СРЦЕ Ангеле Меркел куца за Сједињене Америчке Државе. Зато он – откако је почела украјинска криза – оштро критикује политику Кремља и покушава да на њу утиче, не схватајући да то не треба да чини – оценио је немачки политиколог и политичар Јирген Дитбурнер.
У тексту написаном за лист Handelsblatt, који је тај утицајни немачки лист објавио под насловом „Како је Меркелова раскрчмила наслеђе Немачке“, Дитбурнер прво подсећа како се Западна Немачка опорављала од „националне катастрофе“ после 1945. године и како се развијала.
Притом је да високу оцену државничком деловању првог немачког послератног канцелара Конрада Аденауера. И нагласио: да су његови наследници поштовали историјске лекције. За пример је навео: Вили Бранта, који је Немце помирио са Источном Европом, и Хелмута Кола који намерно није изигравао „моћног човека“, а могао је, него се саветовао и са мањим европским државама.
Ауторов закључак је: „Тако је Немачка постала јака. Међутим, после уједињавања је у државном врху зацарила охолост. Герхард Шредер, који је био канцелар од 1998-ме до 2005-те, још није био сигуран шта је права улога Немачке у свету. Зато је подржао инвазије на Југославију и Авганистан, али је одбио да следи Американце приликом њиховог упада у Ирак. Он је Путина сматрао својим пријатељем, а клонио се Вашингтона“.
Дитбурнер о ери Меркелове пише овако: „Његова наследница Ангела Меркел није више имала никакве сумње. Зато је – не добивши ништа за узврат – раскрчмила солидан део наслеђа старе Федеративне Републике Немачке. Схвативши да је Немачка опет постала „важна птица“ – она је поверовала да може да командује парадом у Европи. Она која је, док је била у опозицији, обећавала повлачење немачких војника из Ирака. Њу мишљење малих земаља Европе више није интересовало“.
Дитбурнер је наставо овако: „Са Путином је у почетку имала добре односе. То са политиком није било повезано. Испрва их је зближило то што је он био Рус који говори немачки, а она Немица која говори руски. Међутим, срце Меркелове куца за Америку и зато је она од кримске кризе постала један од најоштријих критичара Кремља“.
Његова је процена да Меркелова жели да утиче на политику Москве, а да је Аденауер знао да то не може да прође па је развијао дипломатске односе са СССР.
Дитбурнер посебно наглашава: „Тако је стигла дотле да најстарију суперсилу континента покушава да учи правој демократији. А Немачка и Русија имају дугу заједничку историју. Русија је увек била већа сила, па су поводом главних питања јачу реч имали Петербург или Москва него Берлин. Ова тенденција се ни у будућности неће изменити. Да ли је канцеларка о томе размишљала?“
По његовој процени, Немачка је под Меркеловом изгубила можда најважније што је била достигла после ’45. – одустајање од милитаризма.
„До 1990. је изгледало да ће Немачка бити држава која извукла поуке из сопствене охолости и да се заувек одрекла рата као политичког средства. Међутим, Ангела Меркел је на то ставила тачку. Сада Бундесвер постаје армија која ће бити у стању да упада у друге земље. Што више операција Бундесвера у иностранству – то боље. Да, она је утаман потрошила највредније наслеђе Федеративне Републике. Од онога што је радио Аденауер, остала је само ропска покорност САД“.
Факти
