У пробоју Солунског фронта, једна од најкрвавијих, најнеизвеснијих и кључних битака за опстанак и славу српског народа одиграла се у јесен 1916. године, на планинском масиву Кајмакчалан у Македонији.
У невероватним борбама “за повратак кући” и ослобађање своје земље од швапско-бугарског окупатора страдале су десетине хиљада српских војника, а многима су гробови остали управо у врлетима Кајмакчалана и на гробљима у подножју ове планине.
Кости на 96 локација
За 19 дана, колико су трајале борбе прса у прса за врх Кајмачкалана, само из Дринске дивизије, која је остварила овај херојски подвиг, из строја је избачено 4.640 бораца, а многима од њих кости су заувек остале на овом планинском вису.
Пре Другог светског рата на Кајмакчалану су се сваке године на Петровдан окупљали преживели српски ратници који су долазили да одају почаст својим палим саборцима – гробови и гробља расути широм планине, на 96 локација, чишћени су и уређивани, док су били у животу, саборци су своје погинула другове обилазили и у време Титове Југославије, све до пре две-три деценије, а онда су посете почеле да јењавају, а гробља да зарастају у коров.
– Сад су потпуно у корову и просто је жалосно видети их, она која су у портама цркава или у већим селима бар на нешто личе, а остала су у потпуном хаосу, за коју годину више се неће знати ни где су била – прича Раде Кнежевић, познати планинар из Лепосавића, члан Удружења потомака ратника (1912-1920), који је недавно са групом планинара из више градова у Србији, пријатељима из Македоније и члановима овог удружења боравио на Кајмакчалану и неколико дана од корова чистио гробља на Груништу, Студеној води, Грунишком вису, Петелину, Будимирцима, Живојну, Добровени, Бачу….
Неке однела вода
Чињеница да су најтеже битке вођене на надморској висини вишој од 2.500 метара говори о каквом се терену ради.
Данас се до расутих српских гробаља може доћи само џиповима, џомбастим и често неприступачним путевима. Српска гробља и гробови су зарасли у траву, негде их је однела вода, на неким локацијама су потонули у земљу…
Више нико тачно и не зна где су били. Али, на основу једне карте, из 1920. године, успео сам, годинама обилазећи овај простор, да лоцирам свако место где је сахрањен макар и један српски војник.
Нажалост, немамо ни новца, ни стручњака, да сва та места поново достојно обележимо, оградимо и заштитимо – наглашава Кнежевић.
Држава је изгледа дигла руке од овог дела своје најславније историје, бришу се белези српског херојства и страдања, а из Београда нико ни прстом да мрдне. Последњи је тренутак да се формирају екипе стручњака које ће отићи на Кајмакчалан, лоцирати свако гробље и држави доставити план и програм – шта да се ради…
Идуће године обележавамо 100 година од тих страшних и славних догађаја, планирамо да на Петровдан, као некада, на Кајмакчалану окупимо Србију, биће сигурно пуно планинара и потомака погинулих ратника, али желимо да се и држава активно укључи у обележавање овог јубилеја, а претходно да помогне да се гробови и гробља наших хероја доведу у ред, док није касно – додаје Кнежевић.
Војвода Вук
Затрпан и сакривен у шибљу, и знатно оштећен, планинари су пронашли, делимично очистили и санирали споменик легендарном српском пуковнику и јунаку Војину Поповићу, познатијем као Војвода Вук, који је страдао у јуришу на бугарски бункер недалеко од Грунишког виса. Још много је оваквих споменика које су саборци, у паузама између два јуриша, исклесали својим погинулим друговима.
Лоцирање
Планинари и потомци ратника сами из свог џепа финансирају сваки одлазак и боравак на Кајмачкалану, највише их коштају џипови којима се из Битоља превозе до врха планине. Пошто планирају још низ посета и пуно рада на лоцирању српских гробова и гробаља, свака помоћ добро би им дошла.
Д. Н. Петровић – Вести
