Кина је покренула амбициозан пројекат Нови пут свиле, којим ће спречити одсецање Русије, а која опет предводи целу Евроазијску економску унију. То ће бити дан кад ће се ЕУ пробудити и видети процват трговине на простору од Санкт Петербурга до Шангаја. Увек треба имати на уму да је Владимир Путин нешто слично, чак и свеобухватније, предлагао Немачкој пре неколико година, кад је понудио заједнички простор од Лисабона до Владивостока.
Требаће времена – биће то тешка времена – али је радикална промена Евроазије неумољива. То подразумева и крај сна о америчкој изузетности и САД као евроазијском хегемону. То је још увек изгледало изведиво на прелазу миленијума, а сад се сан топи брзо пред њиховим очима.
Стратешко партнерство Русија-Кина – од енергије и трговине, до одбране и развоја инфраструктуре – само ће учврстити одлуку Русије да се окрене на исток, а Кине на запад. Геополитички, то не значи да је Москва подређена Пекингу, него да је у току изградња симбиозе, која се помно развија у више фаза.
БРИКС – најмржа реч у Вашингтону – већ одавно изазива глобалну привлачност а има и све више утицаја од застареле Г-7. Нова развојна банка БРИКС спремна је да проради до краја ове године, а могла би бити кључна алтернатива механизмима под надзором Г-7 и ММФ.
Шангајска организација за сарадњу (ШОС) спрема се да укључи Индију и Пакистан на предстојећем летњем самиту у Русији, а укључивање Ирана као службеног члана после санкција биће практично готова ствар до 2016. ШОС ће кончано бити кључ развоја, политичке и економске сарадње и безбедности широм Азије.
Путинова „већа Европа“ од Лисабона до Владивостока – што значи споразумни саживот између ЕУ и ЕЕУ – може остати на чекању све док Кина не заврши своје мегапројекте и Нови пут свиле, који подразумева изградњу нових копнених и поморских инфраструктурних праваца.
„ВЕЋА ЕВРОПА“ И НЕМАЧКА СЛАГАЛИЦА
У међувремену, Кремљ ће се усредоточити на паралелну стратегију и користити источноазијски капитал и њихову технологију за развој Сибира и руског Далеког истока. Кинески јуан се спрема да постане резервна валута широм Евроазије у врло блиској будућности, а рубља и јуан ће владати заувек у билатералној трговини.
„Већа Европа“ од Лисабона до Владивостока неминовно зависи и од решења немачке слагалице. Немачки индустријалци јасно виде чуда која Русија може да пружи Немачкој, много више него ЕУ као целини, уз све повлаштене геополитичке и стратешке канале у азијско-пацифичком региону. Међутим, исто не вреди и кад су у питању немачки политичари. Канцелар Ангела Меркел, без обзира на реторику, чврсто држи линију Вашингтона.
Руска „гасна стратегија“ већ је била остварена на северу Европе гасоводом Северни ток и Јужним током, али је бескрајно полукружно окретање Европске уније довело Москву у ситуацију да откаже Јужни ток и лансира Турски ток, који ће на крају само повећати трошкове енергије за ЕУ.
Европска унија је у замену требало да практично добије слободан приступ руским богатим ресурсима и на руско унутрашње тржиште. Украјинска катастрофа је означила крај свих тих разрађених планова.
Немачка је већ и de facto диригент у ЕУ, а за све друге економски брзи воз. Као извозно опредељена земља, једини начин за Немачку није окретање на запад или југ, него на исток. Видели смо спектакл оркестра који је свирао за спасавање индустријалаца кад је Кси Ђинпинг у пролеће 2104. посетио Немачку. Кси је предложио ништа мање него изградњу брзе пруге која ће повезати Нови пут свиле од Шангаја до Дуисбурга и Берлина. Кључна тачка коју Немци не смеју да изгубе је важан огранак мегапројекта Новог пута свиле, а то је изградња нове брзе Транссибирске железнице. Дакле, може се рећи да је Нови пут свиле жута БРИКС цеста од Пекинга и Шангаја до Москве, која би у руској престоници могла да има стратешку станицу.
Стратегија Пекинга Go West је копном прошла без уплитања суперсила, од Транссибирске железнице до путних праваца широм Централне Азије, па све до Ирана и Турске. Штавише, Русија то види као симбиозу и win-win ситуацију за Централну Азију и Евроазијску економску унију.
У међувремену, Пекинг је на осталим фронтовима врло опрезан да не антагонизује САД, владајућу суперсилу, што се видело, на пример, из сасвим искреног, али такође прилично дипломатског интервјуа којег је за The Financial Times дао кинески премијер Ли Кећијанг.
Један кључни аспект стратешког партнерства Русија-Кина је да су заједно идентификовали Вашингтон као извор невиђено неразумне спољне политике и главни извор хаоса. Посебно важно за Кину и Русију је то што је то хаос који се проводи по моделу у „завади па владај“. Пекинг види да Вашингтон покушава да дестабилизује кинеске периферије (Хонг Конг, Тибет), виде активно уплитање САД у спорове у Јужном кинеском мору. Москва сматра да је Вашингтон опседнут бесконачним ширењем НАТО и да је заробљен идејом спречавања руских напора у евроазијским интеграцијама.
САВЕЗ РУСИЈА-КИНА
Дакле, претходна руска геополитичка стратегија је мртве. Нема више покушаја да се укључе у елитни западни клуб као што је Г-8. Нема више стратешког партнерства са НАТО, и ту је у праву специјални помоћник председника Обаме у Савету за националну безбедност Селеста Валандер, која је због тога Русији најавила битку без предаха „барем за следећих десет година“.
Али прави стручњаци увек имају и дугорочне планове. Пекинг такође види како је Вашингтон немилосрдан у демонизовању не само Путина него Русије у целини, а све то представља и пробни балон, што би се у блиској будућности могло применити против Кине.
Све опкладе су искључене кад треба донети процену како ће се развијати судбоносни троугао САД-Кина-Русија. Недвосмислено може потрајати следећи образац: Американци ће говорити гласно, али ће добро пазити да се не оклизну, а Руси срамежљиво неће узвраћати, док уствари тихо проводе дугорочну стратегију. Кинези ће следити модификовану доктирну „Мали кормилар“ Денг Ксиаопинга, говориће врло дипломатски, али више не желе да избивају са глобалне позорнице.
Пекинг је сигурно примио на знање поруку Москве: „Вашингтон, у паду или не, никад неће третирати Пекинг као једнаку силу или поштовати кинеске националне интересе“. Али остаје отворено питање хоће ли ће Москва ову озбиљну, троструку претњу кризом – санкције, рат ценама нафте, девалвација рубље – искористити да покрене нову стратегију економског развоја. Путинов недавни интервју, иако препун занимљивих одговора, још увек није дао јасан одговор на то питање.
Још једна непроцењива информација је хоће ли Кси, наоружан soft power-ом, харизмом и са много новца, моћи истовремено да управља економским моделом и стратегијом Go West и угађа лавини партнера потенцијалних партнера у изградњи Новог пута свиле.
Коначно, најважније питање је хоће ли икад Брисел одлучити да пристане на обострано корисну симбиозу са Русијом. То је тешко рећи, обзиром на садашњи антагонизам који надилази геополитичка питања. Чини се да је Немачка Ангеле Меркел изабрала да остане потчињена НАТО, што значи да ће остати и стратешки патуљак.
Шта онда ми имамо од Велике Азије од Шангаја до Санкт Петерсбурга – укључујући и Техеран – кад се природна Евроазија протеже од Лисабона до Владивостока. Све у свему, пројекат уједињене Евроазије може остати недосањан сан, бар за сада, али ће пројекат Велике Азије заживети. Наићи ће на цунами напора уобичајених сумњиваца, али га неће сломити.
Све ће то бити фасцинантно гледати. Хоће ли Москва и Пекинг гледати доле према Западу – политички, комерцијално и идеолошки – без ризика од рата? Како ће се носити с толико притиска? Како ће продати своју стратегију великом делу јужне хемисфере, посебно у њеном азијском дијелу?
Али једна битка је већ добијена, а и победа је близу. Бај, бај Збигниев Бжежински, ваша велика геополитичка шаховска табла и сан о хегемонији су готови.
Пише: Пепе Ескобар
(Приредио Н. БАБИЋ, Аlter Mainstream Info)
