Економски историчар Ханес Хофбауер о новом поретку у Европи, слици о Србији: Смешно је да је НАТО, који је био лош за Србију, сада добар као гарант за Север Косова
СТРАТЕГИЈА која важи не само на Балкану, већ у целој источној Европи и која подразумева експанзију западних компанија, преузимање најважнијих делова привреде, деиндустријализацију, кроји нови поредак европског континента од 1991. године, а на примеру бивше Југославије он има посебно јасан неоколонијални карактер. Парола “завади па владај” тешко да може имати подробније резултате. У служби нових геополитичких и економских интереса јављају се и “закони о сећању” као покушај спречавања сваке сумње у званично мишљење о појединим догађајима.
Разгрћући маглу транзиције која се надвила над Европом, Ханес Хофбауер, економски историчар и публициста из Беча, који већ више од две деценије обилази земље Источне Европе, наилази на овакве контуре новог поретка Старог континента. Он их исцртава у књизи “Наручена истина – купљена правда”, промовисаној протекле недеље у Београду, у издању београдског издавача “Јасен”.
ПРИВАТИЗАЦИЈА И ГЕОПОЛИТИКА ПРИ продаји одређених предузећа која су битна за националне привреде, на пример, постројења “Шкоде” у Чешкој или металуршки комбинати у Румунији, увек је присутан геополитички моменат као кључан за будућност кадгод је било речи о томе ко ће имати на располагању најјачи део индустрије одређене земље, а ко ће остати кратких рукава – каже Хофбауер. – У Чешкој, на пример, битка око “Шкоде” између представника Немачке, која је стајала иза Вацлава Клауса, и представника Француске, која је стајала иза Вацлава Хавела, решена је тако што је аутомобилску индустрију земље преузела Немачка. Ко добије кључни део индустријског пејзажа, одређује судбину приватизације још пре приступања земље ЕУ.
* Налазите да живимо у времену све чешћих судских прогона због “погрешног” мишљења. Колико је у таквим околностима важна улога историчара?
– Савест историчара је важна за сваку дискусију. Морате да знате одакле долазите, куда идете и које су ваше могућности. Сада, међутим, настају “закони сећања” који вас ограничавају у дискусији о различитим проблемима, па тако, на пример, геноцид у Сребреници постаје табу. Имате међународни суд који је нешто дефинисао као геноцид и то је последњи ауторитет. То, по мени и по многим историчарима, није прихватљиво, јер о нечему што се десило треба да постоји отворена научна дискусија, а не да се историјски догађаји дефинишу и осигуравају на правној основи. Примера има још. Свако занемаривање геноцида над Јерменима 1915. године у појединим земљама садржи претњу затворском казном, док је у Турској на снази нешто сасвим супротно. Уколико државе почну да се надмећу на овом културном нивоу, онда више неће бити размене мишљења.
* Поднаслов ваше књиге је “Колонијализам Европске уније”, имају ли земље које видите као “жртве” начин да се томе одупру?
– Теоретски бих рекао – да, али, практично, у околностима када сви политички лидери у први план истичу националне идеје, које не подразумевају мржњу према суседима, али ни добре међусобне односе, спољне силе ЕУ и НАТО имају лаку игру. НАТО је сада добар за Србију јер може да буде гарант за Север Косова, што делује смешно, јер је НАТО био јако лош по Србију. На другој страни и Албанци сматрају да је НАТО добар за њих. НАТО је постигао позицију у којој су обе стране од њега зависне и мислим да то по обе стране није добро. Алтернатива би, дакле, биле регионалне интеграције, али, у пракси не видим да постоје политичке снаге које би их изнеле.
* Да ли је осећај супериорности Запада над Балканом и народима на њему, који примеђујете кроз историју, наметнут или изворан? Колико људи са ових простора у њега верује?
– По мом искуству, у последњих десет година Срби су били последњи који су “куповали ту причу”. Одбијали су да на то пристану. Сада изгледа као да је узимају здраво за готово, иако су у веома дугом периоду били скептични. Али не треба заборавити да је овде Запад “одсекао” народ од његових лидера. Две главне политичке фигуре, Милошевић и Шешељ, избачени су са сцене, стављени на место на ком је први после неког времена умро, а да нико не зна како, док је други још тамо, а да нико не зна зашто. Замислите да се у било којој другој земљи за лидере двеју главних партија каже да су лоши момци, ђаволи и слично. То не би могло а да не изазове јаке реакције.
* Немачки парламентарци су недавно дошли у Београд и пред Србију изнели услов за промену свести људи, сличних захтева било је и поводом Хашког трибунала. Да ли је ова врста условљавања Србије нова или образац који се понавља кроз епохе?
– Не мислим да је идеолошки увек било тако, али гледајући економску позадину јесте. Немачка и ЕУ су се растурањем Југославије и узимањем богатијих делова – Словеније и Хрватске, под окриље ЕУ, ослободили сиромашног остатка. Сада, уколико имају концепт да интегришу Србију, постављају тешке услове. Узмимо и пример Турске, којој се годинама нешто обећава уколико се промене, економски, политички, односно, онако како се жели у Берлину и Бриселу. И ништа се не дешава, а прошле су 22 године. Сада то почиње да се догађа и са Србијом. Рекао бих да за српску политику улазак у ЕУ, каква је она сада, у критичном стању, није сврсисходан.
* Према многим предвиђањима, до тог уласка неће ни доћи још за десетак година. У каквом стању ћемо тада затећи ЕУ?
– То нико не зна! Можда ће и да се распадне.
* Шта би онда било решење за овај регион, ако ЕУ није сврсисходна?
– Ближе везе са комшијским земљама, алтернативни инвеститори које ионако имате – из Кине, Русије, Индије… Кинеске компаније већ граде нови мост. Улазе руски кредити, чак и у Мађарску, јер су услови које диктира ЕУ заиста претешки. Не бих рекао да за вас Русија има атрактивнију понуду од ЕУ, али шта то ЕУ нуди Србији? Нисам политичар, а да јесам, сачекао бих неко време да видим исход кризе у ЕУ.
КАКО СЕ ПОСТАЈЕ ЛОШ У ЗЕМЉАМА које нису имале разлога да пристану на нову хегемонију, неоколонијализам је наилазио на препреке – каже Хофбауер. – У Румунији, на пример, у првој половини деведесетих није било разлога да се каже “да” свим условима са Запада јер није било дугова. У Југославији је Милошевић 1990-1991. наштампао новац да би се исплатиле плате државним службеницима. Чим је то урадио, Џефри Сакс, гуру ММФ, који је радио на шок терапији са Антом Марковићем, отишао је из Београда у Љубљану, а Србија тим ударцем у лице ММФ постаје лош играч.
* Да ли ЕУ од Србије захтева више него што се тражило од других земаља, како се то некада чини?
– Не бих то тако изричито рекао. То је увек исто. Погледајте Хрватску. Тражило се затварање седам бродоградилишта, само једном у Пули је дозвољено да преживи, како бродоградилишта у ЕУ не би имала конкуренцију. А за Хрватску су бродоградилишта била срце њене индустрије. Погледајте банкарски сектор у свим земљама. Више нема локалних банака, које су веома важне за регулацију малих бизниса, позајмица… Све је под контролом немачких, аустријских, италијанских банака. То је услов за све и није ништа строжи за Србију.
* Према гледишту српског премијера, у ЕУ треба ући, а уколико нам се тамо не свиди, лако ћемо напоље. Да ли је излазак из Уније једноставан?
– Нема начина да се изађе из ЕУ! Осим ако вас оданде не избаце. Да би се видело како је унутар ЕУ, довољно је да погледате шта се десило у Бугарској. Не морате због тога да се учлањујете.
* Хоће ли, упркос свему, Србија бити део ЕУ?
– Не у наредних 10 до 15 година, али не због Србије, већ због ЕУ. Париз и Берлин су ти који дају оквир за процес интеграције Србије. А главне фигуре у ЕУ нису расположене за ширење Уније у овом моменту и то мање-више нема везе конкретно са Србијом.
* Да ли се слика о Србима као лошим момцима у Аустрији и Немачкој променила од Милошевићевог периода наовамо?
– Нисам приметио да се фундаментално променила, мада нема медијске кампање. Али, рекао бих да то нема везе са деведестим годинама прошлог века, већ са дугом историјском традицијом још од Првог светског рата и од Берлинског конгреса на коме је Аустрији дозвољено да анектира Босну и свега оног што је дошло после. Осим тога ту је питање различитих цркава.
ОДЛИВ НОВЦА СА ПЕРИФЕРИЈЕ
ЕКОНОМСКО лице новог колонијализма Хофбауер илуструје константним одливом капитала из периферије ЕУ у центре великих концерна. Враћање добити остварене на основу инвестираног капитала из године у годину знатно премашује нове инвестиције,показује он, па је тако у 2010. години, према статистичким подацима Бечког института за међународно-економско поређење, слика изгледала: 10,5 милијарди евра одливено је као добит на основу уложеног капитала из Чешке (при том су нове инвестиције износиле само 5 милијарди), 12 милијарди евра одлило се из Пољске (уз 7 милијарди нових инвестиција) и 6 милијарди евра из Мађарске (уз нове инвестиицје у износу од 1,5 милијарди).
КОНТРОЛИСАНА СЕЋАЊА
УМЕСТО слободне размене мишљења о разлозима и узроцима југословенске трагедије и о интересима који су стајали иза свега тога, истина је судски наручена, а свако мишљење које извођачима није пријатно се кажњава – наводи Хофбауер у својој књизи.
– На тај начин се затвара лук од војне интервенције НАТО преко Трибунала, који је уведен на иницијативу УН и плаћен западним новцем, до контролисаног сећања и тумачења догађаја на основу судских одлука, претњи и кажњавања у случају отвореног супротстављања купљеној правди – каже Хофбауер. – “Наручена истина” у случају Југославије у међувремену постаје модел, па се на оптуженичку клупу изводе и други шефови држава против којих су Вашингтон и Брисел директно или индиректно водили рат. Иронија целе приче је у томе што САД као земља покретач свих судских процеса, уопште не признаје Међународни кривични суд.
Новости
