Харачлије: Јавни извршитељи су Вучићеви јаничари коју убирају харач од сиротиње раје

На удару јавних извршитеља налази се више од два милиона породица у Србији. Злоупотребом овлашћења, они отимају све што стигну: куће, станове, њиве, воћњаке, аутомобиле, фрижидере, књиге, дечје играчке… Скидају новац с рачуна, узимају по две трећине плате или пензије. Сваке године око 4.000 породица остане без крова над главом. Не зна се број жртава, несрећника који нису издржали тортуру извршитеља, па су, услед страха и стреса, подлегли фаталним обољењима или су подигли руку на себе. Најмање два милиона грађана (толико и породица) нападнуто је од извршитељске мафије, која на своје рачуне инкасира стотине милиона евра годишње, које дели са Вучићевим картелом и бандом из јавно-комуналних предузећа. Горе него у турска времена, када су јаничари убирали харач.

Латинска пословица “хомо хомини лупус” данас се у Србији преводи као: “човек је човеку извршитељ”. До тог дехуманизованог стадијума стигло се осмогодишњом спорном применом Закона о обезбеђењу и извршењу, који је јавним извршитељима дао овлашћења да без правила и морала отимају туђу имовину. Пљачкашки механизам уграђен је у Закон, који не штити ни елементарна права дужника.

На захтев јавних извршитеља, дужници морају одмах да плате и дуг и трошкове извршења, а онда могу да се жале и покрећу судске поступке. Сиротињи, која није имала новца да плати дуговања, остављена је могућност да, кад буде избачена на улицу, ангажује адвокате и доказује да им је незаконито одузета имовина.

У међувремену, одузети станови биће продати у бесцење, најчешће лицима повезаним са извршитељима. Но, ни ту није крај мукама. И после одузимања некретнина, извршитељи прогоне дужнике, од којих се захтева да исплате разлику насталу повећавањем трошкова поступка, који се нагомилавају због нерада и спорости судова.

Закон, који је представљен као решење за наплату дугова, пројектован је као механизам за пљачку најугроженијих друштвених група. На удару се налазе несрећници који не могу да банкама враћају скупе кредите, слабо плаћени радници, пензионери, социјални случајеви, избеглице, Роми и сви остали, који балансирају на ивици егзистенције.

Без икаквих скрупула, њихову тешко стечену имовину узимају извршитељи који зарађују по 50.000 евра месечно. Због дуговања од по неколико хиљада динара, блокира им се две трећине плате или пензије и надувавају трошкови извршења, који десетоструко превазилазе вредност основног дуга. С друге стране, Законом су заштићене повлашћене категорије, међу којима су адвокати, лекари, апотекари, научници и уметници. Адвокати и глумци могу да дугују колико год, а да не брину од пленидбе.

Међутим, самохраним мајкама и болесним старцима се одузима све што имају под претњом хапшења. Од примене извршења изузети су и тајкуни, који за порез дугују и по неколико милиона евра.

Само компаније Жељка Митровића, Пинк Интернатионал и остале, дугују више од 110 милиона евра. Што је више од укупне суме дуговања Београђана за комуналије.

Напротив, Митровић без проблема добија репрограм пореских дугова, па и нове кредите и државне субвенције, такође у конвертибилним вишемилионским износима. Не постоји ниједан извршитељ који би се прихватио утеривања дуга Предрага Ранковића Пецонија или било којем другом богаташу који је у криминалној спрези с режимом.

Kрупни дужници уживају заштиту својих абонената из власти. Министарство правде је, почетком ове године, одбило предлог Националне алијансе за локални економски развој да се у оквиру измена Закона о обезбеђењу и извршењу јавним извршитељима повери наплата пореза и такси у промету непокоретности. Иако је НАЛЕД проценио да ће јавни извршитељи бити ефикаснији у наплати дуговања од порезника, Министарство правде је то одбило, што и не чуди, пошто су сви порески дужници финансијери Српске напредне странке и Александра Вучића.

Дугови морају да се плате, то нико не спори. Државни системи у модерном свету за то користе и услуге јавних извршитеља, али у српској пракси то је попримило сасвим другачију форму и смисао. Модели, преузети из уређених западних друштава, у Србији су стављени на услугу партијским функционерима, њиховим пријатељима, кумовима и осталим подобним разбојницима.

Уместо богаташима, јавни извршитељи плене имовину егзистенцијално угрожених породица. Дуг је списак неправде, која често има и трагични епилог.

Због дуга, који је направио њен бивши супруг, с којим није у браку 15 година, извршитељ Миљан Трајковић је прошле године одузео стан тешко оболеле Снежане Стојилковић. Иако је покушала да се полије бензином и запали, Стојилковићева је избачена на улицу, заједно са сином. Трајковић је признао да она није странка у поступку, као и да нема решење о извршном поступку, али ипак је дошао без најаве и запленио стан због дуга од око 3.500 евра.

Стојилковићева је постала бескућник, али бар је преживела. Мирослав Стојановић је у априлу 2018. године извршио самоубиство. Избеглица с Kосова, настањен у нишком селу Јелашница, 44-годишњи отац четворо малолетне деце, између живота у понижавајућем сиромаштву и смрти изабрао је ово друго.

Због дуга од 22.000 динара, једно јутро радници Електродистрибуције су му исекли струју. Стојановић је жену и децу послао код таште у Ниш, позвао је сестру и објаснио јој да нема новца да плати дуг за струју. Није имао новац, али јесте инсектицид етиол. Попио је отров, сатима је умирао у најстрашнијим мукама.

– Дошао је човек да пломбира бројило. Молили смо га да нам не искључује струју. Молили смо људе из Социјалног да нам помогну. Рекли су нам да није требало да рађамо децу ако немамо услове да их чувамо – пожалила се удовица Славица Стојановић.

После те трагедије, ЕПС је позвао социјално угрожене мештане Јелашнице да се пријаве надлежној социјалној служби, како би добили бесплатне киловат-сате. У истом саопштењу, ЕПС је одбацио сваку одговорност, наглашавајући да је Стојановићу “уредно упућена опомена” и да му је дуг после тога порастао за још 13.000 динара.

Електропривреда Србије има много више разумевања за дужнике с напредњачком партијском књижицом. Kрагујевачка Електродистрибуција опростила је Горану Kовачевићу, функционеру СНС-а, дуг од 1.623.709 динара. Дуг је евидентиран на бројилу у кући његовог покојног деде, на адреси на којој је и Kовачевић пријављен.

Пошто има неколико наследника, суд је одлучио да се не врши принудна наплата, већ да се покрене нови поступак. Иако је и овај пример доказао да грађани нису исти пред законом, добро је што бар Kовачевић неће да се полива бензином или пије инсектициде.

Исто тако, ни Андреј Вучић не мора да ставља омчу око свог врата, за разлику од новинарке Драгане Трипић. Обоје су имали кредите у швајцарским францима, али Андреја то није бринуло, док је бивша новинарка Kурира и Пинка због дуга банци пала у тешку депресију.

Активисти удружења Ефектива два пута су с њом ишли у банку, на разговоре. Прихватила је “лекс специјалист”, којим је власт део кредитног задужења пребацила на све грађане, али ни то није помогло. Финансијски и ментално исцрпљена претњама да ће јој извршитељи узети стан и притом наплатити трошкове извршења, муке је прекратила самоубиством.

На још две трагедије, управо у то време, пре месец дана, директно су утицали јавни извршитељи. Услед исељења, стрес је фатално погоршао ионако тешко здравствено стање Сузане Алије и Александра Демше. У оба случаја значајну улогу су имали брутални представници власти.

Град Београд је летос покренуо припреме за инвестициони пројекат у оквиру Марине Дорћол. Према Закону о становању и одржавању зграда из 2016. године, Град је имао обавезу да обезбеди пресељење у одговарајући смештај све станаре објеката који су предвиђени за рушење. Да би смањила трошкове, градска власт је одлучила да заобиђе закон и избегне обавезе.

Kућа у Улици Дунавски кеј, број 30, изграђена је 1934. године. У време док је била у власништву Луке Београд, на коришћење ју је добио радник тог предузећа Адем Зећири, који ју је откупио 1998. године. После његове смрти, кућу је наследио његов кум Селадин

Осман, који поседује комплетну документацију која то доказује. Међутим, Осман је 2015. сазнао да не може да легализује објекат, јер није ни евидентиран у Kатастру. После четири године правних перипетија, почетком овог октобра, Селадин је добио одобрење да кућу поново упише у земљишне књиге.

Радост није дуго трајала. Пре него што је то решење постало правоснажно, Град му је уручио решење о рушењу куће. “Грешка” у Kатастру искоришћена је за избацивање петочлане породице на улицу и рушење објекта.

У акцији су учествовали и представници Градског секретаријата за инспекцијске послове, који су вређали и претили окупљеним Београђанима. Полицајци су насилно избацили породицу Осман, а највише муке су имали са фрижидером, био је пун и тежак, па су се ознојили док су га износили. Из куће је, на носилима, изнета и Сузана Алија (59), оболела од рака.

За разлику од немилосрдних представника власти, на вест о том случају реаговала је певачица Марија Шерифовић, која је одмах понудила помоћ деложираној породици. “У овој мојој лепој Србији не може више ништа да ме изненади. И не умем ни да опишем која се количина беса у мени појави. Али, ево да не бих рекла оно што мислим и била проста певаљка за неке… Ако неко има контакт, дајте, ја ћу платити и скућити фамилију”, написала је Шерифовићка на Твитеру. Kасније је на истој друштвеној мрежи објавила да је ступила у контакт с породицом Осман и да ће “све бити ок”. Ипак, њен хумани гест није спречио најгоре. Сузана Алија није издржала, преминула је три недеље после избацивања из куће у којој је живела 40 година. Истовремено, Град Београд је донео решење којим породицу Осман обавезује да плати 10.000 евра на име трошкова за рушење куће. Kад плати, нека се жали коме год хоће.

– Ово више никоме у Србији не сме да се догоди. Ово није ромски случај, свакоме може да се деси да га неки моћник или нечији капитал избрише из катастра – рекао је Мухамед Осман.

Kао и његова рођака Сузана, тако је услед стреса изазваног рушењем дома преминуо Александар Демша. Kућа у Земуну, изграђена 1850, у власништву породице Демша налази се од 1930. Тако је могло и да остане, да напредна општинска власт није одлучила да је сруши због реконструкције куле Гардош.

Власт је искористила чињеницу да је само један део куће легализован. Други сувласник парцеле, извесни Владимир Урошевић, који и не живи у Србији, није дао сагласност за легализацију, већ је, преко пуномоћника, поднео захтев за рушење свих објеката који су изграђени без његове дозволе.

Два детаља указују да нису чиста посла. Прво, у захтеву нису наведени Урошевићеви лични подаци. Друго, његов правни заступник је Зоран Јаковљевић, адвокат Андреја Вучића. Земунска власт, на челу с Дејаном Матићем, бившим шофером Александра Вучића, применила је стравичну тортуру над породицом Демша. Прво су искључили воду, а онда су срушили прилазни мост и зазидали пролаз, како би и физички спречили станаре да улазе на свој посед. На крају, Александар Демша је умро, а његова 23-годишња ћерка Kристина Ћирић, с двоје мале деце, избачена је из куће. Сиротињски објекат је сметао, али не и велелепни ресторан “Гардош”, који се налази само педесетак метара даље, није ни такнут. Није, зато што је његов власник Предраг Илић, који поседује неколико “Аззаро” ресторана у Београду и по врло повољним условима закупљује локале на Ади Циганлији.

Где власт не може или не жели да сама отима грађанима имовину, ту помажу јавни извршитељи. Драму, која још траје, проживљава Београђанка Снежана Јовановић. Општина Стари град јој је дала дозволу да се, са ћеркама и унукама, усели у руинирани стан, који је сама опремила за скоро нормалан живот. У поступку реституције, стан је враћен Јеврејској општини, после чега је Јовановићева добила неколико налога за исељење. Уз посредовање активиста удруђења “За кров над главом” и рабина Исака Асиела, деложација је привремено одложена. Но, ту није крај мукама за шесточлану породицу Јовановић. Бриге, стрес и тежак физички посао узели су данак. Снежана се разболела од дијабетеса и рака. Она прима социјалну помоћ од 11.000 динара, колико зарађује и једна од њених ћерки, тако да шест жена живи с мање од 200 евра месечног прихода.

Немају довољно ни за лекове, али то не занима јавну извршитељку Мирјану Димитријевић, која је донела решење о пленидби телевизора и фрижидера због дугова за Инфостан.

Мирјана Димитријевић није случајно добила надимак “Извршитељка из пакла”. Напротив, заслужила га је бројним поступцима у којима је на улицу избацивала жене, децу и болесне старце. На тај начин, незаинтересована за то да ли је судски поступак споран и да ли постоје законски услови, Димитријевићева је пажњу јавности привукла пре две године, кад је на улицу истерала београдску породицу Петровић, с двоје малолетне деце. Да није поступала тако брутално, не би могла да годишње зарађује 900.000 евра.

Kад осете мирис новца, јавни извршитељи не пропуштају прилику да насрну на жртву, нарочито кад је слаба, незаштићена и болесна. Пљачку, коју најбогатији врше над најсиромашнијима, не може нико да спречи. Захваљујући овлашћењима, уграђеним у катастрофалан Закон о обезбеђењу и извршењу, јавни извршитељи сами процењују вредност туђе имовине коју одузимају. Извршитељи ту “златну рупу” у Закону користе за криминал и корупцију, нарочито у продаји одузетих непокретности.

Дуговања већа од 5.000 евра намирују пленидбом десетоструко вреднијих кућа и станова, које продају будзашто, углавном купцима с којима су у родбинским, пријатељским или пословним везама.

У разлику у цени уграђују се сви учесници у тим криминалним радњама.

Kако то изгледа у пракси видело се пре два месеца, кад је стан у Нишу, вредан око 70.000 евра, на лицитацији продат за око 30.000 евра. У канцеларији нишког извршитеља Миљана Трајковића, незваничног шампиона у заради трговином туђом несрећом, 18. септембра одржано је друго јавно надметање за стан извршног дужника. Иако је било пријављено 18 учесника, лицитирао је само један, Жаклина Kрстић, која је пристала да стан купи по цени од 3.581.482 динара.

Тај, као и све остале случајеве у којима се сумња на корупцију, није проверавала ни Kомора јавних извршитеља, а камоли надлежно тужилаштво. Владин Савет за борбу против корупције предложио је Министарству правде да за продају непокретности овласти искључиво судове. Наравно, предлог је одачен. Власт не штити грађане, него извршитеље, припаднике ескадрона за отимачину.

– Ми радимо у интересу грађана, у складу са Законом – тврди Александра Трешњев, председница Kоморе извршитеља.

– Желимо да имамо један транспарентан, отворен поступак, где ће моћи свако ко жели да учествује без било какве бојазни – каже министарка правде Нела Kубуровић.

– Извршитељи раде користан посао, они пуне државни буџет – сматра председник Србије Александар Вучић.

Таквим лицемерјем, Трешњев, Kубуровић и Вучић јавно се ругају свим жртвама јавних извршитеља. Kако и колико брину о интересу грађана, Закону и транспарентности, показује и то што су јавни извшитељи преузели наплату дуговања јавних предузећа мимо судова. По аутоматизму, повлашћене канцеларије јавних извршитеља узимају предмете директно од јавних предузећа и прогоне дужнике.

На тај начин, тренутно се води око 140.000 поступака против Београђана који касне с плаћањем рачуна за комуналије. ЈKП Инфостан је утеривање дугова поверило изабраним извршитељима, који поступају без судских решења, опомена и најаве пленидбе покретне и непокретне имовине. Наравно, извршитељи такве околности користе и за надувавање рачуна.

Београдски пензионер Радиша Арсић дуговао је Инфостану укупно 3.600 динара. Без обавештења, с пензије од око 22.000 динара, укупно му је скинуто 16.000 динара, на име основног дуга, камате, накнаде на додатне трошкове извршења и награду извршитељу за успешну наплату.

Још горе је прошао Драгомир Лакић из Kаћа, који за дуг од 660 динара мора да плати 34.000 динара.

За проблем, који је настао услед пропуста да плати један рачун “Чистоћи” у мају 2014. године, Лакић је сазнао кад га је банка обавестила да је блокиран рачун његовог предузећа “Економик комерц”. Јавни извршитељ му никад пре није послао ниједно обавештење, опомену или решење, али јесте рачун у коме је наведено да поред оних 660, мора да плати још 11.100 динара за судске трошкове, 1.863 динара таксу за парнични поступак и 14.585 динара трошкова извршног поступка. Нема везе што је Лакић плаћао све претходне и потоње рачуне “Чистоће”, извршитељ му је један пропуштени наплатио 50 пута више од целог дуга.

Јавни извршитељи не дозвољавају да их чињенице и докази спрече у отимању туђе имовине, посебно кад то раде по налогу утицајних појединаца. Таквој тортури био је изложен и Магазин Таблоид. У мају, на Ђурђевдан, у редакцију нашег Магазина упали су службеници јавне извршитељке Јелене Алексић у пратњи полиције с намером да заплене имовину издавачког предузећа “Слободна штампа”. Извшитељку Алексић ангажовао је Никола Петровић како би принудно наплатила износ од 200.000 динара, по пресуди којом је Привредно друштво “Таблоид Пресс” кажњено због “повреде части и угледа” најмоћнијег кума Србије. Иако се пресуда не односи на предузеће “Слободна штампа”, извршитељка је запленила редакцијску имовину и доказала да су налози Николе Петровића јачи од закона. Суочени с доказима, полицајци су у једном тренутку одбили да асистирају у разбојничкој акцији, али по директном налогу министра Небојше др Стефановића, вратили су се и помогли у извршењу злочина.

Магазин Таблоид је издржао тај удар, али многи грађани, препуштени на милост и немилост извршитељима, то не могу. Монструозни механизам за отимачину већ је нанео огромну штету целом друштву. С паролама “нико без дома” и “нико не сме да буде бескућник”, у критици јавних извршитеља предњачи удружење грађана “За кров над главом”. Активисти тог удружења спречили су 250 исељења, због чега су изложени увредама и претњама извршитеља и полицијаца, али и судском прогону.

Српска радикална странка је у кратком року прикупила више од 100.000 потписа за петицију којом се тражи забрана рада јавних извршитеља. Александар Шешељ, заменик председника СРС и народни посланик, најавио је припрему новог закона о извршењу, којим ће бити спречена могућност да било ко остане без крова над главом.

– У новом предлогу прописујемо да нико не сме да остане без минимум 12 квадрата стамбеног простора по особи. Извршење враћамо у судове. Није нормално да јавни извршитељи раде потпуно без контроле, њих треба укинути јер не поштују људска права и достојанство грађана. Видећемо да ли ће се власт оглушити на апел грађана који су потписали петицију – рекао је Шешељ.

Шта власт мисли о томе показале су последње измене и допуне Закона о обезбеђењу и извршењу. Уместо да се пооштри контрола рада јавних извршитеља и омогући заштита права дужника, проширена су им овлашћења. Сад извршитељи, у присуству два сведока, могу без решења и најаве да улазе у туђе станове, чак и кад власници нису присутни. Самостално, од ока, могу да процењују вредност имовине коју намеравају да заплене. Исти извршитељ, по својој вољи, процењује колико вреди “Филипс” телевизор, “Инголуци” кухиња или акварел Горана Стефановића. Извршитељи могу све што пожеле.

Kад им понестане плена, кад отму све дужничке станове, куће, њиве, фрижидере и телевизоре, можда ће, што каже млађи Шешељ, почети да дужницима узимају бубреге.

Немају баш овлашћења да убијају сиромахе који немају некретнине или новца да намире потраживања, али већина има по два бубрега, па једним може да плати део дуга.

Да би им се олакшао лешинарски посао, власт је јавним извршитељима дала статус службених лица. Од 1. децембра, ко се се супротстави или запрети извршитељима, који дођу да му отимају имовину, биће осуђен на казну од једне до пет година робије.

Kо нанесе лакше телесне повреде извршитељу може да очекује казну од две до осам година затвора, а за тешке телесне повреде предвиђена је робија од три до 12 година.

Иста власт за пљачку тешку 22 милиона евра кажњава Светлану Ражнатовић једногодишњим ношењем наногице, а исту меру примењује и на оптужене за спаљивање куће новинара Милана Јовановића. Пљачка буџета и угрожавање нечијег живота кажњава се много блаже него псовка или одгуривање јавног извршитеља.

То и не чуди, с обзиром да те дерикоже симболизују режим Александра Вучића и његовог напредног картела. Извршитељи само реализују суштину Вучићеве политике – пљачкају сиротињу и штите богаташе.

Данас деле плен, а сутра ће, кад Србија постане уређена правна држава, морати да деле одговорност и казну за сва зла која су нанела својим жртвама.

Јачи од права и правде

Јавни извршитељи имају статус повлашћеног слоја приватних предузетника. Власт им је доделила монополску позицију и овлашћења на каквима би им позавидео и Лаки Лућано или било који други мафијашки бос.

Закон их штити од одговорности за злочине које врше, а Kомора извршитеља примењује правило “врана врани очи не вади”.

Против извршитеља је вођено 78 дисциплинских поступака, а изречено је пет трајних и три привремене забране обављања делатности, као и 36 опомена и 20 новчаних казни. Током 2018. године Министарство правде је разрешило 21. јавног извршитеља, већину због тога што нису положили правосудни испит или зато што имају више јавних функције.

Само један је кажњен јер је оштетио дужника. Министарство правде није покренуло ниједан кривични поступак против извршитеља.

Предраг Поповић, Таблоид