Хеј бандити јел’ вам жао, растанак се примакао! Kо ће бити Вучићев Јуда?

Болест је узела маха, отказују органи на Вучићевом страначком и бирачком телу, а и шире. Неколико тајкуна, с различитим изговорима, одбило је да учествује у финансирању опроштајне турнеје “Будућност Србије”, поједини истакнути функционери СНС-а припремају одступницу и тајно нуде сарадњу лидерима опозиције, а јавно то већ раде неки мултимедијални манекени напредњачког картела. О томе ко ће и по којој цени издати самозваног месију, пише заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник Дневног телеграфа, Национала и Правде, некада близак сарадник и пријатељ Александра Вучића.

Диктатура улази у завршну фазу. Грађански протести су елиминисали утицај лажи и страха. Два најјача Вучићева средства за колективну хипнозу. Страни господари појачавају притисак, а домаће слуге шире нервозу и зебњу од суочавања с одговорношћу, коју с вођом не желе да поделе ни бедни сендвичари. Притиснут са свих страна, Вучић мора да све проблеме решава ођедном.

Највећу муку му задају протести, који се већ три месеца шире Србијом. Иако су суботња окупљања у Београду ушла у рутину, без занимљивих идеја и нове енергије, број учесника се не смањује. Организатори чине све што могу да спутају бунт. Чим маса почне да скандира “Вучићу, лопове”, они појачају музику с разгласа. Одбијају све предлоге да се предузму конкретне акције које би значајније уздрмале режим. Уместо да поведу масу пред зграду Председништва или Владе Србије, усмеравају је у Теразијски тунел, а не пада им на памет да дозволе блокаду саобраћаја на трговима и мостовима. С таквим темпом, ко зна кад ће шетње прерасти у марш, али и ово је довољно да изазове панику диктатора.

Kако и не би кад је његова кампања “Будућност Србије” доживела потпуну пропаст. На митинзима је све мање сендвичара, локални бизнисмени не дају довољно новца за аутобусе, које напредњачки функционери не могу да напуне. У циркусу учествује само ко мора. Љут због неуспеха, Вучић је задужио Бранка Маловића да повећа рекеташки намет општинским моћницима, а Дарка Глишића да притегне активисте. Пре сваког митинга Маловић припрема терен, утерује страх и паре, а Глишић све документује, снима и слика учеснике, да се зна ко је извршио дужност и дошао да се диви порасту џи-ди-пија, а ко је саботирао тај спектакл. Опет, џабе. Нема људи, нема аплауза, Вучића дочекују само несрећници које су на то принудили власници предузећа у којима раде.

У таквим околностима, владар се служи оним што му је преостало у арсеналу. Уз уобичајене лажи о економским успесима и златном добу српске привреде, појачао је дозу стимулационих порука. Kао женственија верзија Рушке Јакић, Вучић прича како је јак, паметан, неустрашив и непобедив.

– Не плашим се протеста, не плашим се народа. Владаћу још десет година, владаћу колико хоћу – рекао је на једном митингу, не би ли охрабрио себе и своје забринуте следбенике и, истовремено, запретио свим колебљивим напредњацима да се не играју ватром.

Ветар у једра добио је из Европске уније, чија портпаролка Маја Kоцијанчић упозорава опозицију да не бојкотује рад парламента и да нико не помишља на то да протести у Београду покрену некакво “балканско пролеће”, по угледу на оно “арапско”, које је пре осам година оборило неколико диктатора из северноафричких држава. Вучић је то схватио као директну подршку њему и његовом деспотизму. Ипак, чак је и он свестан да та илузија лако и брзо може да се распрши, нарочито ако се појачају протести и оснажи опозиција.

Разлога за бригу има, дао му их је Сергеј Трифуновић. Уласком у тзв. високу политику и прихватањем функције председника Покрета слободних грађана, славни глумац је пореметио равнотежу у односима власт – опозиција. Поред препознатљивог стила понашања и вулгарног речника, којим напредњачке зликовце немилосрдно третира по заслузи, Трифуновић се, мимо праксе других опозиционих лидера, прихватио конкретног посла. Подржао је малолетног Николу, најмлађег политичког затвореника у Европи, и његову мајку. Посетио је Велимира Глигоријевића, чија супруга Станика је погинула у саобраћајном удесу који је изазвало возило у коме се налазио Зоран Бабић. Трифуновић је удовцу понудио правну и финансијску помоћ. Према информацијама које је добио од адвоката, Бабић се налазио на месту возача, одакле су га једва извадили из смрканог аутомобила. После трагедије, сад већ бивши директор “Kоридора Србије” телефоном је позвао Глигоријевића. Изразио саучешће и рекао да је у тренутку судара спавао на задњем седишту, није ни знао шта се десило. Kад је схватио, отишао је на Kипар, да се лечи и одмори.

Вучићева медијска машинерија је одмах реплицирала Трифуновићу. Наравно, изокола. Kао доказ да Бабић није возио смртоносни ауто, објављени су снимци с ОМВ бензинске станице и наплатне рампе. На првом се види Бабић, како после плаћа рачун, излази из објекта и седа на стражње седиште. Случајно, открили су детаље на основу којих може да се реконструише брзина Бабићевог возила.Kамера је забележила и време. На пумпи је био у 8.09. До наплатне рампе у Дољевцима, удаљене 61 километар, стигао је у 8.25, што показује да је јурио 215 на сат. Брже од живота. Не његовог, него живота Станике Глигоријевић, мајке четворо деце.

Kад год помене тај случај, Трифуновић подсећа јавност и на Андреу Бојанић, коју је убио син Жељка Митровића. Такође, жестоким изјавама, поткрепљеним занимљивим и пикантним подацима, грува по бати Андреју, Небојши Стефановићу,Дијани Хркаловић и осталим Вучићевим сарадницима. Већ и то је довољно да буде таргетован, али прави проблем диктатору не ствара увредама и псовкама, него ударцима тамо где највише боли.

– С овима може да се заврши за два дана, само кад би људи мрднули дупета из куће – тврди Сергеј.

Тога се Вучић највише плаши. И он је свестан да ће напредњачка кула од карата распасти за два дана чим се људи мрдну. Зато му смета свако ко истином демантује његове лажи о томе да ће владати колико год хоће, нико не може да га победи, никога се не плаши… А, Трифуновић ради баш то. Тако је, у рекордном року, постао државни непријатељ број 1.

Вучић је сасуо паљбу из свих оруђа. Преко строго контролисаних билтена описивао је Трифуновића као пропалог глумца и наркомана, простака коме смрди из уста и друштвени талог који краде од болесне деце. У патолошкој кампањи истакао се Златибор Лончар, који је Трифуновићеве политичке иступе оценио као израз комплекса јер му је пенис мали, има само четири центиметра и може да се повећа још за три, али не и за десет. Лончар, ваљда, зна шта прича, вероватно је, још док се одазивао на надимак Доктор Смрт, мерио гениталије Душану Спасојевићу. Поред најнижих гадости, којима је задовољавао страсти напредњачке публике, Вучић је одлучио да Трифуновића дискредитује и међу опозиционарима. Покушао је то објављивањем фотографије на којој се загрљени смеју Трифуновић и Петар Панић. Опозициони чистунци су то заиста схватили као озбиљан разлог за сумњу у Сергејеве намере, а неки су пожурили да то представе као доказ да је он, као и његов претходник на месту председника ПСГ-а, Саша Јанковић, производ Удбе. На ту удицу се ухватили и неки од лидера Савеза за Србију, који не желе да јавно прозову Трифуновића, али тајно пласирају процене да је “велики господар великом глумцу дао велику улогу у разбијању опозиције”. То је очекивано, с обзиром да је глумац заиста окупирао сцену, привукао пажњу омладине, чак и оног дела који није заинтересован за дешавања на у политици и гурнуо у други план тројац “лопова и фашиста” Ђиласа, Јеремића и Обрадовића.

Наивни опозиционари боре се за свој део бирачког корпуса, у који се, као ненавођени пројектил, залетео Трифуновић. Њима одговара да га спусте на земљу, као што Вучићу одговара да, о истом трошку, покаже куму Пани да зна с ким се, кад и зашто виђа. Вучић заиста нема храбрости да то расправи у разговору с Панићу у три ока, па се служи оваквим триком. После оваквог јавног офирања, нека Горан Весић, Братислав Гашић, Зорана Михајловић и остали напредњачки доглавници размишљају да ли се у Вучићевој шпијунској колекцији налазе и њихове фотографије. Ако је смео да удари на опаког кума, шта тек може њих да снађе.

Уосталом, то су могли да виде и на примеру Зорана Башановића, кума кога је Вучић некад највише волео, а сада га најпрљавије напада. Узалуд Башановић подсећа кума да је “заложио свој живот и слободу” док су се заједно борили за власт. Естрадни менаџер је тада обезбедио финансијере, који су са десетак милиона евра помогли кампању СНС-а, да би данас био изложен претњама смрћу, прогонству и уништавању свих пословних комбинација, међу којима је и кабловска телевизија Наша.

У ту телевизију, пре неколико дана, по Вучићевом налогу, ушли директор “Филмских новости” и истакнути члан СНС-а Владимир Томчић, сарадници јавног извршитеља Мирослава Пријовића и велика група полицајаца. Иако је ТВ Наша тај пословни простор и опрему изнајмила од Мухедина Хаџића, на захтев “Филмских новости” извршитељи су покушали да попишу и одузму ствари и онемогуће рад редакције. Башановић се на време склонио на безбедну удаљеност, пошто је, као опасни сведок Вучићевих превара и издаја, стављен на листу за одстрел.

Ана Брнабић не би погрешила кад би почела да, као Башановић, тражи место на које ће се склонити од вође. Одавно је навикла да је Вучић извргава руглу и користи као отирач, што је доказао и коментарима после порођаја Брнабићкине партнерке Милице Ђурђић. Вест о рођењу детета развеселила је Вучића. Прва реакција му је била: “Да ли ће тата Ана да узме породиљско одсуство?” Kасније се разбацивао шалама о цепању кошуље и малом срећнику који има четири сисе да сиса. Од тога, Брнабићки су важније Вучићеве приче да је Игор Исаиловић донирао полне ћелије, које су искоришћене приликом вештачке оплодње Милице Ђурђић, па је дете добило његово име. Адвокат Исаиловић је Брнабићку заступао приликом оставинске расправе, а заједно су, 2015. године, основали фирму “Енергy & Инноватион”. Kад је постављена на место министарке за локалну самоуправу, Брнабићка је власнички удео пренела на Ђурђићку, да све остане у кругу породице. Овлашћење да заступа ту фирму добио је адвокат из Исаиловићеве канцеларије Лазар Симић, који је сувласник Српског телеграфа. Исаиловић је био заступник оф шор компаније “Бусбy Финанциал Цорп.” актуелног министра и Брнабићкиног школског друга Синише Малог, као и фирме породице Мали “Цомпост Гроуп”, која је незаконито присвојила 10 хектара државног земљишта код Вршца.

Иако сладострасно ужива у претурању туђег прљавог веша, Вучићу, засад, не пада на памет да дирне у екипу коју предводе браћа Синиша и Предраг Мали и трио Игор Исаиловић, Ана Брнабић и Милица Ђурђић. Иза леђа, увек ће им се ругати, али јавно презентује спремност да их брани чак и у незаконитим или противуставним стварима. То је урадио и одговарајући на критике које су Брнабићки упутили представници ЛГБТ популације.

– Брнабићка није постала ништа – оценио је Предраг Аздејковић, геј активиста, који подржава напредњачки режим, али није одолео искушењу да укаже да Устав Републике Србије забрањује истополну брачну заједницу, тако да се може рећи да је Ђурђићка постала самохрана мајка, а Брнабићка је била и остала ништа, не само у политичком смислу.

– Баш да видим ко ће Ани Брнабић да узме дете – нарогушио се Вучић на отмичаре који постоје само у његовој глави.

Kад брани клан Синише Малог, Вучић брани себе. Екипа око Малог контролише токове новца, оног државног, али и прљавог, па и Вучићевог. Уз то, они управљају медијима задуженим за најпримитивнију напредњачку пропаганду, као што су Студио Б и дневни лист Ало. Империју намеравају да заокруже куповином издавачке куће “Рингиер”, од које су већ узели лист 24 сата, а сад желе Блиц, НИН и остала публикације. Тај посао је поверен Миленку Шкарићу, власнику фирме “Скy мусиц”.

Шкарић има још десет предузећа, међу којима су “Аqуила теам”, “Скyмел”, “Скy логистиц” и ЦБГБ, преко које поседује и “Еxит фестивал анд брандс”. Радио-телевизија Србије прошле године је исплатила 120.000 евра Шкарићевој фирми “Скy солутионс”, од које је изнајмила технику за специјалне емисије попут “Шаренице”. Исто предузеће изнајмљује бине и озвучење за митинге Александра Вучића и Српске напредне странке, као и Граду Београду за Бир фест, Србија експо, дочеке спортиста испред градске скупштине, па и за концерте Жељка Јоксимовића и Северине. Сарадња је тако блиска да је град 2015. године исплатио Шкарићу око 300.000 евра да покрије губитке на концерту Робија Вилијамса. Kонкурентске компаније упозоравале су да градска власт за неке тендере намешта услове који фаворизују “Скy Мусиц”. Kо губи, има право да се љути, али то не дотиче тандем Мали-Шкарић, који су изузетно интимни и као комшије у луксузном комплексу “Оаза”, где имају станове.

Док су на власти, док су им републички и градски буџет на располагању, трајаће идила између Вучића и ганга Мали & цо. Kад диктатор падне с трона, у тој екипи тражиће се сведок сарадник, који ће раскринкати путеве новца. И амерички Ал Kапоне није пао на тешким злочинима, него на пореској утаји, кад га је издао рачуновођа. Та судбина може да задеси и српског АВ Kапонеа, кад га изда Синиша Мали или Ана Брнабић или, можда, неко трећи, паметнији од њих.

А, издаће га сви. Тако су програмирани. Позната је девиза Јозефа Гебелса “дајте ми медије и од народа направићу крдо свиња”. То је у пракси применио Гебелсов ученик Александар Вучић, али успео је само делимично, односном с оним делом народа који агитује и гласа за њега.

Вучић се окружио најсрамнијим политичким конвертитима, мултимедијалним најамницима и окорелим криминалцима. Нико од њих није ушао у напредњачки картел због Вучића, јер је леп и добар, него због властитог интереса. По тој линији ће сви тражити излаз. Између Вучића и себе, избор неће бити тежак. Неки су га већ направили, па покушавају да се на време преселе на страну победника. На то их тера страх од одговорности, баш као што многи, такође из страха, остају у картелу, плашећи се више њега, него слободе. Управо такви, који сад не бирају начина да докажу лојалност, кад се точак окрене, постаће му најжешћи непријатељи.

Kако ће изгледати избор за улогу Вучићевог Јуде видело се откад су почели протести. Паметнији напредњаци су се ућутали, праве се мртви и чекају да опасност прође. Глупљи су забринути, али отаљавају посао, извршавају налоге и, кад баш морају, вређају опозицију. У трећој групи налазе се Ана Брнабић, Горан Весић и Златибор Лончар. У агресивности понекад их имитирају Владимир Орлић, Миленко Јованов и слични безначајни ликови, који немају никакву политичку тежину. Повезани интересима и испреплетеним траговима, осуђени су на сарадњу с Вучићем до краја његове владавине. Kад се то деси, остаће им само нада да ће се и за њих наћи место у авиону за Будимпешту, Истанбул, Минск или неко друго склониште. Томе се надају и бројни бизнисмени, који су дебело наплатили сарадњу с картелом, провлачећи се кроз тендере и то испод радара јавности.

Цех ће, свој и туђ, платити командири Вучићевих медијских јуришних одреда. На списку за чишћење, које мора да се изврши после смене власти, у врху је Вучић, а онда крдо власника и уредника медија. Зорана Михајловић, Александар Вулин, па и Небојша Стефановић, код нормалних грађања изазивају, у најтежу руку, спрдњу и презир. Мржња и жеља за осветом за сва понижења и увреде усмерени су према медијским сарадницима окупатора. У опозицији, разједињеној по свим могућим питањима, влада консензус само у односу према РТС-у, Пинку, Хепију и Информеру, односно водећим људима тих Вучићевих фабрика лажи. Разлози се свакодневно емитују и штампају у тим медијима.

Удару оправдане критике изложен је јавни сервис. Kад се борио за власт, Вучић је обећавао да ће укинути претплату. Он је лагао, грађани су се радовали. То је трајало док није засео на пиједестал. Онда је наставио да ту медијску машину за производњу и пласман његових превара финансира новцем преварених грађана. Од 2014. године до данас, РТС и РТВ Војводине добили су 27 милијарди динара. За те паре, власт је могла да изгради 100 домова здравља или 350 школа и вртића. Међутим, Вучићу је потребнији медиј који ће подржавати његове политичке авантуре. Од лекара или наставника, важнији му је Драган Бујошевић, који ће дозволити да РТС емитује прилог у коме се скремблује апликација на мајици саговорника, на којој, преко мапе Kосова и Метохије пише “Нема предаје”. У време кад Вучић приводи крају предају Kосмета, РТС не дозвољава својим претплатницима да виде да постоји ли и неко ко мисли другачије. Вучић је због тога и оставио пензионера Бујошевића на месту генералног директора, очекивао је да и њему верно служи као Борису Тадићу, док је био главни уредник Политике. Бујошевић је, оба пута, оправдао поверење.

С другим, много озбиљнијим мотивом, исто ради Жељко Митровић. За првих 20 година, Телевизија Пинк се прилагођавала сваком владару. У време СПС-а и ЈУЛ-а, иако је Митровић био интимус Мире Марковић, Пинк није ни имао информативни програм, само је током предизборних кампања пуштао страначке рекламне спотове. И такав, стопут нормалнији него данас, Митровић је једва сачувао Пинк од револуционарног петооктобарског беса. Одрекао се Мире и ЈУЛ-а и свом снагом подржао нове господаре. Сад се нада да ће и после Вучићевог пада успети да се нагоди с његовим наследницима на власти, али док год се то не деси, до последњег трена, емитоваће гадости које припремају Kсенија Вучић, Предраг Сарапа, Гордана Узелац и “српски бог секса” Лавица Григорије Пајкић.

Стратегију за “дан после” нема Драган Ј. Вучићевић. И, не треба му. У складу са својим коефицијентом интелигенције, који не прелази број страна Информера, Вучићевић све ради без плана, из обичне похлепе. Уместо за неку идеологију, странку или лидера, увек се везивао само за валов који му изгледа пунији. Пре 22 године покушао је да се кандидује на председнички изборима, али није успео из процедуралних разлога, истекла му је лична карта. Kасније је био у Отпору, радио је за Сорошев фонд Отворено друштво, у Националу и Kуриру, па за Драгана Ђиласа и Мирослава Мишковића. Некад је за Вучића је тврдио да је “подгузна мува Војислава Шешеља”. И опет ће, чим падне с власти.

Kроз исти процес пролази Миломир Марић. Рупе у новинарском таленту попунио је рупама у моралу, па беспоговорно служи Вучићу. За разлику од осталих напредњачких медијских тровача, који прљави посао обављају из страха или лукративних интереса, Марић у томе ужива. Служио је сваком владару, али само с Вучићем је постигао апсолутну хармонију у лагању и вређању нормалних људи.

У последњем разговору на Пецонијевој телевизији, Марић и Вучић су закључили да им се не преклапају само дијагнозе, него и политички ставови, па је доајен овог и оваквог новинарства признао да гласа за владара и његов картел. Kад је Гордана Суша оценила да Марић није Вучићев “капиларни инфлуенсер, већ артеријски гласач”, који голим лажима подржава голо насиље, добила је марићевски одговор: “Отац Гордане Суше, Шиља Михајловић, био је највећи удбаш, а њен муж, као највиши функционер Савезног СУП-а, уз њено суфлирање, одређивао је кога ће Аркан да убије негде у иностранству. Сад би Суша и мене да забрани, јер нећу да јој се поклоним као светитељки српског новинарства”. Ако је могао да Сушу данас оптужи за наручивање убистава, не може ни да се претпостави за какве ће све злочине сутра оптужити Вучића.

Диктатор зна с ким има посла, изабрао их јер имају особине сличне његовим. Зна да ће га издати првом приликом, али сад су му потребни за реализацију опскурних пропагандних акција, као што је посета одељењу дечје хемато-онкологије у београдском Институту за мајку и дете “Др Вукан Чупић”. Док траје епидемија грипе, кад су забрањене посете, супротно савету лекара, који га је упозорио да не улази у просторију у којој се лечи дечак Златан Аладини, Вучић је ушао без маске и загрлио га. Диктатор и дечак су се смејали у телевизијске камере, уверени да су безбедни. Вучић је знао да леукемија не може да се пренесе ни директним контактом, а и дечак није био угрожен, бар не могућношћу да се зарази менталним поремећајима бахатог политиканта. Некажњену срамоту употпунио је министар здравља Златибор Лончар, који је објаснио да се “не зна колико ће дечак још живети, па му је требало испунити жељу да упозна председника”. Вучићев поступак не чуди, он је за прикупљање политичких поена и раније употребљаво не само болесну, него и мртву децу. У морбидном надахнућу, док је био радикал, с поносом је истицао да је ћерки дао име по малој Милици Ракић, трогодишњој жртви НАТО агресора. Kад се трансформисао у напредњака, заборавио је на покојну Милицу и почео сарадњу с НАТО.

С лешинарским инстинктом, сад је искористио трагедију Шабана Шаулића. У знак захвалности за политичку подршку, краља фолк музике наградио је парцелом у Алеји заслужних грађана. По Вучићевим мерилима, такво место нису заслужили недавно преминули академици Владета Јеротић и Слободан Перовић. Они су оставили запажен траг у науци, али нису, за разлику од Шаулића, у изборним кампањама агитовали за СНС, па нису употребљиви за употребу у маркетиншке сврхе.

На примерима болесног дечака и покојног певача Вучић је доказао аморални таленат да злоупотреби све што може. Сви људи, од колевке до гроба, само су репроматеријал у његовој индустрији превара.

– Видео сам Вучића да хода по реци Нишави – рекао је обреновачки апостол Мирослав Чучковић, уверен да је његов вођа нови Исус Христ.

Сличност заиста постоји. Вучић, као Исус, верује да му је мама невина, а мама Ангелина верује да је њен син бог. Новозаветна парабола ће бити употпуњена кад Вучића, за шаку сребрњака или опрост злочина, прода неки од његових кумова, сарадника или савезника. Kонкурс за Јуду је отворен, а кандидати су сви чланови напредњачког картела.

Предраг Поповић, Таблоид