег негодовања чланова огласила у подршку одрицању од Косова и Метохије), ћуте такоће и политичке странке и удружења, колумнисти и „аналитичари,“ који су донедавно важили за најгрлатије поборнике „породичних вредности“. (Релативан изузетак чини обазриво срочено саопштење „Двери,“ заогрнуто бледуњавим фразама и политички коректним оградама. Требало би потсетити руководство „Двери“ да је ово фундаментално питање које се не решава већином, било на референдуму, било у Скупштини, под предпоставком да је има.)
У огромном пакету „европских норми“ чији садржај ће од сада постепено бити наметан Србији, увођење истополних бракова је само увертира. Највеће жртве ове сулуде, идеолошки конципиране шеме биће недужна деца која ће бити лишена могућности одгоја у средини коју је природа одредила као најбољу и једино прикладну за њихов нормалан развој. Мере које ускоро следе биће још грђе и нечовечније.
Али и ово је довољно да отклони изговор ignorantiae invincibilis. Сада када сваки врабац у Србији разуме шта се иза брда ваља, ниједно словесно људско створење неће имати никакво оправдање за ћутање и кротко приклањање злу.
Извор: REISS INSTITUTE
ПРЕУЗЕТО СА САЈТА: http://srbinaokup.info/?p=116530
Ovoj spodobi treba zabraniti da se približava deci.