Домаћа јавност је у претходних годину и по већ добрано упозната с дешавањима око припреме Грађанског законика у Србији који би први пут од 1946. требало да регулише комплетну цивилну материју. Половином прошле године предлози из свих пет књига прерађени су и спаковани у један повелики јединствени нацрт који се састоји од 2838 чланова. После његовог објављивања означен је почетак нове јавне расправе од отприлике годину дана, након чега би финализовани нацрт требало да оде на владу и у скупштину.
Овај грандиозни подухват којим је руководио академик Перовић уз сарадњу професора Орлића, професорке Јањић Комар и других сарадника, представља велико достигнуће српске правне науке, али и доказ да српске друштвене науке, стално потцењиване и маргинализоване, имају много шта да понуде овом друштву и држави.
Прва књига односи се на општи део који регулише начела читавог подухвата; друга књига регулише облигације, трећа се бави стварним правом, а последња, пета, регулише наследне односе. По оценама стручњака који прате ове области, реч је углавном о уравнотеженом тексту у коме је законописац успео да нађе прокламовану равнотежу између кодификације постојећих норми и односа, с једне стране, а с друге стране простора за еволуцију права у складу с новим економским односима, институтима и међународним обавезама.
Нажалост, ово се не може рећи за четврту књигу, која регулише породичне односе. И у претходном периоду предложена решења с правом су изазвала велику и врло жучну расправу, а и прерађени нацрт кренуо је у том правцу. Породично-правна материја у свакој земљи је једно од најосетљивијих подручја. Но, у овом случају законописац је отишао далеко преко кодификације, с очитом намером да револуционише породичне односе у Србији (укључујући и значење основних категорија, као што је „мајка”) и уведе низ новина које су у најмању руку контроверзне, а по могућим последицама веома опасне.
Овде бих, међутим, најпре указао на низ добрих решења која је законописац усвојио током претходне расправе и рада: повратак љубави и верности као основа брака, могућност за правно важење црквеног брака, увођење алиментационог фонда и генералне одредбе о подстицању рађања (иако су, нажалост, испале громогласно најављиване конкретне мере, попут пензије или значајне посебне надокнаде за треће дете), увођење строжих критеријума за усвајање деце од странаца (који су до сада, чак, повлашћени), отежавање, односно дестимулисање развода итд.
С друге стране, постоји низ веома озбиљних проблема од којих бих овде издвојио неких седам момената. Законописац је, упркос свим критикама, остао при намери да забрани свако физичко кажњавање детета. Посебно је монструозна варијанта 1 у члану 2218 у којој се свако физичко кажњавање изједначава са злостављањем детета! Не само што је ово додатно мешање државе у породичне односе и уношење анархије у породицу, већ се тиме отварају огромни проблеми за будућу праксу полиције и правосудних органа.
Остало се и при педоцентричном духу закона, у коме се родитељи и деца своде на исту раван, а права детета радикално подижу у односу на право родитеља да васпитава децу. Не постоји ништа налик члану 371 француског грађанског законика који дефинише обавезу детета да поштује оца и мајку. Штавише, дете од 15 година може готово све, укључујући и то да само бира где и у коју средњу школу да се упише (!), да даје пристанак на медицинске захвате, да одлучи да ли ће и како одржавати односе са родитељем са којим не живи итд.
Треће, остао је предлог за увођење изузетно опасне праксе еутаназије (члан 92), односно убиства из милосрђа, чиме би Србија постала једна од првих пет земаља у Европи које отварају врата еугеничког пакла: Белгија и Холандија већ врше еутаназију и над децом млађом од 18 година. Уз ово иде и друга контроверзна тема биоетике, сурогат материнство. Законописац је уважио неке примедбе, па је избацио делимичну сурогацију и увео критеријум домицилности. Но, проблем је читава ова пракса која би помогла малом броју домаћих нероткиња, али отворила брешу за будућу експлоатацију наших жена као инкубатора за странце.
Члан 2277 кроз могућност да мушкарац сам закључи уговор о сурогацији отвара простор да хомосексуални парови могу да наручују и производе децу за себе. Законописац је у члану 2214 оставио и могућност да се током јавне расправе дефинише и однос према истополним заједницама.
Из постојећег породичног закона преузета је широка и нејасна одредба института насиља у породици, иако је она доживела бројне оправдане стручне критике. О духу закона говори и чињеница да се члан породице дефинише једино управо преко овог института, дакле преко насиља!?
У закону има и номотехничких грешака (говорење о јајној ћелији мушкарца), али и невероватних експеримената, као што је могућност да се дозволи брак између старатеља и штићеника!
Због чињенице да овакав нацрт фундаментално и непотребно мења основне категорије постојања као што су рађање, мајка, породица и смрт, залажем се да се ове проблематичне одредбе измене, или да се о томе на референдуму обавезно изјасне грађани.
Мишa Ђурковић, Политика
Научни саветник у Институту за европске студије
