Вест (очекивана) да је Борд директора Међународног монетарног фонда одобрио Србији аранжман од милијарду евра, као и нешто раније објављена информација да је са Светском банком постигнут договор о повлачењу прве транше од 200 милиона долара раније уговореног кредита, поново је актуелизовала питање спољног дуга који је већ прекорачио границу од 23 милијарде евра.
Ситуацију додатно компликује чињеница да ће половина кредита Светске банке бити искоришћена за подршку буџету, а судећи према изјави заменика премијера Србије, Божидара Ђелића, много се очекује и од споразума из предострожности са ММФ-ом „који ће обезбедити финансирање буџета у наредних девет месеци“.
Посебно забрињава тренд раста јавног дуга који је озбиљно уздрмао и много јаче економије у свету, попут рецимо, Немачке чији је државни дуг премашио 2.000 милијарди евра (сваки грађанин Немачке задужен је са 24.904 евра).
Унутрашњи дуг достигао 8,5 милијарди евра
Ни унутрашњи дуг Србије настао по основу продатих хартија од вредности није занемарљив, с обзиром на то да је већ достигао износ од око 8,5 милијарди евра. Реч је, иначе, о хартијама од вредности емитованим од 2009. године, односно о краткорочним задужењима. Аналитичари тврде да ће део новца од продаје евро обвезница бити искоришћен за враћање дугова насталих из неповољних аранжмана са пословним банкама на домаћем финансијском тржишту.
Да разлога за забринутост и те како има говори податак да је за разлику од приватног сектора чији је дуг у јулу 2011. износио 13,6 милијарди евра и за 7,5 одсто био мањи него у децембру 2010, спољни дуг државе порастао са 9,07 на 9,5 милијарди евра (раст за 4,7 одсто).
Аналитичари процењују да би, уколико се овакав тренд задуживања настави, јавни дуг могао да достигне ниво од 43,5 одсто бруто домаћег производа, приближавајући се тако критичној граници од 45 одсто утврђеној Законом о буџетском систему. Ако се све то стави у контекст, рекло би се прилично реалних, процена да се у наредном периоду не може очекивати привредни раст већи од два одсто, онда је јасно да разлога за забринутост и те како има.
“Иако је спољни дуг Србије, регистрован у јулу 2011, за 2,9 одсто био нижи него у децембру претходне године, чињеница је да је у односу на јун, забележен раст задужености за додатних 1,7 одсто, што је пре свега последица задуживања јавног сектора који је своје обавезе према ино кредиторима увећао за око четири одсто, прецизније са 9,1 на 9,5 милијарди евра, док је спољни дуг приватног сектора остао на приближно истом нивоу од око 13,6 милијарди евра”, каже , Саша Ђоговић, сарадник Института за тржишна истраживања.
Очигледно је, како додаје, да је држава главни креатор спољног дуга Србије и у условима када је стопа раста БДП-а коригована наниже, прети реална опасност да по основу односа спољног дуга и БДП-а, српска економија пређе критичну коту од 80 одсто и уђе у зону високе задужености.
“Стога се с разлогом поставља питање уредног сервисирања преузетих кредитних обавеза, јер су границе даљег задуживања већ пренапрегнуте. Истина, на бази аранжмана из предострожности са ММФ-ом, Србији ће, у случају потребе, а та потреба постаје све извеснија, на располагању бити једна милијарда евра, али то не умањује утисак да је лампица за узбуну већ упаљена и да се без стратегије заокрета не може рачунати на гашење те лампице”, сматра Ђоговић.
Он тврди да би Србија, после продаје преостале „државне сребрнине“, а у циљу спречавања привредног и финансијског колапса, могла да уђе у нови финансијски аранжман са ММФ-ом.
Саша Ђоговић, сарадник ИЗИТ-а
Држава је главни креатор спољног дуга и у условима када је стопа раста БДП-а коригована наниже, прети реална опасност да по основу односа спољног дуга и БДП-а, српска економија пређе критичну коту од 80 одсто и уђе у зону високе задужености. Стога се с разлогом поставља питање уредног сервисирања преузетих кредитних обавеза, јер су границе даљег задуживања већ пренапрегнуте.
„А земља која је приморана да улази у такве кредитне аранжмане зарад преживљавања, нема контролу над сопственом судбином и налази се у позицији упецане рибе – што се више копрца на удици, то се све више уплиће у њену замку. И све док домаћа елита не престане да сваки аранжман са ММФ-ом представља као велики успех економске политике, позиција Србије, као рибе на удици, биће константа у међународним финансијским, али и политичким релацијама“, упозорава Ђоговић.
Ако се анализира структура укупног спољног дуга може се уочити јачање удела јавног, науштрб приватног, сектора. То конкретно значи да је партиципација јавног дуга са 38,2 одсто, колико је износила у децембру 2010, порасла на 41,1 одсто – у јулу 2011. године. Насупрот томе, учешће дуга приватног сектора је у истом периоду редуковано са 61,8 одсто на 58,9 одсто.
Према оцени Владимира Глигорова, професора на Бечком институту за међународне економске студије, неки начин дофинансирања очигледно је неопходан, утолико пре што су шансе да се потрошња смањи минималне.
“У Србији је смањење јавне потрошње веома компликовано, јер то аутоматски значи да се ограничавају трансфери за пензије, затим издаци за незапослене, образовање, здравство… Ако томе додамо неуспешну приватизацију Телекома од које се много очекивало, а и продаја еврообвезница показала се као скуп подухват, онда је јасно да других извора финансирања готово и да нема. Упућени смо, дакле, само на мултилатералне финансијске институције, попут Светске банке ММФ-а, Европске банке за развој, мада је питање колики ће део тог новца моћи да се повуче и колико ће отићи у буџет. У сваком случају то су у овом тренутку једини извори на које можемо да се ослонимо кад је реч о финансирању фискалног дефицит”, указује Глигоров.
На питање колико је у овом тренутку опасно било какво задуживање и да ли би могао да нам се догоди „грчки сценарио“, наш саговорник каже да та могућност увек постоји, јер кад је реч о фискалним проблемима, односно о финансирању јавног дуга или текућег дефицита, осим избора кредитора, веома је важно колико је јавност спремна да то прихвати, јер свако ново задуживање заправо значи додатно оптерећење за пореске обвезнике.
Владимир Глигоров, професор на Бечком институту
– Основно је питање до ког нивоа задуживање може да иде при чему је од пресудног значаја очекивани ново привредног раста. Ако се пође од претпоставке да ће у наредном периоду привредни раст бити око два одсто, што је реалнија опција, онда се морамо помирити с чињеницом да је задуживање код светских финансијских кредитора једини начин финансирања, утолико пре што се тешко може рачунати на повећање пореза.
„Основно је, међутим, питање до ког нивоа задуживање може да иде при чему је од пресудног значаја очекивани ново привредног раста. Ако се пође од претпоставке да ће у наредном периоду привредни раст бити око два одсто, што је реалнија опција, онда се морамо помирити с чињеницом да је задуживање код светских финансијских кредитора једини начин финансирања, утолико пре што се тешко може рачунати на повећање пореза“, каже Глигоров.
Уз опаску да није свако задуживање а приори лоше и да Светска банка која, иначе, уговара економске аранжмане усмерене на јачање економске позиције земаља у развоју, представља доброг финансијског партнера Србије, Александар Вуковић, економски аналитичар, каже да се задуживање ради „крпљења буџетских рупа“ сврстава у категорију ненаменског.
Он је малициозним назвао коментаре да је емисија обвезница на ино тржишту својеврстан финансијски подвиг и доказ поверења иностраних инвеститора у домаћу економију.
“Питање поверења не огледа се у чињеници да је Србија успела да прода своје обвезнице, већ у томе по којој цени је то учињено, а цена виша од седам одсто никако није ниска. Штавише, скроман привредни раст, не оставља много простора за оптимизма у наредним годинама у којима би требало обезбедити средства за враћање главнице и камате, па се полако отвара и питање солвентности јавних финансија”, каже Вуковић.
“Осим тога, обвезница је деноминована у доларима који је већ значајно депресирао, а с обзиром на то да је наш доларски биланс плаћања неповољан, ово задуживање носи и велики финансијски ризик негативних курсних разлика. Ако томе додамо надолазећи талас рецесије, овакво задуживање не представља ништа друго него куповину времена. Да ствар буде алармантнија, готово да смо досегли критичну тачку задужености и тако послали још један лош сигнал страним инвеститорима”, упозорава Вуковић.
Александар Вуковић, економски аналитичар
– Питање поверења иностраних инвеститора у домаћу економију не огледа се у чињеници да је Србија успела да прода евро обвезнице, већ у томе по којој цени је то учињено, а цена виша од седам одсто никако није ниска. Штавише, скроман привредни раст, не оставља много простора за оптимизма у наредним годинама у којима би требало обезбедити средства за враћање главнице и камате, па се отвара и питање солвентности јавних финансија.
Коментаришући тврђење појединих аналитичара да задуживање на иностраном тржишту представља добру алтернативу, јер релаксира средства домаћег банкарског сектора која би, по аутоматизму, требало да буду преусмерена у привреду, наш саговорник истиче да таква тумачења представљају вулгаризацију изузетно сложеног механизма који опредељује банке где ће да пласирају капитал.
„Полази се од претпоставке да би оваква рокада оставила простор да се динарске каматне стопе спусте а онда би банке аутоматски средства преусмерила у привреду. Притом се заборавља да се банке не опредељују само на основу камате где ће пласирати своја средства. Илустративан је пример САД где су каматне стопе на долар спуштене на минимум, али то није имало никав ефекат на задуживање привреде код банка и подизање привредне активности“, подсећа Вуковић и додаје да актуелна слика нашег задуживања највише одговара ситуацији у којој смо сатерани уза зид.
И док стални представник ММФ-а у Србији, Богдан Лисоволик, каже да је споразум из предострожности својеврсна полиса осигурања у кризним ситуацијама, а гувернер Народне банке Србије, Дејан Шошкић, истиче да је тај аранжман користан са аспекта ризико премије земље, која захваљујући томе неће расти, заменик председника Српске напредне странке Александар Вучић тврди да ће нови кредит бити потрошен на изборну кампању.
Без обзира на те, рекло би се опречне, ставове оно што нико не може да оспори јесте да ће сви дугови, кад-тад, стићи на наплату и да ће их отплаћивати порески обвезници.
b92
