Гутање Јужног тока

Након човека који је пристао да га пред камерама прогута анаконда, више не постоји немогућа вест. Вест да је човек ујео пса бајата је још од рушења Берлинског зида. Чека се неко кадар да прогута нешто много веће. На пример, цео гасовод.

Политички предложак предоченог феномена су све бројнији, спиновани напади против енергетског споразума са Русијом у целини, који јавност Србије напросто терају на сличан „подвиг“ гутања редиговане стварности. Читали смо, тако, протеклих дана да је непостојећи Јужни ток био средство притиска на земље кроз које никада није прошао.

Рудна рента као мерило глупости

Подсетили смо се да је Нафтна индустрија Србије (НИС) продата у бесцење, заједно са повластицама за плаћање рудне ренте. О томе су, иако знају пуну истину, као пред камерама следећег серијала „Инсајдер“, говорили највиши државни званичници, извлачећи за себе дневнополитичке плусиће у дисциплинској свесци европских интеграција.

Ако је то све тако, зашто је Влада Србије 23. маја прошле године доносила одлуку да рудна рента за НИС остане три одсто до 2023. године? Откуд сада та накнадна памет, па су се сви сетили како енергетски споразум са Русијом не ваља?

Процене енергетских експерата говоре супротно. Србија би по њима претрпела велику штету, ако би рудна рента за НИС била повећана. Да се то, рецимо, догодило пре две године, према подацима које је изнела Јелица Путниковић, наплата би била повећана за 6,3 милијарде динара, али би биле смањене инвестиције које су тада износиле чак 94 милијарде динара, а Србија би морала да плаћа огромне надокнаде „Гаспрому“ за неповучене, а уговорене количине гаса.

Када је половина НИС-а продавана, српски експерти су сматали да су домаћа лежишта нафте исцрпљена. Применом нових технологија, НИС је, према подацима директора те компаније Кирила Кравченка изнетим у НИН-у пре годину дана, удео домаће нафте у укупним количинама прерађене нафте подигао за тридесет одсто.

Срби радо заборављају

Због тога су оптужбе за повећање експлоатације домаће нафте, након улагања компаније у нове технологије, бедан тријумф накнадне памети и интереса Европске уније у Србији. Српска јавност лења је да се сећа. Увек ће у њој бити довољно оних који ће да забораве каква је празна канта био НИС пре десет година. Биће и оних који ће тврдити да Руси нису уложили довољно новца или да су чак уназадили компанију.

Ту су и они који сматрају да Русија Србији треба да поклони све до Владивостока. Највише је, међутим, оних који свесно или несвесно прећуткују чињеницу да је Србија продала само већински део НИС-а, а не целу компанију, те да то данас више није она иста компанија која изједа државу и себе, већ попуњава скоро 15 одсто српског буџета.

У енергетском споразуму Србије са Русијом број српских бенефита несразмерно надилази техничко питање повећања рудне ренте. Нико у Србији не помиње да идентичне уговоре о замрзавању рудне ренте имају ОМВ у Румунији и МОЛ у Мађарској.

Европска црна рупа и хоризонт догађаја

Али, од евросаписенса, тог европског получовека, управо се очекује да не мисли, него да верује наопачке. У српском случају он не само што треба да гута манипулације и вешто каналисане полуистине, чему је одавно свикао, већ сада треба и мозгом, логици уз ветар, да их свари, те свешћу апсорбује, без права на политичку пробаву.

Притом је временски формат истине која му се полаже подешен врло селективно. Ако треба да причамо о Косову и Метохији, ту је 1998. година која је полазна. Никако 1913, 1921, 1941, 1968. или 1981. година. Ако треба да полемишемо о ратовима у РС, односно БиХ или бившој РСК, односно Хрватској, дозвољена је 1992, евентуално 1991. година. Све што се дешавало до тада брише се из меморија индустрије свести, јер ремети пожељну слику.

Поготово нико неће чак ни поменути да је Јужни ток пројекат старији од Трећег енергетског пакета Европске уније и да у најмању руку није поштено да се накнадним прописом Европске уније измењују првобитни уговори. Подсетимо, Јужни ток је основан 2007. године, а Трећи енергетски пакет ЕУ, који налаже раздвајање оператера транспортног система од снабдевача усвојен је августа 2009, а ступио на снагу 3. марта 2011. године.

У децембру исте те године украјински “Нефтегас” на сва звона је критиковао Европску унију што не реагује на изградњу подземног складишта гаса у Банатском двору. Нико се данас у Србији тога више не сећа.

У Београду није кључно питање хоће ли власт у Кијеву на овај начин да оспорава интересе Србије, изазива кризе, не плаћа гас или се бави енергетском хајдучијом, угрожавајући целу Европу. У Београду је сада кључно да се Србија сама пред собом обуче у Саудијску Арабију из које се, уз ниску рудну ренту, исисава нафта.

Европска унија, чији интереси стоје иза напада на енергетски споразум са Русијом, функционише као црна рупа стварности, са тачно дефинисаним хоризонтом догађаја. Када ових дана треба да причамо о Украјини, гасу или Јужном току, у аргументацију запада не улазе чињенице настале пре почетка сукоба на истоку те земље или ступања на снагу Трећег енергетског пакета.

Отплата као судбина

Када из Брисела, односно Вашингтона, Србију хушкају против Русије, користећи нечасно Јужни ток истргнут из контекста чињеница и прилагођен хоризонту догађаја поменуте црне рупе, то не раде да би се Београду сутра реванширали као партнеру и намирили му штету.

Србији је намењено да привређује само онолико колико је неопходно да отплаћује дугове и камате. То је сва европска перспектива српских евросапиенса, па и она гасна. Нема потребе да Србија убира приходе од Јужног тока, повећава производњу нафте, гради електране и отвара радна места, а и зашто би, када то у Европи има ко да ради уместо ње.

Кратка предисторија Јужног тока

Предисторија енергетског споразума и Јужног тока, који се данас провлачи кроз српско блато дневне политике, стара је безмало четири деценије. Данас се у Србији такође нико не сећа да је 1975. године између СССР-а, Немачке, Аустрије, Француске и Ирана био потписан тројни уговор о изградњи гасовода ИГАТ-2. Распоред земаља потписница на геопилитичкој карти и данас је актуелан и занимљив.

Дистрибуција гаса поменутим гасоводом требало је да почне до 1981, али се то није догодило због исламске револуције у Ирану 1979. године. Од тада се на задатој линији играју најсложеније геополитичке игре. Врцају идеје и обећања, секу се врпце, чине подмукле подвале, вуку најфантастичнији потези, све уз праске запушача шампањца, грмљавину оружја и тактове Вердијевих опера, од којих нас је „Набуко“ једно време подсећао на најмоћнијег владара Нововавилонског царства.

Србија се само у једном тренутку нашла на правцу те глобалне драме и већ се по потреби приказује час као травестија балканске Саудијске Арабије, час као заточник Јужног тока, час као европска свадбена торта запакована у Трећи енергетски пакет.

Њој је важно да се корача ка Европској унији, па макар и у месту. Шта је ту стварност, а шта политичка пројекција мање је битно. У Европи ионако има ко да мисли уместо Срба. Од њих се само очекује да прогутају цео Јужни ток и после пусте да прогутају њих. Врло једноставно.

Бранко Жујовић, Глас Русије

Photo: AP/ Marko Drobnjakovic