Гузенбауер – oд шиптарског лобисте до Вучићевог саветника

Још један странац, Алфред Гузенбауер, бивши аустријски канцелар,  највероватније ће постати саветник првог потпредседника Владе за питања политике, европских интеграција итд. Наравно, одмах се поставља питање чиме је завредео такву позицију, у чему је његова стручност и какву политику заступа?

Гузенбауер је за канцелара Аустрије изабран у јануару 2007. године и није био баш успешан – на том месту се одржао мање од две године. Истакао се за то време као промотер косовске независности, а познат је и као бизнисмен и саветник казахстанског председника. Прате га различите контроверзе, тако да медији објављују како је „његова саветничка делатност више пута узбуркала аустријску јавност“[1].

Позната је његова изјава да ће Аустрија међу првима признати Косово (“Ми нећемо седети у првим редовима и гледати шта други раде”)[2]. Аустрија је то заиста и учинила већ 20. фебруара 2008. године. Пре тога, крајем 2007. године изјавио је како се са српском владом преговара о томе како да Косово добије независност, а да Србија не буде понижена, истичући да Запад треба да прихвати како Србија у том тренутку не може да призна независно Косово и прихвати Ахтисаријев план, али да се могу пронаћи модалитети да се тај план оствари. Предлагао је више модела, и сваки је подразумевао примену Ахтисаријевог плана и независност Косова. Додуше, имао је разумевања за Србе са севера и залагао се да им се допусти одређена аутономија, слична рецимо оној коју има Јужни Тирол у Италији.

Ова област (претежно насељена Немцима) до Првог светског рата била је део Аустро-Угарске која је ту област изгубила (припојена је Италији) после пораза у том рату. Међудржавним споразумима између Аустрије и Италије добила је велику аутономију, немачки језик, поред италијанског, има статус службеног, али је Аустрија пристала да се ни на који начин не меша у унутрашње ствари Јужног Тирола, тј. Италије.

Ако се из овога повуче паралела на Србију, Гузенбауеров предлог могао би да се сведе на следеће:

– Србија је изгубила рат, ту чињеницу треба да прихвати и да се одрекне Косова и Метохије.

– Оно о чему треба да преговара и што јој као право треба признати јесу права српске мањине и посебан статус севера у оквиру независног Косова.

После Гузенбауерових изјава из 2007. године, Леон Којен, који је тада био координатор државног преговарачког тима, означио је сасвим исправно такав предлог као противправно и противуставно одвајање Косова и Метохије од Србије, а после изјаве из јануара 2008. године о томе како ће Аустрија међу првима признати Косово, тадашњи министар спољних послова Вук Јеремић упутио је аустријском амбасадору у Србији оштар демарш у којем се каже да се “Република Србија оштро противи оваквим изјавама сматрајући да процес преговора о будућем статусу Косова и Метохије треба наставити под окриљем Савета безбедности Уједињених нација”[3] као и да такве изјаве кваре билатералне односе две земље.

Садашња влада и преговарачи, међутим, уместо да се и даље држе ових принципа и Резолуције 1244, да се евентуално понуди целом Косову и Метохији у оквиру Србије статус сличан Јужном Тиролу, одрекли су их се и прихваћен је тзв. бриселски споразум, којим се ствара заједница српских општина и даје посебан статус северу, али у оквиру Косова којем се признају суштинске одлике државности. У великој мери то је остварење идеја које је заступао Гузенбауер, тако да не чуди преокрет у односу на 2008. годину – тада је добио демарш, а сада позив да буде саветник првог потпредседника Владе за политичка питања.

Како не би изгледало да је у питању амерички диктат, Србија је, званично, још раније, Аустрију замолила за помоћ око решавања косовског питања.[4]

Тешко је говорити данас о некој сасвим самосталној аустријској политици према Србији. Она је ту моћ изгубила још 1918. године после великог рата. У питању је много више инструментализација америчке политике, што није тешко увидети када на пример, аустријски министар иностраних послова Шпинделегер изјави да су „границе утврђене“ и како је у ствари „битно да се унутар тих граница дође до решења прихватљивог за оба народа“[5], како Аустрија подржава Србију на њеном „европском путу“ и како се од ње не тражи да САДА призна независност Косова.

Потпуно је јасно да из тога „не сада“ следи да се формално признање оставља за неку каснију фазу, а да су евроинтеграције и даље највиши политички циљ српске власти, иако би требало да буду само средство за остварење неких виших вредности.