Афера “Агрокор” уздрмала је регион. Очекивано, дигла се велика прашина у тренутку кад је гомила која се гурала под тепих постала превише уочљива. У исто време у Србији је на површину испливао проблем са Гошом из Смедеревске Паланке, који је по обиму новца далеко мањи, али суштински с истим пореклом проблема, пише “Ал Џазира Балканс”.
Медијска јавност у региону препуна је изјава, анализа и прогноза, али вероватно да грађане у региону највише занима ко ће ово да плати. Такође је уочљиво да, ма колико да су компаније задужене, приватна имовина власника и оснивача, остаје углавном недирнута, а они настављају да живе луксузним животом, без обзира на пословни неуспех.
Тренутно стање је такво да Агрокор дугује близу 6 милијарди евра, а да му је имовина вредна близу једне милијарде. Свима који се иоле разумеју у економију јасно је да никакво реструктуирање с постојећим капацитетима неће извући компанију на “зелену грану”.
Велике светске банке одавно су добиле наднационални карактер и банкари уствари не баратају својим приватним новцем. Иста је ствар и с политичарима, иако се њима не чини да је тако. Они дају државне гаранције за компаније које имају неки национални и стратегијски значај или у примеру Србије дају из буџета (Фонд за развој) Гоши кредит, који ови уопште не враћају. Обвезнице Агрокора, за које је хрватска држава давала гаранције, у неком догледном времену биће терет за буџет ове државе.
Исто тако је могуће да се за овај концерн јави купац из неке друге државе, који ће за овај концерн ненадано дати и више него што су дугови, па ће се балон преместити у неку другу банку или хеџ фонд (енг. хедге фунд).
На самом крају балона увек се налази нека држава која ће својим интервенционизмом у банкарском сектору сачувати од колапса економски систем те државе. Леп пример јест 2008. година у Америци и пропаст финансијске куће Лехман Бротхерс.
У Србији се такође небројено пута у јавности појављују разне компаније које су на неки начин добиле државну помоћ, јер обезбеђују посао неком броју радника од којих зависи поједини регион. Оне су исто превелике за затварање и за стечај. Сигурно је да би стечај био шок за све раднике који годинама имају посао у свом граду.
Али, када се саберу износи у последњих 25 година, откад је Србија, наводно, напустила социјалистички систем привреде, види се да би већина ових региона боље живела да је само половина тог новца додељена свима у региону по основу неке социјалне помоћи, а да предузеће уопште није ни радило. Ова социјална помоћ генерисала би потрошњу код оног дела привреде који заиста ради.
У нашим регионалним економијама, осим замагљивања истине, постоји и институт тајних података за велике компаније. Некако у исто време сазнали смо да фабрика Гоша већ 15 месеци не плаћа дажбине за доприносе радницима, док су подаци у вези са дугом Агрокора према хрватској држави тајна.
Ал Џазира, Вестионлине
