…Човек празнује ово или оно, и у њему наставља да живи та стална потреба за празником, а то није само потреба за пуким одмором. Зато човек у празник и празновање улаже своје целокупно схватање живота и њима изражава смисао и циљ свога живота.
А празници су или празници светлости или анти антипразници таме.
Због тога смо читаоцима понудили неколико речи о празновању новогодишње – најлуђе ноћи која је Србима у данима испирања мозгова наметнута од Тита и његових сабораца…

СРБИНЕ БРАТЕ ЗНАШ ЛИ КАКО, ЗАШТО И НА КОЈИ НАЧИН СЛАВИШ «НАЈЛУЂУ НОЋ» ?

„Реци ми шта празнујеш и ја ћу ти рећи ко си…“.

Оно што празнујеш – то си, тиме живиш и причешћујеш се.

Појава која карактерише наше време и дубину његове отуђености јесте укидање празника Божијих и њихова замена људским празницима, паганског или културног карактера. Реч је о појави која показује саможивост и аутономност данашњег човека, која изражава трагедију његове неосвештаности и духовног сиромаштва, досаду и неторжественост савременог живота.

Престанком празновања празника Божијих на земљи човек празник претвара у забаву, у неукусни хлеб којим се храни „човек потрошачког друштва“. Тако је стигао чак до магијских обреда и служења сатани. Постаје објекат деструктивних утицаја који доводе до мучних последица, до заробљености и смрти.

Савремени човек ужива, а не торжествује, одушевљава се, а не радује се. Вештачко изобиље празничних програма који доносе засићеност и досаду, уобичајено понављање и бол од празнине, заменили су човеково лично учествовање у торжеству.

Једно је сасвим јасно: човек не може да живи без празника и празновања празника, јер празновање празника припада оној најдубљој и првобитној основи људскога живота и културе. Није било у историји ниједне људске заједнице, нити цивилизације која није празновала празнике.

Човек празнује ово или оно, и у њему наставља да живи та стална потреба за празником, а то није само потреба за пуким одмором. Зато човек у празник и празновање улаже своје целокупно схватање живота и њима изражава смисао и циљ свога живота.

А празници су или празници светлости или анти антипразници таме. Због тога смо читаоцима понудили неколико речи о празновању новогодишње – најлуђе ноћи која је Србима у данима испирања мозгова наметнута од Тита и његових сабораца.

УОЧИ «НАЈЛУЂЕ НОЋИ»

Срби су се, после Другог светског рата, навикли да славе празнике чији смисао не знају, или не желе да знају, а неки од њих су и следећи:

1.мај, «међународни празник рада», који је установила комунистичка интернационала (комунизам је само у Русији у овом веку однео, у име «диктатуре пролетеријата», преко шездесет милиона људских живота);

7.јул, дан када је Србин пуцао на Србина на вашару у Белој цркви (први Србин је био «Шпанац», припадник комунистичке интернационале, а други Србин је био обичан жандарм, избеглица испред усташког ножа);

29.новембар, када је у Јајцу створена Титова Југославија, због које изгубисмо Далмацију, Банију, Кордун, Славонију, Западни Срем, и због којег ћемо, ако се овако настави, изгубити Косово;

8.март, «међународни дан жена», уствари – феминистички празник жене – револуционарке, опет подметнут од стране хомосексуалне интернационале.

Суштина празника, сваког празника, јесте религијска. Када славимо Божић, ми учествујемо у радости пре свега што постоји и што дочекује Сина Божијег у људском облику; када славимо Васкрс, учествујемо у Христовој победи над смрћу; када славимо Савиндан, лице у лице срећемо се са оцем наше Цркве и отаџбине; на Видовдан се причешћујемо са кнезом Лазаром и његовом светом и честитом војском…

А када славимо послератне празнике? „Тада славимо“ тријумфалне моменте једне лажне религије која „верује у Маркса и Енгелса“, религије која је деци предлагала да Тита воле више од маме и тате, а читавом Србском народу као браћу достојну загрљаја наметала србомрсце и србоубице.

У те и такве наопаке празнике, спада и календарска нова година (по грађанском-католичком календару), коју су први међу православним народом почели да славе Совјети када су окупирали Царску Русију.

И ова заиста најлуђа ноћ, потпуно је помрачила празничну свест нашег народа, па је он и даље слави, не питајући се зашто и како.

Покушаћемо да у неколико редова објаснимо лудило те ноћи (барем међу нама, Србима).

– Свуда у хришћанском свету, и код православних и код римокатолика, прво долази Божић, па Нова година. Само код нас се честита овако: „Срећни Новогодишњи и Божићни празници!“ и кад прође римокатоличка нова година, а после православног Божића, Срби славе „србску нову годину“, што је по свему судећи јединствени пример у свету – две нове године и обе – славља! Могло би се ускоро десити да се прославља и кинеска нова година – вероватно би за њу било заинтересованих;

– Кићење јелке на западу обавља се за римокатолички Божић, а не за Нову Годину; кићење јелке за Нову годину по грађанском календару код нас нема никаквог смисла. Док јелово дрво код римокатолика симболизује Богомладенца Христа (као и бадњак код нас), јелка за нову годину у Србији не значи баш ништа;

– Да би се за ту једну, најлуђу ноћ, окитила јелка, у Србији, у којој се голети шире, немилосрдно се сече на хиљаде младих стабала која се потом бацају у ђубре; Бадње дрво за Србски Божић, је само грана или гранчица храста која остаје на свом месту да расте у висину и ширину; – Када се слави католичка – међународна нова година православни Срби улазе у последњу седмицу пред Божић, у којој је пост најстрожији, јер се и тело и душа спремају да дочекају Христа.

Док Србија крка печење и опија се, православни посте, држећи се завета Светог Саве, што су радили и наши стари, све док у ову напаћену земљу нису дошли Титови „ослободиоци“ који су донели нове законе и нове празнике;

– У најлуђој ноћи србска сиротиња ће, да би се показала и доказала трошити свој муком стечени новац, било спремајући свечану вечеру за кућни провод (уз телевизијске емисије и испирање мозга), било одлазећи у хотеле и ресторане са програмом за дочек.

За то време, искрено ће моћи да се веселе само они који су претходних година били: посланици, одборници, министри, као и многи челници тзв. невладиних организација финансираних од стране запада.

– У најлуђој ноћи ће пуцати из свих оружја, и опет ће бити рањених, не дај Боже, мртвих.

– У најлуђој ноћи ће опет бити пијаних, који ће се данима трезнити и питати – шта су то дочекивали;

Из искуства се зна да је за грађанску (католичку) Нову годину много више рањених, повређених, болесних и мртвих него за православну.

– У најлуђој ноћи ретко ко је свестан да ли се слави долазак по свему црне претходне или улазак по свему судећи још црње наредне године.

– После најлуђе ноћи за све оне који се нису пружили колики им је губер, долази најдужи месец звани јануар кога са тешком главом као туч и празних џепова треба премостити, па треба озбиљно размислити да ли назив „најлуђа ноћ“ треба ставити под знаке навода или она то заиста јесте.

Рећи ћемо и то: „Наше није да убеђујемо; наша дужност је само да изложимо, а убедити се – то је ствар оних који слушају – читају“, како је говорио Свети Јован Златоусти. Биће сасвим довољно ако овај скромни текст било кога подстакне на размишљање.

БЕЗПРАЗНИЧНИ СВЕТ И ЧЕЖЊА ЗА ПРАЗНИКОМ

Има ли бесмисленијег празника од секуларне грађанске Нове године којом су се безбожници тако упорно борили против Божића?

Људи на тај дан журе и јуре „припремајући“ се хистерично за дочек Нове године. И та јурњава није ништа друго до последица тога што су људи подсвесно „свесни“ да у темељу њиховог „празновања“ Нове године нема радовања години која долази, већ панично бекство од бесмисла старе године у којој није било истинске среће и истинског живота. Људи се свесно заваравају надом да ће кратким самозаборавом у новогодишњој ноћи моћи да се избаве од осећања понављања и бесмисла времена у коме је „човек увек на губитку“. А шта је та ноћ ако не управо ноћ трагизма, самоће, очаја, грозничаве потраге за „мрвама среће“, ноћ разочарења и самоодбране после које се људи буде само још очајнији и огорченији?

Сва та брзина и бука, прегласна музика и масовне журке, рок концерти и диско клубови, целодневни телевизијски програми, модни и спортски спектакли са конфетама и балонима… једном речју сав тај заслепљујући „лајт–шоу“ савременог света и није ништа друго до покушај бекства од ужаса безпразничког живота, узалудни покушај потраге за изгубљеном заједницом и изгубљеним празником, покушај који остаје на нивоу јаловог симулирања празника и заједнице, симулирања које људима још више појачава чамотињу и самоћу.

Грађанска Нова година - Празник бесмисла