Пре тачно две деценије када је нашу земљу погодила НАТО агресија, Дејан Перић, као војник на редовном одслужењу војног рока, послат је на саму југословенско-албанску границу Кошаре. Успомену на тај период носи у срцу и души. У души памти све дане које је провео тамо, а крај срца још увек има гелер од рањавања.

Дејан је отац осморо деце, од којих четворо живи са њим и његовом супругом Иваном на салашу у атару званом Мала Баја. У највећој скромности одрастају Жељана (5), Анђелија (4), Иван (2) и Божана, која има само три месеца. Како и не би када им је једино стално примање његова инвалиднина од 6.000 динара. Имају и шест јутара земље на којој сеју ратарске и повртарске културе за своје потребе.

Иако не би смео да се замара, Дејан са најстаријим сином обрађује парче земље а супруга Ивана није запослена.

– Било је то 11. маја 1999. на Кошарама. Осетио сам снажан бол у грудима и од тада се ничега не сећам јер сам пао у кому. Пренели су ме у болницу у Пећ и тамо лечили – сећа се Перић.

– Лежао сам у болници 32 дана и када сам се опоравио рекли су ми да се поново јавим својој јединици у Пећи. Што сам и урадио.

Пошто је рат завршен, војна комисија га је разврстала у девету групу инвалидности са 30 одсто инвалидитета.

– Остао ми је гелер у тетиви близу срца. Рекли су да може да се оперише, али тада је било много рањеника на ВМА, па су обећали да ће ме оперисати када дође време – наставља Дејан, који је последњи пут пред војном лекарском комисијом био пре деценију.

– Нисам инсистирао на операцији, бојао сам се шта ће бити са децом ако се мени нешто деси.

Од повреде се лако замара, тешко му је да вози трактор јер му не прија дрмусање машине, па му у пољопривредним радовима помаже најстарији син који има 19 година. Дејан не бежи ни од једног посла, обрађује њихову земљу, помаже комшијама.

– Увек ми је драго да учиним, колико год могу. Људи то памте, па сви помажу и мојој породици. – додаје Дејан који је захвалан на помоћи коју му пружају суботичка удружења војних инвалида и ратних војних ветерана.

Буђење.рс