Господо функционери, хоће ли реформе стићи до агенција, невладиних организација, посланика у Скупштини… ?

У једном од својих прошлих текстова (Пензионерима треба одузети целу пензију на две године јер могу живети и без ње, а и ваљда је пут ка Европи битнији) за Интермагазин а везаних за смањење пензија и примања у јавном сектору – био сам неозбиљан. Поготово кад су пензионери у питању. Они који су читали – сећају се: предложио сам да се пензионерима одузму пензије на годину или две како би финансије земље стале бар донекле на ноге, односно како би мере фискалне консолидације заживеле и дале очекиване и мерама планиране резултате и тако помогле дуго најављиване реформе.

То сам написао с уверењем да су уштеде са смањењем пензија кап у мору. И та мера не значи много. Односно – не значи готово ништа.

Међутим, Влада Србије је, у среду, 22. октобра (што с мојим текстом нема благе везе, јер мој текст и ја смо потпуно безначајни), усвојила ребаланс буџета за 2014. годину, те низ закона који ће омогући спровођење у живот усвојених мера штедње. О чему је већ било речи, а има је широм пространстава свих медија – и штампаних и електронских.

И поново – међутим, јер имам право на мишљење: било каква економска, привредна, фискална или било која друга реформа (а све је то једно, увек исто) било које земље не креће у реформисање од смањења пензија и плата. Ту Међународни монетарни фонд, који то здушно препоручује, заговара, условљава па чак и захтева од власти ове земље, не мисли тој земљи добро. Наравно да се ту ради о само једном сегменту од кога се може и мора, по свему судећи, кренути у реформе. Али тај сегмент требало би да је на репу организма реформи у Србији. Јер он је заиста реп тог организма. А не глава.

Сад, или је Влада ове земље немоћна да крене од стварне главе, или не зна шта је то она и где је или не сме да је дотакне? Па да је чврсто ухвати у руке и да је ошиша и обрије. И да с оним што ће тако зарађивати пуни државну касу. А онда да пређе на централни део организма… и тако даље.

Слушам неки дан у једној емисији којом њени творци покушавају да нам поново уведу некадашње братство-јединство, односно да нас помирују, само ми није јасно да ли нас помирују у западном, источном или каквом централном Балкану, слушам, велим, неки дан угледног професора Београдског универзитета, који се већ годинама истиче у телима која се боре против корупције, како говори о реформама у овој земљи. Па набраја шта би све требало урадити, откуд би требало кренути у те наше реформе. И он рече, са чиме се апсолутно слажем, како би требало кренути, парафразирам, наравно, са улагањима у знање! И професор наводи један пример: једна се земља, окружена океаном и морима, сиромашна, без руде, без нафте, без већих пољопривредних површина, с великим бројем и острва и много, много већим бројем становника, определила, 1933. године, суочена са сиромаштвом, да крене у реформе – улагањем у знање, пре свега. Пре улагања у друге области. И након педесет година та је земља постала водећа светска технолошка сила. И не само то, народ те земље је изузетно вредан, рад је њему светиња, велим ја. А професор рече да је та земља – Јапан. Али оно што професор не рече јесте: те почетне године кад се Јапан определио за улагање у знање, он се већ био определио за рат. И знање му је првенствено требало у развоју војне индустрије. Док је развој те земље уследио након Другог рата, усвојивши амерички правни систем и уз огромну америчку помоћ. Јер Америци је требала снажна земља на источним границама комунистичког Совјетског Савеза. Као што му је била потребна и јака Немачка на западној страни. Па ту је и преданост и једних и других раду, дисциплини, реду.

А у Народној скупштини чуло се, између осталог, кад беше реч о ребалансу буџета, како су нам приходи смањени, а расходи повећани. Е то су полазишта од којих се мора кренути с реформама. Добро, лепо је било ових дана чути, и од премијера Александра Вучића и од министра финансија Душана Вујовића, речи пуне оптимизма. Али и речи позива да се издржи, да народ има поверење у Владу, да одрицањем радимо за лепшу будућност своју и своје деце. Лепо је то чути. Међутим, шта с подручјима земље која одумиру? шта са белом кугом? када ће се кренути са стварним порезима од најбогатијих? када ће се преиспитати криминалне приватизације? када ће заиста почети обрачун са корупцијом, у коме се овде увек креће од репа (није толико проблем Мирослав Мишковић колико је проблем онај ко је Мишковићу омогућио да буде Мишковић; како би било лепо да се Србија у томе угледа на пример Хрватске: премијер у затвору, градоначелник главног града у притвору, неки чланови Владе били у затвору)? када ће се кренути у реорганизацију целокупне државне администрације? откуд држави новац да плаћа толике најчешће бескорисне а често и по саму државу штетне агенције и невладине организације? сме ли да се дирне у број посланика Скупштине? кад ће одговорни испитати безбројне по државу штетне и криминалне уговоре и послове, односно очигледну пљачку? сме ли неко да пита који ли је то мозак пројектовао да се по Београду, на пример, они бункери за одлагање смећа граде на сред-срешке тротоара? и тако даље, и тако даље.

Да, требало би да се најпре улаже у знање. А уз знање и у културу. Да се Јапан 1933. године (мада је тада ве било касно) определио, уз опредељење за знање, и за културу, можда по огромним азијским просторима не би иза њих остали милиони мртвих и уништена неизмерива цивилизацијска богатства. Мада је то данас сасвим другачији Јапан. Србији пријатељски. С културом која плени својим богатством и високим достигнућима.

Немам ништа против смањења своје пензије. Уз услов да, уколико будем жив, будем за коју годину сведок нешто другачије, лепше и богатије Србије. И много, много задовољнијег, насмејанијег њеног народа.
Стога, крените, господо руководиоци, од главе! Од себе и своје околине!

Миле Кордић, Интермагазин.рс