Хенрy Кисинџер, дипломата и један од “мозгова” америчке националне безбедности, позвао је Сједињене Америчке Државе да сарађују с другима у стварању новог светског поретка. Време је, сматра Кисинџер, да се глобална политичка структура преобликује како би била одржива у новим политичко-економско-друштвеним околностима.

У тексту за амерички “Вол Стрит Журнал” Хенри Кисинџер, саветник за националну безбедност и државни секретар у време америчких председника Ричарда Никсона и Џералда Форда, који је саветовао и касније америчке администрације, констатује да је свет у хаосу. Кисинџер, видљиво је из текста, саветује главне светске играче, а нарочито САД, да сарађују како би се остварио крајњи циљ новог светског поретка.

“Либија је у грађанском рату, фундаменталистичке армије прогласиле су и граде калифат у Сирији и Ираку, а авганистанска млада демократија готово је парализована. Уз то, тензије с Русијом су обновљене, а односи с Кином клижу од прича о сарадњи до јавних оптужби”, почиње свој коментар Кисинџер те закључује да је поредак актуелан у модерном добу тренутно у великој кризи.

“Потрагу за светским поретком дуго су предводила западна друштва, водећи се властитим концептима вредности. Након Другог светског рата водство света преузео је САД, нација саздана на идеји слободе и представничке владавине. САД је свој успон везивао уз ширење слободе и демократије, што је сматрао начином да се осигура трајни мир у свету”, наводи Кисинџер. “Традиционални европски став у изградњи светског поретка полазио је од уверења да су људи и државе инхерентно компетитивни. А како би се спречиле последице сукобљених амбиција, нужни су били равнотежа моћи и просвећени шефови држава”, пише Кисинџер.

Тежња демократији

Према америчком стајалишту, људи су разумни и теже мирном проналаску компромиса и здраворазумских решења. Управо зато је ширење демократије било главни циљ како би се осигурао међународни ред и поредак. Слободна тржишта осигуравају напредак појединаца, обогаћују друштва и замењују економску међузависност међународним ривалством, пише Кисинџер.
Према његову мишљењу, покушај Запада да успостави светски поредак у много чему се показао плодоносним. Самосталне суверене државе владају већим делом свијета. Ширење демократије постало је општа тежња. Глобалне комуникације и финансијске мреже раде у реалном времену.

Од 1948. до краја прошлог века може се, истиче он, говорити о кратком раздобљу у људској историји кад је светски поредак живео на темељу америчког идеализма и традиционалног европског концепта државности и равнотеже моћи. Али, велики делови света никад нису делили западњачки концепт реда. То сада долази до изражаја, примера ради, у случају кризе у Украјини и Јужном кинеском мору. Поредак који је прогласио Запад сада је на прекретници, упозорава.

У 91. години, добитник Нобелове награде за мир и заклети непријатељ политички лево оријентисаних ускоро ће објавити књигу “Светски поредак”, а уочи тога је објављена ова његова анализа.

Глобалне промене

Према Кисинџеру, сама природа државе, као основне јединице међународног живота, тренутно је под притиском. Наиме, Европа покушава трансцендирати државу и водити спољну политику само на основи дипломатије и сарадње, за разлику од спољне политике која користи средства присиле. Али, тешко да захтев за легитимност одвојен од концепта стратегије може одржати светски поредак. А Европа још нема атрибуте државе, што изазива интерни вакум моћи и неравнотежу моћи на њеним границама. Истодобно су се делови Блиског истока распали по секташком и етничком кључу и међусобно су у рату; верске милиције и силе које их подржавају крше границе и сувереност земаља како им се прохте, доводећи до феномена пропалих држава које не контролишу територије. Изазов у Азији је друге врсте и различит од изазова у Европи: принципи равнотеже моћи превладавају независно о договореном концепту легитимности, због чега долази до сукоба на граници оружане конфронтације. Сукоб између међународне економије и политичких институција које њоме владају слаби осећај заједничког циља који је нужан за светски поредак.

Привредни систем је постао глобалан док политичка структура света остаје темељена на државама-нацијама. Док економска глобализација тежи потирању државних граница, спољна политика их тежи потврдити, с нагласком на конфликтне националне интересе или идеале поретка.

Та је динамика, како истиче, створила деценије одрживог економског раста, уз повремене финансијске кризе које, како се чини, ескалирају у својим пропорцијама – у Латинској Америци у 80-има, у Азији 1997., у Русији 1998., у САД-у 2001. те поновно 2007., а у Европи 2010. године.

Победници не размижљају о вредности тренутног система. Али, губитници, примера ради јужна Европа и све на њеној граници, покушавају испливати из кризе помоћу средстава која негирају или барем опструишу функционисање глобалног економског поретка.

Али, међународни поредак суочава се с парадоксом, сматра Кисинџер. Наиме, просперитет зависи о успеху глобализације, али процес изазива политичку реакцију која често узурпира њене циљеве. Следећа слабост тренутног поретка је недостатак ефикасног механизма који ће служити као саветодавно тело великим силама и путем којег ће сарађивати на најважнијим питањима. То се чини контрадикторним с обзиром на то да тренутно постоји више међународних форума него икад пре у историји. Али, природа и учесталост тих састанака не иду наруку елаборацији дугорочне стратегије, већ је, управо супротно, подривају. Таква ситуација не допушта да се крене даље од расправе о тактичким питањима и у најгорој могућој варијанти служи као догађај од социјалне вредности.

Односи међу регионима

Савремена структура међународних правила и норми, ако се жели показати релевантном, не може постојати само у форми декларација, мора се гајити као ствар заједничких уверења, пише Кисинџер.

Наиме, казна за неуспех неће бити велики рат међу државама, већ стварање сфера утицаја, што се види на одређеним унутарњополитичким структурама и типовима владавине. Свака сфера ће се наћи у искушењу да тестира своју снагу против другог ентитета који држи нелегитимним. Борба између региона могла би бити и већи проблем од борбе међу државама.
Зато ће потрага за светским поретком изискивати кохерентну стратегију како би се обликовао концепт унутрашњег поретка у разним регионима и како би се успоставио однос међу тим регијама. Али, ти циљеви нису нужно повезани. Наиме, успех радикалног покрета који успоставља ред у једној регији може истодобно покренути превирања у другим регијама. Војна доминација једне земље у регији, чак и ако то значи унутрашњи ред, може изазвати кризу у остатку света.

Свеобухватна стратегија

“Наша најбоља шанса у којој треба тражити инспирацију је светски поредак који потиче индивидуално достојанство, владу партиципације и међународну сарадњу у складу с договореним правилима. Али да бисмо дошли до тога, требамо проћи неколико међуфаза. Како би САД играо одговорну улогу у еволуцији светског поретка у 21. веку, мора бити спреман одговорити на неколико питања: Шта желимо спречити, без обзира на који начин, и ако ћемо то требати направити сами? Шта желимо постићи, чак и ако нас не прати подршка? Шта желимо постићи, односно избећи, само у случају да имамо подршку Савеза? У шта се не желимо упуштати, чак и ако постоје захтеви од мултилатералне скупине или савеза? Које вредности желимо промовисати?”, пита Кисинџер и закључује:

“За САД то значи промишљање на два наизглед контрадикторна нивоа. Универзални принципи морају ићи раме уз раме с признавањем историје, култура и погледа на сигурност које негују друге нације. Али, чак и док се усвајају лекције из прошлости, потребно је задржати став о изнимности САД-а. Историја не нуди одмор државама који занемарују осећај идентитета у замену за корачање линијом мањег отпора. Али, историја показује да успех није гарантован за темељна уверења у случају да не постоји свеобухватна геополитичка стратегија”.

Јутарњи.хр, приредио и посрбио: Интермагазин.рс

фото: Ројтерс