Има већ годину дана како су амбасадорима 47 држава чланица Савета Европе постављена три писана, веома незгодна питања која су поднели посланици, а тичу се „систематског проблема сукоба интереса између НВО и судија “ и испитивања о средствима која треба да се предузму за „обнављање интегритета Европског суда за људска права (ЕСЉП)“.
Пред владе држава чланица Савета Европе поднет је захтев поводом објављивања извештаја Европског центра за право и правду о НВО и судијама EСЉП који је открио да су најмање двадесет двоје од последњих сто судија Европског суда за људска права бивши сарадници седам НВО и да су веома често судили у случајевима које су њихове бивше НВО подносиле пред суд, што је очигледан сукоб интереса. Међу овим НВО, Фонд за отворено друштво Џорџа Сороша издваја се по томе што су дванаесторица његових сарадника постали судије у Стразбуру и што финансира преосталих шест НВО које се помињу, некад и веома обилно. Масивно присуство судија које потичу из исте мреже НВО сведочи о уплитању великих фондација и приватних НВО у европски систем за заштиту људских права, што доводи у питање његову непристрастност.
Открића овог извештаја – која су обишла свет – изузетно су озбиљна, али су наишла на тишину Европског суда за људска права и одбијање Европске комисије и неколико влада да пруже одговоре, до те мере да негирају очигледно. Највећа подршка извештају дошла је од Сергеја Лаврова, руског министра спољних послова (реакције на извештај можете погледати овде).
Страховало се да ће 47 амбасадора – који чине целину врховне установе Савета Европе од које зависи Европски суд – заташкати то питање под изговором немогућности да пруже заједнички одговор. За дивно чудо, то није био случај: пружили су одговор, али са шест месеци закашњења… На први поглед одговор делује углађен и договорен, али ако се чита између редова – као што и треба чинити са дипломатским документом – јасно се виде одређени наговештаји.
Пре свега очигледно је да амбасадори ни у једном тренутку не негирају, нити покушавају да умање реалност чињеница изнесених у извештају Европског центра за право и правду, на које су посланици указали. То је само по себи кључно признање, које нисмо могли чути од Европске комисије. Савет Европе, дакле, прихвата чињенице које је открио Европски центар за право и правду.
Одговор се састоји у подсећању на потребе да се „гарантује највиши степен квалификација, независности и непристрасности судија Суда“, као и у утврђивању мера које су предузете у том циљу. Амбасадори су такође изнели жељу да „до краја 2024. године, у светлу стеченог искуства, преиспитају ефикасност садашњег система селекције и избора судија Европског суда за људска права“.
Дајући јасан рок, амбасадори су јасно ставили до знања да ће се ускоро отворити прилика да се измени модалитет избора судија, чиме би био отпочет рад на промени актуелне ситуације.
Случајно су на дан објављивања овог одговора амбасадорима постављена још два питања из извештаја Европског центра за право и правду. Прво гласање за избор следећег судије који ће представљати Белгију у Европском суду за људска права – 9. априла – било је неповољно по кандидата који је био на платном списку Фонда за отворено друштво, што се одавно није десило. Финално гласање предвиђено је за 20. април пред Парламентарном скупштином Савета Европе.
Пораз Фонда за отворено друштво, упркос његовој моћи, био би победа независности Суда, и обрнуто.
Грегор Пупинк је директор Европског центра за право и правду
Превод са француског Јован Вуковић
Извор Valeursactuelles.com
Наслов и опрема текста Нови Стандард
