У гружанском селу Враћевшница и у истоименом манастиру девети пут је одржана манифестација Дани кнегиње Љубице, у знак великог поштовања према кнегињи која је пре 200 година основала прво женско певачко друштво у Србији.
У време након Првог српског устанка и великог турског зулума над српским становништвом, Милош Обреновић је као виђен јунак из Карађорђевог устанка одлучио да породицу пресели у село Горња Црнућа, које је било далеко од очију Турака и сакривено густом рудничком шумом.
У Милошевој кући у Горњој Црнући је и донета одлука да се подигне Други српски устанак, а након тога ова кућа је у периоду од 1815. до 1819. године била престоница Србије и у њој су се доносиле судбоносне одлуке које су довеле до стварања модерне Србије.
У то време књаз Милош је у кући у Горњој Црнући доносио важне одлуке, ту је дочекивао делегације, водио политичке преговоре, а кнегиња Љубица била је задужена да сваког госта дочека и испрати како доликује домаћинској књажевској кући. Но, и поред великих обавеза у организацији живота на тадашњем српском двору, кнегиња Љубица је имала времена и да окупи жене из гружанских села у прво женско певачко друштво које, с мањим или дужим прекидима, траје и данас.
Кнегиња Љубица је у народу била веома поштована као добра домаћица, жена одана породици, али и као паметна и храбра особа која је у тешким тренуцима знала да посаветује књаза Милоша при доношењу важних одлука.
Ове године поштовање кнегињи Љубици су исказали чланови тридесетак певачких друштава из Србије и Републике Српске, а да све буде уверљиво као на Милошевом двору у Горњој Црнући допринели су и Наташа Поповска, кустос Музеја града Београда у улози кнегиње Љубице и глумац Милан Милосављевић у улози књаза Милоша.
Књажева сарма
У оквиру Дана кнегиње Љубице, док су се певачи натпевавали, домаћице из неколико гружанских села надметале су се у припремању народних јела која су се служила на софри књаза Милоша. Као и увек до сада, неизоставно је било спремање сарми завијених у виново лишће с киселим млеком које је књазу Милошу било омиљено јело.
З. Марјановић – Вести