Грађење ауторитарне државе: Објава рата друштвеним мрежама

Чули смо да је ових дана полиција привела на „информативни разговор“ више лица због сумње да су починили кривично дело „ширења лажних вести и изазивања панике“, Реч је углавном о особама које су на својим Фејсбук или Твитер налозима пренеле непроверене вести о стотинама, па и хиљадама мртвих у Обреновцу и другим поплављеним деловима Србије.

Тачно је да Кривични законик има члан 343. којим се слична материја регулише: „Ко изношењем или проношењем лажних вести или тврђења изазове панику, или теже нарушавање јавног реда или мира или осујети или значајније омете спровођење одлука и мера државних органа или организација које врше јавна овлашћења, казниће се затвором од три месеца до три године и новчаном казном.“

Додатно, у случају да лажне вести проносе средства јавног информисања, казна може бити и до пет година затвора.

Ипак, када пажљиво размотримо поменути члан Законика, тада јасно видимо да се лажном вешћу мора изазвати паника или теже нарушавање јавног реда и мира, да би се исто могло третирати као кривично дело, што се у овом конкретном случају привођења људи, због „дружења“ на „мрежи“, није догодило. Није било ни осујећења нити ометања спровођења одлука државних органа. Једноставно, „радио Милева“ увек обавља свој део посла и десило се оно што се нормално дешава у временима рата или природних катаклизми. И тако је било откад је века и света. Народу се уста не могу запушити.

Уосталом, не треба правити од муве медведа у сфери јавног информисања. Друштвене мреже, заправо, не могу да се третирају на исти начин као друга јавна гласила, радио, ТВ, штампани медији. Наиме, улога друштвених мрежа је, у ствари, вођење необавезних разговора једног друштва, што указује да ту нема никакве разлике између једне дружине које се састаје у реалном животу, да би се забављала, дискутовала или „разглабала“ на свакојаке теме. То што се на друштвеној мрежи окупља већи број људи, на стотине, хиљаде, па и више, то нимало не мења ствар у дефиницији таквог „дружења“.

Е сад, ако се људи окупе на некој приватној забави, у кафани, без обзира на њихов број (да их је и стотине) нико ту не може бити оптужен да је ширио лажне вести и изазивао панику, ако нико у том друштву није „насео“ на сличну „дезинформацију“ и дао се паничан бег. Дакле, човек може да полуди или да се напије, па да виче и тврди како ће за који минут метеор да погоди зграду у којој се такво друштво налази, али ако нико није почео да бежи и ако није дошло ни до каквог нереда, такав човек није починио никакво кривично дело.

Сада се намеће питање, зашто се на информативни разговор приводе људи, који су на Твитеру, Фејсбуку или некој другој друштвеној мрежи, „проносили лажне вести“, ако тиме нису проузроковали никакве нереде, панику, нити су могли таквим „проношењем“ да ометају рад државних органа.

То се тешко може разумети другачије, сем да државни органи покушавају да дисциплинују народ. Другим речима, то „мирише“ на потребу актуелне власти да људима убудуће запуше уста. Наиме, након оваквог полицијског обрађивања, сваки човек ће морати да се дебело замисли пре него што било шта пренесе или напише на свом електронском профилу. Па није шала, за такву „непромишљеност“ може да се добије и до пет године затвора, јер Закон о информисању није јасно прецизирао шта све спада у средство јавног информисања.

Држава Србија оваквим понашањем директно утиче на слободу говора, то јесте, државни апарат делује репресивно, јер у великој мери утиче на основно људско право које се тиче слободе изражавања властитог мишљења. Таква врста репресије у медијској сфери никако не може имати позитиван ефекат за опште стање духа нације, јер свака репресија неизбежно доводи до одговора на некој другој страни. Поменути „радио Милева“ никако се не може спречити, чак ни у случају да се сви „неконтролисани“ медији и социјалне мреже затворе, јер такав „радио“ је стар колико и сам човек.

Отуда би, вероватно, далеко паметније било да медији који су у државним рукама, као и они које власт директно не контролише (осим кроз репресивне законе у медијској сфери), постану отворенији и да поврате поверење грађана. Ако извештач неког медија очигледно бира саговорнике или ако прекида онога кога интервјуише у моменту када овај покушава да се критички осврне на понашање неког органа власти, тада је сасвим природно да се по алтернативним медијима и друштвеним мрежама шире вести које су непроверене и, често, „пренадуване“.

Да ли то значи да ће неки твитераш или фејсбуковац бити кажњен зато што је пренео неку вест, на пример, ону из Курура, која је гласила: “Мрва тела плутају по Обреновцу”?

Ниједна власт не воли да чује критику на свој рачун, што је природно, јер нема човека који воли да чује да се о њему прича у негативном контексту. Али, поседовање власти и реалне моћи у друштву, какву имају државни органи, никако не сме да буде једини аргумент у борби против оних који такву власт оправдано (или неоправдано) критикују. Пут, од онога који забрањује људима нормалну комуникацију, до дивљег тиранина, врло је кратак. Пошто тиранину увек „закон лежи у топузу“ – како каже велики песник – нема другог начина осим да се народ дигне и покуша да отме топуз из руку таквог силника.

Зато владарима никада није било корисно да се служе забранама слободе изражавања. За власт и друштво у целини штетно је било какво мешање тамо где се људи окупљају само због забаве и „приче“; а поготово је штетно да се државном силом (батином) такво виртуелно „дружење“ на разним „електронским“ групама уподобљује ономе за шта моћни појединци верују да је једино исправно.

Забране неизбежно воде народ у побуну и револуцију. Слобода говора је основно људско право, а свако спречавање таквог права неизбежно рађа диктаторски режим. Судећи по томе да полиција данас приводи људе, који су на „дружењу“ у „електронској кафани“ рекли нешто што властима не прија, у Србији се гради (или наставља да се гради) ауторитарни режим, који ће тешко ишта добро донети држави и народу. Ауторитарни режим је разбојнички режим – и тога би српска политичка елита морала да буде свесна.

Д. Гостељски

Корени