И протекле зиме (2012/2013), армија сиротих, без права на лична документа и социјалну помоћ, спавала је у напуштеним вагонима, шахтовима топловода, рушевинама кућа и на сваком погодном месту које би их макар мало заштитило од студени и падавина. Још већа армија гладује или се налази пред распадом породице због лоших услова живота у држави која је у потпуном економском и политичком колапсу. Сви они се налазе пред вратима центара за социјални рад. А те институције више одмажу него што помажу, у многим случајевима и тероришу грађане примењујући Закон о породичним односима на скандалозан начин.

У центрима за социјални рад нема довољно стручног кадра, а постојећи кадар је углавном у служби партија на власти и корумпираних судија. Укратко, тешко оном ко им допадне шака, не чека га ништа добро.

Центри за социјални рад у Србији више личе на канцеларије погребних завода, а социјално угрожени грађанин који стигне до ових установа, може у најбољем случају да добије саучешће због стања у коме се нашао.

Јер, да би стигао до мало помоћи у храни и смештају, чека га дуга и мучна процедура. Делатности центара за социјални рад, које се тиче људских судбина, породичних распада, развода, старатељства над децом и сличних драма, већ одавно су директно уперене против свега што има везе са правом и правдом.

Ове институције данас имају статус продужене руке државне самовоље, и свакинесрећник коме центри за социјални рад диктирају правила понашања са сопственом децом, више и нису родитељи у правом смислу…

Један феномен се посебно издвојио. Наиме, према неписаном правилу, овдашњи центри за социјални рад обавезно дискредитују очеве а фаворизују мајке, чак и кад све говори против таквих одлука. Због тога више од 80 хиљада очева у Србији не може да виђа своју децу јер им мајке у процесу развода или чак након судске пресуде, то забрањују.

Многе скандалозне, па чак и криминалне одлуке које су донели поједини центри за социјални рад, указују на корупцију у овим установама, необразованост кадрова, примитивизам или њихове личне фрустрације. Одлуке са тешким последицама по грађане често доносе и на основу политичких симпатија, по налогу пристрасних судија или под притиском неке важне особе.

Рад социјалних служби није ни на какав начин друштвено контролисан, тачније, многи од тих центара при општинама, претворени су у отуђене центре партијске моћи, мале шрафова у великом бирократском систему који није у служби човека, него је чешће против њега.

Родитељ, државни непријатељ

Захваљујући скандалозној политици коју спроводе центри за социјални рад, више од половине свих жена у мучним процесима развода бракова, не дозвољава супружницима да виђају своје дете. А до судског решења, често се чека годинама.За то време дете расте, губи контакт са оцем, а често га мајке окрећу против њега.

Постоје институције, али оне су само мртва слова на папиру. Тужилаштво и судство се оглушују о притужбе очева да им жене бране да виђају децу, јер је довољна реч мајке да то “није тачно“, и да тужилац уопште не узме случај у разматрање.

О подобности родитеља за старатељство одлучује центар за социјални рад.Социјални радник врло често нема никаквих доказа, већ реч једног родитеља против другог. Иако је закон формално једнак за оба родитеља, деца се у највећем броју случајева поверавају мајци.

Уколико се не постигне договор о моделу виђања детета, чека се пресуда суда. Не само што се жене оглушују на судске одлуке, већ се често, током судског процеса, користе различитим средствима како би дискриминисале супруга и представиле га као неподобног оца. Разлози су различити – љубомора, освета, жеља за новцем…

Један од “жртвованих” очева који не могу да виде своје дете самовољом Центра за социјални рад, каже: “…Са невенчаном супругом не живим више од годину дана. Служила се разним претњама и уценама како би ми дозволила да проводим време садететом. Онда је отишла корак даље, забранила ми је да га видим.

Више од два месеца нисам видео трогодишњег сина. Позвонио сам на њена врата, отворила је, почела да вришти и направила сцену. Ни крив ни дужан, завршио сам у полицији. Социјалном раднику говори најгоре ствари о мени, као и особљу у вртићу где дете проводи време. Након разговора у Центру за социјални рад којем смо обоје присуствовали, социјални радник је рекао да дете има боље услове за живот код мене, али да ће оно ипак бити код мајке. Њој је скренуо пажњу колико је битно да у развоју детета учествује и отац, али се она на то оглушила и ја и даље не виђам свог сина. Обратио сам се и полицији, где су му рекли да то решим са бившом супругом…”.

Узимају од онога који нема

Видљива је све већа беда на улицама градова и села, а ту су и “групни портрети” масе бескућника. За већину њих, српски центри за социјални рад лаконски кажу да је то “групација која није препозната од стране друштва и система” ! А, кад држава некога не препознаје, онда је то један гломазан, опасан слепац, који лако може да згази и убије!

У речнику овдашњих социјалних служби не постоји категорија “бескућник“. Чак и стручне службе Црвеног крста Србије кажу да “бескућник као категорија званично не постоји“! Али, живот говори нешто друго: та армија је све већа!

Ипак, према важећем закону, бескућници имају право да се пријаве на адресу центра за социјални рад и тако остваре право на документа и социјалну помоћ. Ако неко од њих и дође до врата државних службеника, врло брзо схвати да центри за социјални рад не примењују овај закон. У вези с тим, једном је чак и донетподзаконски акт који би помогао у спровођењу закона, али га ресорни министар није потписао у законском року!

У међувремену, и ове зиме (2012/2013), армија сиротих, без права на лична документа и социјалну помоћ, спавала је у напуштеним вагонима, шахтовима топловода, рушевинама кућа и на сваком погодном месту које би их макар мало заштитило од студени и падавина.

Центри за социјални рад и службеници у овим установама, створили су озбиљноорганизован отпор у вези са збрињавањем бескућника и не желе да се баве овим проблемом. Не постоји “инструмент” који би их натерао на то.

Честе су пљачке у центрима за социјални рад. Недавно је дошло до “обртања” око четири милиона евра, које је у народне кухиње уложила држава. Пар бескрупулознихфирми окомило се на народне кухиње, па су цене оброка биле повећане, а од те разлике су профитирали поједини “пријатељи режима”. Имена ових бескрупулозних лопова (финансијера претходног режима) позната су и полицији и специјалном тужиоцу за организовани криминал Миљку Радисављевићу, али…

Прошле, 2012. године, ухапшен је директор Центра за социјални рад у Житорађи, због злоупотребе новца намењеног социјалној помоћи, у висини од 1,5 милиона динара. Полиција је у вези са тим испитивала чак 500 особа, а истрага је трајала неколико месеци.

У Лесковцу је, такође прошле године (4. маја), дошло до поделе социјалне помоћи у сврхе предизборне кампање, па је истрага у Центру за социјални рад показала да су Роми били “циљна група”, и да им је подељена велика количина новца намењеног социјалним случајевима, како би гласали за дотадашњу “демократску коалицију“. Од новинара (али не и од полиције), бежала је и директорка Центра, Снежана Милојковић.

У Крушевцу је директорка Центра за социјални рад, Слађана Чабрић, ангажоваласвоје пријатељице “на праћењу хранитељских породица“, па је све то објаснила простим речима: “…Овако је јефтиније за град јер не мора да упошљава нове раднике”!

Истина је била друкчија, било је речи о три особе које су добиле да раде и пројекат “Клуб хранитеља” за који су добиле хонорар до 48.000 динара. Предвиђено је билода обилазе и прате хранитељске породице и добијају плату, а за исте послове им град Крушевац плаћа и хонораре. Под ставком “услуге које финансира град“. Годишња сума- око пола милиона динара!

Беда и немаштина натерали су преко пола милиона људи да траже помоћ у центрима за социјални рад. Ових установа у целој Србији има тачно 140, а број запослених је 3500 службеника разних струка (педагози, андрагози, правници…). Лако је израчунати да је један радник задужен за око две и по хиљаде становника, што јеиспод сваког европског стандарда. Заправо је реч о нивоу најсиромашнијих афроазијских земаља.

На жалост, и у таквим околностима, правих, школованих социјалних радника, има тек око 800, а они су најпотребнији кадар због све већег броја људи који су у стању тешке беде. Наиме, поједини центри физички не могу да одговоре на њихове потребе, па је долазило и до штрајкова. Половином 2012. године, пуна два месеца због тоганије радио Градски центру за социјални рад у Београду.

Штрајк је окончан тек кад је градска влада прихватила седам захтева, од којих је најважнији онај у коме запослени траже отварање још 17 радних места. У једној од тачака споразума које су штрајкачи потписали са градском владом, писало је и да радници Градског центра за социјални рад морају бити пресељени из објеката на Вождовцу и Земуну јер су шкодљиви по здравље, због присуства азбеста!

Један од бивших радника Градског центра за социјални рад у Београду, (иначе, психолог по струци), овако је објаснио разлоге општег хаоса у овој установи: “…Плате су нам исте, а обавезе све веће, већина нас нема других прихода, па испада да сиротиња долази да тражи помоћ од сиротиње!”.

“Молим горњи наслов…

Ипак, већина запослених у Центрима за социјални рад су партијски кадрови. Сваканова власт збрињава своје активисте. Фондови центара за социјални рад су све тањи, али су плате руководилаца центара све веће!

И када добију решење о једнократној помоћи, грађани новац чекају и по неколико месеци! Могу само да се обесе. Породична партија пензионера породице Кркобабићдржи под својом шапом и центре за социјални рад у Београду. Криминал у центрима је такав, да ни Хичкок не би могао да сними такав хорор!

Унесрећене, гладне, изнемогле грађане, децу, старце, када дођу у Центар по помоћ,често третирају као стоку. Вичу на њих, терају их с врата, марширају, стављајући им у руку списак од двадесетак докумената које морају господи да поднесу, како би им “горњу наслов” издао папир о пружању новчане, или друге помоћи, којим могу да обришу руке!

Тако већина молби упућена центрима за социјални рад у Србији почиње невешто писаном реченицом – “Молим горњи наслов…”. А наслов, као сваки наслов, воли да се моли, али не и да одговара и помаже молиоцима. Породица Кркобабић донела је зло у центре за социјални рад, који су, истина, и раније били стециште осионих социјалних радника, спремних у многим случајевима, да молиоцима помогну да што пре умру!

А 1.

Социјално на тавану

Центар за социјални рад у Чачку је недавно замало остао без радне лиценце због неадекватних услова у којима ради, јер је ситуација таква да у канцеларијама од свега неколико квадрата ради по троје или четворо службеника. У осам канцеларија чачанског Центра за социјални рад (ЦЗСР) смештено је чак 36 запослених (“…због принципа и етике посла није згодно да странке причају своје најинтимније проблеме у присуству других особа…”).

Очигледно, овој бројној канцеларијској дружини одлазак на терен није познат. А, то је свакодневни начин рада у западноевропским земљама, као и у Америци, Канади и Аустралији, где је незамисливо да социјални радник седи и чека да му неко дође, него има обавезу да он иде у посету угроженима, констатује стање и проверава валидност пријављених проблема.

Истина, зграда Центра за социјални рад у Чачку није реновирана последњих тридесет година, али, то свакако није оправдање за чињеницу да чак 36 људи у осам канцеларија “прима” државну плату и чека “пацијенте”. И то у граду који је мали и где се сви познају.

А 2.

Јужна туга- у Нишу 10. 000 људи сваког дана гладно

Кад неко у центрима за социјални рад у општинама југа Србије дође по новчану помоћ, то изгледа два пута трагичније него у остатку државе. Јер, ако негде има сиротиње, то је на “јужној прузи”. Упркос чињеници да је видљиво сиромаштво општинских буџета и још видљивије сиромаштво оних који дословно умиру гладни, за само годину дана број корисника социјалне помоћи у Нишу и општинама југаповећао се за 36 одсто!

Простим речником, од сто хиљада људи који су “на казану”, седамдесет и више хиљада се налази пред шалтерима центара за социјални рад. У Нишу се сваке године пријављује три до четири хиљаде нових губитника српске транзиције а десетак хиљада потпуно незбринутих људи тражи на улици нешто да поједе! Неко нешто и нађе-у контејнерима.

А 3.

Исповест жртве центра за социјални рад

“…Ја сам један од очева који има проблем са бившом супругом, са Центром за социјални рад и судом који ми је раставио децу. Једно је доделио мени, и то женско дете, а друго, мушко мајци. Аргументација суда је била у смислу- “ево вам по дете и да ћутите“!

Дете које је код мајке “виђам” само када она то дозволи, као да је власник детета и његове судбине. Обожава своју сестру која је код мене али када дође викенд да се буде код тате ако мама нареди да мора да лаже и да не може да дође јер има “рођендан” или “тренинг” он то мора да уради и тачка” Замислите, тренинг је битнији од сестре и тате!!!

Немамо коме да се жалимо и немамо где да истерамо правду, јер у Уставу РС отац не постоји, постоје само мајка и дете. Питам се како би мајка имала дете да није било оца и питам се да ли је писац Устава родитељ или није, а чини ми се да није или бар не схвата шта је родитељство….”

(име познато редакцији…)

А 4.

Три пута и Бог помаже

Да би неко уопште добио било какву социјалну помоћ, мора да оде у најближи центар за социјални рад, да затражи потребну документацију, да је попуни и сачека два месеца, па ако има среће, везе, и ако у центрима има пара, добиће тачно 6.598 динара и примаће ту суму девет месеци, током чега ће на сваких три месеца обнављати документацију.

Сваки пут ће да плати одговарајућу таксу. У случају да пропусти обнову докумената, више му се исплати да проси. На улицама Београда, просечан просјак за два дана заради месечну социјалну помоћ! Зашто би се онда излагао непотребном малтретирању са државном бирократијом?

А 5.

Чиме би требало да се бави социјални радник?

У Србији је потражња за социјалним радницима мала, а одзив кандидата на расписане конкурсе такође. Битно је, изгледа, “формално образовање и склоност раду у тимовима“. Као и “способност рада под притиском”. Истина је опет неумољива: у свакој српској вароши где постоје центри за социјални рад, постоји и страначка контрола кадрова у овим установама. У таквим околностима, свакоме је јасно да не може добити посао социјалног радника (са или без одговарајуће дипломе) а да није члан неке странке на власти.

Никола Влаховић

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије