Хапсили смо српске домаћине да би им отимали жене и ћерке

И овај други наставак приче о Ратку Дражевићу не можемо а да га поново не почнемо генијалном реченицом његовог биографа Миломира Марића: „Ратко Дражевић је неограничено располагао туђим животима, чашћу и иметком.”

Јер Дражевић је био много тога, партизан, удбаш, државни шверцер, обавештајац, моћни филмски продуцент, највећи љубавник Титове епохе. Можда и један једини који је срушио мит о партизанској херојској и честитој борби, не штедећи ни себе кад је Марићу својевремено признао да неке нарочите борбе он и његови другови са Немцима нису ни водили, да су цео рат чекали кад ће се појавити Руси да ослободе земљу, и да се борба углавном сводила на хватање и клање четника. Признао је и комунистичка масовна убиства српских сељака одмах после ослобођења, извршена из обести и најнижих страсти.

Сам улазак у Краљево био је језив, јер је ту 1941. године 5.000-6.000 људи стрељано. Сав град је био у црним марамама. Те жене, мајке, сестре никад нису ни скидале црнину, а сада су дознавале да су им у партизанима изгинули синови, мужеви, браћа. У тој заглушујућој кукњави силног света у црнини, чак и они којима су најближи преживели и вратили се, нису могли да се радују због ових који су били уцвељени, што је све заједно стварало стравичан призор ослобођења. Те градове које смо тобоже ми ослобађали, у ствари су Немци сами напуштали и извлачили се, повлачећи се према Босни.

Не би се могло рећи да смо правили неке спискове, али затварани су одмах они што их је неко пријавио, за које се знало да су сарађивали са окупатором или са четницима, али, нажалост, страдали су и они који су се држали потпуно по страни и нису нам помагали. Довољно је било да је неко од наших бацио око на њихову кућу, жену или кћерку.

Ми смо их стрељали у зимско доба у подруму Удбе у Краљеву, нисмо могли нигде да их вучемо, па смо их, једног преко другог, ређали у једном склоништу, а оно хладноћа, цича зима, тела им се смрзнула. Кад смо напунили то склониште, бацили смо бомбе, да падну дрвени носачи и све затрпамо и заувек предамо забораву. Дан-данас у тој кући живи неких 500- 600 људи, а нико и не зна колико је невиних људи, искрених демократа уграђено у њене темеље, само што нису били по укусу нас комуниста.

Гледао сам кад су наши курири стрељали сенатора Божу Шарковића, среског начелника Нешића, председника општине Савића. Десила се интересантна ствар. Председник суда Ћетковић, Црногорац, мало шарлатан, није добро прочитао оно што сам му ја написао, да осуди на смрт тог Божу Шарковића, за кога смо имали доказе да је велики број наших илегалаца издао Специјалној политици. Седим тако у канцеларији, суђење је почело рано ујутру, долази курир и каже: „Ево га Божа Шарковић да узме ствари!” Питам: „Какве ствари?” Па, његове, каже, ослободили су га. Скочим и отрчим на капију затвора. Брже-боље га поново врате у ћелију, зовем тог Ћетковића и питам да ли је свестан шта је урадио, он каже: „Само оно што си ти написао”. Кажем му да погледа мало боље, а он ће на то: „Ух, погрешно сам, прочитао сам да га треба пустити уместо да га треба стрељати.”

То је било јако тешко време. Ми смо стално у округу имали 2.000 четника. И било је смешних ситуација. Свакодневно смо телеграмом извештавали Крцуна колико смо их у току дана убили, испадне да сваког дана побијемо 30-40, а бројно стање увек исто.

Љиљана Кековић, Експрес.нет