Hello, Goodbye

Као и обично, у детаљима се много тога види. Током посете непокајаног терористичког кума „Џоа“ Бајдена месту једног од највећих злочина којима је саучествовао током своје блиставе политичке каријере, Вучићева иритантна јавна снисходљивост наспрам сваког западног званичника с којим се сретне у име не тако сретне Србије дошла је још једном до пуног изражаја. Најпре у блентаво-понизном осмеху који му се ретко скидао с лица, осмеху достојнијем лакеја него председника било које владе на свету, макар и оне најубогије. Али можда највише током посете Скадарлији, која је, ваљда, требало да покаже да је Џо „као сав нормалан свет“.

Пришавши једној уличној тезги, Џо је био сасвим спреман да буде и „Џек“, и сам, из свог џепа, плати 70 евра за пар опанака. Сасвим у реду, сасвим на месту, у складу са капиталистичим схватањем живота. Иако је износ за њега занемарљив.

“How much are these – колико су ови” питао је Бајден продавца, пошто га је Вучић, не кријући одушевљење, представио продавцу као „потпредседника Америке“.

„Седамдесет евра,“ одговорио је човек.

„I got it – ја плаћам,“ спремно је одговорио Џо, машући се неусиљеним покретом за новчаник.

„Колико је,“ одмах је упитао и Вучић.

„How much – колико,“ упитао је још једном Џо, пошто му нико није превео, а очигледно је имао чврсту намеру да плати.

„It’s paid for – плаћено је,“ предухитрио га је Вучић.

„No, no, no, no,“ покушао је да протестује Џо.

„Ја плаћам,“ премијерски је инсистирао Вучић, одлучно додајући продавцу, коме је очигледно било више стало да наплати своју робу баш од америчког црног бомбардера: „Само спакујте то за потпредседника“.

И тиме, по ко зна који пут, показао (и) недостатак осећаја за стил и моменат.

Јер, ако се већ ишло на неки „симпатичан“, наизглед спонтан, „народски“ моменат – мада тако нешто не би ни у сну пало на памет икоме ко држи до достојанства себе и земље Србије са овим гостом – онда би било много опуштеније, симпатичније, присније, да је Бајдену дозвољено да сам плати за свој сувенирчић. Да београдски улични продавац добије доларе из његове руке, а не из руке онога који читавог радног живота прима плату из џепова пореских обвезника, од којих је један и он сам. Поготово ако је реч о потпредседнику Америке, макар и ономе који је призивао агресију на његову земљу, који је подржавао и који и даље подржава терористе – и на Космету и широм света.

Да је премијер Србије иоле шмекер – мада, опет, шмекер ову ситуацију себи не би никад дозволио – он би тих „седамдесет евра“ превео бар као сто седамдесет и намигнуо свима около. Да је још већи шмекер, превео би као хиљаду седамсто. А да је ултра-шмекер, превео би као, рецимо, седамдесет милијарди. И још додао Џоу да треба да буде задовољан јер је добио „пријатељски попуст“ на штету коју је његова авијација, у савезништву са локалним и глобалним терористима и пробисветима, од ОВК до Ал Каиде, 1999. године нанела овој земљи.

Али не. Јер Вучићевом задовољству што му се указала та животна, непоновљива прилика да он, баш он, буде тај који је купио поклон Џоу, није било граница, и нема тог мајчиног сина који би му га у том тренутку ускратио.

Ово све иако је Џо свео време које је требало да проведу заједно на апсолутни минимум. Тек толико да му испоручи нове захтеве и очекивања, упутства за понашање, и слично. Пре него што ће наставити даље до Приштине, код оних правих пријатеља, трговца људским органима Тачија и његове вампирске дружине, чувара највећег конц-логора на свету, резервисаног за преостале тамошње Србе. Где ће се, свој међу својима, лепо опустити и остати више него дупло дуже него у Београду.

Дакле, само што је Џо рекао Hello, већ је било време да свом великодушном домаћину и почасном опанчару каже – Goodbye.

Хајде, на крају, да се кладимо да сличне, бламирајуће сцене у Републици Српској мучена српска јавност не би морала да гледа. Зато, између осталог, Џоу и слични тамо нерадо иду. Иако је положај Српске неупоредиво тежи од Србијиног, и имали би тамо, објективно, много више изговора за пренемагање и снисхођење према „моћницима овог света“.

Али, као што смо знали у Републици Српској још пре 20 година, када је тамо било 50.000 НАТО војника – поштоваће те онолико колико самог себе поштујеш. И не мораш онога који те је до јуче бомбардовао и увезао ти хиљаде белосветских џихадиста да секу главе људима да дочекујеш хлебом и сољу да би нешто испословао за сопствену земљу и народ. То морају само они који су се на таква понижења и сличне промене свести унапред обавезали.

Дипломатија није синоним за јавно понижавање и себе и нације. Напротив. Али то су ствари које се не дају научити на инстант мастер студијама, лондонским гвожђарама или бриселским подовима… С тиме се човек рађа.

Александар Павић, Фонд стратешке културе