Дан уочи своје прве посете Београду у својству ЕУ комесара за суседску политику и преговоре о проширењу, Аустријанац Јоханес Хан је, у интервјуу датом београдским Вечерњим новостима изјавио: „Србија се правно обавезала, у оквиру приступних преговора, да постепено усагласи своје ставове са ЕУ, о тешким питањима као што су санкције Русији. То је веома важно и очекујемо од Београда да испоштује ову обавезу“.

По доласку у Београд 20.11.2014, а после састанка са председником Владе Вучићем, Хан пак саопштавада „није инсистирао на том питању“, што је потврдио и сам Вучић. А и зашто би? Ефекат је постигнут. Како је Хан приметио у већ поменутом интервјуу Вечерњим новостима: „Очекујемо од представника ваших власти да наставе да показују приврженост коју имају према кључном стратешком циљу уласка у ЕУ, у својим обраћањима, као и у делима. Јавно мњење је важно, и власти у Србији то добро знају“. А том јавном мњењу је, по ко зна који пут, пренета порука, из уста Вучића, на заједничкој прес конференцији са Ханом, „да је наш стратешки циљ пут у ЕУ“. Наравно, Вучић је такође поновио и то да „нећемо уводити санкције Русији“, али и да „поштујемо украјински територијални интегритет“, дакле заједно са Кримом.

Но, у исто време, на дан Ханове посете, Вучићева министарка за евроинтеграције Јадранка Јоксимовић за Јутарњи дневник државне телевизије прецизира: „И премијер и чланови Владе су становишта да је однос са Русијом посебан економски интерес који Србија има право да штити”, наглашава Јоксимовићева. Ипак, додаје министарка, у складу са (темпом) којим будемо напредовали, мораћемо постепено да усклађујемо своју спољну политику са политиком Европске уније“.

И то је суштина ствари: „мораћемо да усклађујемо“, само што ће то да буде „постепено“. Да се власи не досете. Јер, цела игра је у томе да се већинско русофилском или бар добронамерном-према-Русији јавном мњењу у Србији полако и обазриво сервира дистанцирање и удаљавање од Русије, тј. од стратешког партнерства са Русијом које јој се већ неко време на тацни нуди из Москве. Па ће тако нпр. Хан да игра мало „лошег полицајца“, премијер Србије мало „доброг полицајца“, а неко трећи ће да српско мњење постепено приводи ка „суочавању са реалношћу“. Баш као и по питању Косова и Метохије, где се власти Србије од 2008. наовамо непрекидно куну да „никад али никад“ неће признати ту илегалну Нато-творевину – док све време полако али сигурно предузимају кораке управо у том правцу, путем чувене „нормализације односа“, која нас је довеладо тога да се представници косметских Срба изабрани по српским законима замењују, уз кључну помоћ Београда, онима изабраним по „законима“ Приштине, да се са исправама још увек технички непризнатог „Косова“ може путовати кроз Србију и даље у свет, итд.

Да не буде забуне, у тој функцији удаљавања Србије од Русије и њеног трајног везивања за западне интеграције су и више пута изречене лажне тврдње министра спољних послова Ивице Дачића о тобожној немогућности Србије да буде члан Евроазијске уније – а све у функцији убеђивања српског јавног мњења на „безалтернативност“ ЕУ пута који он и цела садашња Влада Србије заступају. Руска страна се, са своје стране, досад опредељивала или да не одговара, или да одговара у врло учтивом маниру, попут следећег освртаса Гласа Русије:

„Дакле, зашто је Јерменија тим чином (тј. одлуком да буде међу оснивачима Евроазијске уније) демантовала српског премијера Ивицу Дачића? Ради се о томе да је Дачић у више наврата изјавио да је за Србију теоретски немогуће размишљати о евроазијским интеграцијама због непостојања физичке границе са неком од земаља које припадају садашњој Царинској унији, то јест будућој Евроазијској унији. Он је прво рекао, како је тада пренела новинска агенција Бета, да је Путину објаснио да Србија због свог географског положаја не припада интеграционим процесима и организацијама које предводи Русија, а другом приликом се запитао ‘Како ћемо у те интеграције када нисмо тамо?’, чиме је хтео да укаже на то да је Србија географски окружена земљама Европске уније. Међутим, управо у томе и јесте сличност са Јерменијом, зато што она такође нема заједничку границу са земљама са којима је одлучила да се интегрише, него је штавише, окружена земљама за које се баш и не може рећи да су јој наклоњене. Али, како се види, Јерменији није потребна таква физичка тачка додира у савременом свету у коме се финансијске трансакције и комуникације обављају електронски, а промет људи и робе по међународним ваздушним и воденим путевима.“

Но, Дачић смело иде и корак даље, тврдећида је нашао потврду за своје ставове код самог председника Русије: „Лично сам, као премијер, питао председника Путина да ли размишљају о томе да Србија треба да буде чланица Евро-азијског савеза. Човек ме је погледао и рекао, да то није могуће, ни географски. Питам за БРИКС, он (Путин) каже, то су богате земље“. Довољно је на ту тему, услед недостатка званичне руске реакције, само подсетити да је у новембру 2013. Народна скупштина Србије била домаћинјавног слушања на тему: „Интеграциони процеси на евроазијском простору и перспективе за сарадњу са Србијом“ у организацији скупштинског Одбора за спољне послове. Између осталих, на конференцији су учешће узели амбасадори Русије и Белорусије, Александар Чепурин и Владимир Чушев, као и Виктор Спаски, директор Департмана Евроазијске економске комнисије за развој интеграција, Антон Азаров, начелник одељења Евроазијске економске комисије за међународну сарадњу и Тамара Гузенкова, заменик директора Руског института за стратешка истраживања. Тешко је замислити да су се ова господа на своју руку, мимо знања руског државног врха, самостално и на своју руку упустила у организовање оваквог једног скупа, на којем је лично амбасадор Руске Федерације изјавио да је Србији отворена и могућност склапања „свеобухватног споразума“ са будућом Евроазијском унијом. Сам амбасадор Чепурин је том приликом такође демантовао „географски“ алиби Ивице Дачића:

„Евроазијски пројекат унапред рачуна на ширење и сарадњу с другим асоцијацијама и државама. Јерменија и Киргизија већ су изразиле жељу да се прикључе Царинској унији. Интересовање показују и Израел и Индија: Тел Авив и Делхи већ су спремни да раде на питању потписивања споразума о стварању зоне слободне трговине. Они већ сад сарађују с евроазијским наднационалним органима: усклађују се технички правилници, царинске тарифе, параметри квалитета производа.“

Дакле, „безалтернативност“ ЕУ-пута Србије се стално пропагандно учвршћује у српском јавном мњењу, ако треба и посредством очигледних неистина, па чак и извртања речи највиших руских званичника. А Вучићево „херојско“ одолевање увођењу санкција Русији се такође може сврстати у део шире игре, где српским ЕУ-интеграцијама још треба придодати, уз ходање по јајима када је реч о односу према Русији, и ореол принципијелности, па чак и жртве – „ето, наши западни пријатељи нас притискају, а ми се не дамо“. Размере тог „хероизма“ су, међутим, јасније када се има у виду много чвршћи став који је ЕУ-чланица Мађарска заузела по питању Јужног тока у поређењу са Србијиним. Док Вучићодуговлачиса почетком радова на Јужном току док то не уради Бугарска, мађарски парламент убрзавапочетак радова на том истом гасоводу, без чекајући ни Бугарску а, нажалост, ни Србију.

Из свега овога се може извући закључак да ће, ако се овим смером буде наставило, српски пут ка увођењу санкција Русији у многочему подсећати на „нормализацију односа са Косовом*“. Другим речима, на кување жабе. У том кључу, изјава еврокомесара Хана не представља неки посебан „ултиматум“, па ни „уцену“. Садашње руководство Србије се већ више пута јавно декларисало и определило за ЕУ. Нису се жалили да их је ико терао на то мотком или ватреним оружјем. Ако „ЕУ нема алтернативу“, а политика ЕУ подразумева и санкције према Русији, онда логички следи да ће на крају Русија да буде та која има алтернативу. Изазов је само како то извести без тога да се српско јавно мњење превише усталаса.

Наравно, то никако не значи да ће Србији бити гарантован улазак у ЕУ, чак и ако се „хармонизује“ са политиком увођења санкција Русији, како исправно процењујеи председавајући Одбора за спољне послове руске Државне Думе Алексеј Пушков. Западу је важно да трајно одвоји Косово и Метохију од Србије, да је што више удаљи од Русије, и да је стави у што зависнији положај. То нужно не подразумева чланство у ЕУ, нити било ко из ЕУ за то нуди било какве гаранције. Нити нужно подразумева да ће у то време на власти бити ни Вучић, ни Дачић, ни Николић. О пролазности западног пријатељства најбоље могу да посведоче многи сада већ покојни западни „савезници“ и „стратешки партнери“.

Најлакши и најједноставнији пут да се Србија одупре увођењу санкција Русији је да добровољно иступи из процеса ЕУ-интеграција. То је уједно и једини пут који јој нуди изгледе да ће сачувати своју територијалну целовитост и обновити државну и економску самосталност. А, ако се овако једноставан и логичан пут одбија – то само може да значи да се он одбија свесно, уз пуну свест о последицама тог избора.

Александар Павић, Фонд Стратешке Културе

фото: Д.Антонић