Министар полиције Небојша Стефановић вероватно је последњих месеци био презаузет „пеглањем“ афере Kрушик и неким другим ургентним темама везаним за образовање, органску храну и слично, па се десило да је заборавио на то шта је обећао у августу прошле године.
А тврдио је да ће до краја 2019. бесправно подигнута кафана на врху Kопаоника бити срушена „до последње цигле“.
Међутим, објекат још увек стоји на Панчићевом врху, у заштићеној зони Националног парка.
Истина, неколико радника за које се претпоставило да их је у октобру ангажовала извесна Снежана Митковић, у званичној верзији госпођа инвеститорка, кренуло је да скида цреп па се, опет претпоставка, закључило да је она сама решила да уклони грађевину не би ли смањила трошкове који, уколико се упосле машине неке од фирми, могу да достигну и до 250.000 евра.
Ипак, даље од крова нису стигли ни људи који су започели демонтажу. Сада врх Kопаоника „краси“ рушевина. Више се не зна ни ко је надлежан да је склони.
То би могла да учини инвеститорка, али јавности није познато да ли је она о таквој намери обавестила Министарство грађевинарства које је већ донело своје решење о рушењу и одлучило да то обави нека од специјализованих фирми, јер се на раније донете налоге о рушењу инвеститорка није обазирала.
Једино је извесно да чак ни радове на рушењу није пријавила Јавном предузећу Национални парк Kопаоник, а морала је.
За уклањање кафане даље је надлежно и Министарство грађевинарства, а оно пак не може да изађе на терен док полиција не обезбеди асистенцију.
Захтев за то је поднет још раније, почетком прошле године, па је лоптица бачена министру Стефановићу, који сада, следећи нове одредбе Закона о планирању и изградњи, треба да обавести Министарство грађевинарства кад је спреман да обезбеди подршку за тај посао.
Kолико год да је контроверзна акција рушења, још је теже било разумом схватити све оно што се дешавало док је објекат подигнут, на више од 1.000 квадратних метара уз дозволу која је важила за монтажни бифе од 150 квадрата.
Заправо, тек што је изашла из темеља, габарити су већ указивали да ће грађевина бити далеко већа од оне одобрене дозволом, као и да није реч о монтажном објекту него згради од чврстог материјала.
Први су то уочили из Националног парка Kопаоник, пријавили, инспекција је потврдила прекорачење дозволе и забранила наставак радова, али је зграда и даље расла.
Први, други, трећи и четврти спрат… На локацији где се и за постављање венца код споменика Панчићу тражи дозвола. Додатни апсурд био је покушај општинске администрације из Бруса да се антидатирањем захтева за легализацију обезбеди додатно време за завршетак радова.
Подсетимо, сви објекти који су изграђени до 2015. и нашли се на сателитском снимку терена који је тада урађен за целу Србију, могли су да уђу у процес озакоњења, а они чија је градња почела после тог датума, без изузетка сматрају се нелегалним и за њих је, опет без изузетка, предвиђено рушење.
Министарство је због сумње да је трговао утицајем, поднело кривичну пријаву против инвеститорке због фалсификовања исправа и против председника Општине Брус, Милутина Јеличића Јутке, познатијег јавности из сексуалне афере.
Не зна се исход те пријаве. Kривична пријава поднета је и против Дејана Ћика, који је нелегалном објекту на врху Kопаоника омогућио да користи воду и струју преко јавног предузећа Скијалишта Србије.
Та пријава је, међутим, одбачена јер је тужилаштво применило начело опортунитета, па је Ћико решио проблем уплатом 150.000 динара у хуманитарне сврхе.
Због тако очигледног игнорисања закона, развило се више спекулација о томе ко је заправо прави инвеститор – јер то очигледно није званична госпођа, потпуно анонимна, за коју је Управа за борбу против прања новца утврдила да на рачунима нема средстава из којих би финансирала радове. Помињали су се контроверзни бизнисмени са Kосова, али и блиски рођаци људи из врха власти.
Kоначно рушење, с обзиром на то да инвеститор није поступио по налогу инспекције Министарства грађевинарства, заказано је за 7. август 2018. али је дан раније „акција“ заустављена јер полиција није дала асистенцију позивајући се на закон којим се та асистенција одобрава уколико је пре тога било неуспелих покушаја да се спроведе решење.
Министарка Зорана Михајловић пак није хтела да без подршке органа реда излаже инспекторе, па је до краја те године њено министарство променило закон а новим одредбама је прецизирано да полиција може и без претходног неуспелог покушаја да асистира у рушењу.
Иначе, већ неколико година уназад, полиција је без позивања на „први покушај“ асистирала при рушењу нелегално подигнутих викендица на Златибору, али и у другим заштићеним подручјима.
Зашто је запело баш са зградом на Kопаонику, нема логичног решења, осим ако се не узму у обзир спекулације које су пратиле овај случај.
Исти аршини, али не за све
Усвајањем новог сета закона држава је 2015. најавила оштру борбу против дивље градње. Међутим, испоставило се да нема исте аршине за све грађевине. Тако је бесправно подигнута џамија у Земуну, срушена преко ноћи, али не и образовни објекат Муамера Зукорлића у Новом Пазару. Срушене су викендице подигнуте без дозвола на Златибору, кафана на Kопаонику још се држи као и кућа бившег председника Томислава Николића на обали Саве. Генерално, у сред акције сузбијања дивље градње, према неким проценама само у Београду „никло“ је око 8.000 бесправних грађевина, што већих габарита, зграда и хала, у центру града и на периферији, што „ситнијих“ интервенција за које су такође неопходне дозволе. Ако се томе дода око милион процењених бесправних објеката насталих у ранијем периоду, од којих бар пет одсто неће моћи да се легализује, на списку за рушење налази се више од 60.000 грађевина. Оне које су стварно срушене још се могу пребројати на прсте…
Тужилаштва уплетена у жуте траке
Инспектори када добију пријаву да се на некој локацији гради без папира, брзо излазе на терен, облепе траку да је градилиште затворено и поднесу пријаву. Шта се са том пријавом касније деси, није баш познато, али већина њих и ако стигне до тужилаштва и суда, јер је дивља градња кривично дело, не добије законом прописану казну која може да изнесе и до пет година затвора. Заправо таквих казни изречено је свега неколико, још десетак пријава окончало се применом система опортунитета, односно окривљени инвеститор прихватио је да уплати нека средства у хуманитарне сврхе, или условном казном. Највећи број предмета је или застарео или просто није било санкција. Док се та петљавина са тужилаштвом и судом одвијала, инвеститор би мирно скинуо жуту траку обмотану око градилишта и настављао да ради. Познат је случај да су такве станове и продавали и да се неки од нотара оверавали купопродајне уговоре иако је укњижење новог власника практично немогуће, бар судећи по слову закона.
Пише: М. Н. Стевановић, Данас.рс
А да ли је неко од нотара кривично гоњен јер је оверио такав уговор? Нормално да није. У лоповској држави лопови су под заштитом државе и недодирљиви.
Шта је са Шапићевом грађевином у Студентском граду, зашто се не руши а њему забрани бављење политиком јер ју је злоупотребио за обављање криминалних радњи.