Хероје убијају рак и заборав: Помен хероју Кошара прошао у потпуној медиској тишини и без икаквог учешћа државе

У омаленом селу Мијаловац код Трстеника јуче је одржан годишњи помен Драгану Миличевићу, редовном војнику некадашње СРЈ који је 11. априла 1999. године страдао на Кошарама, девет дана после прославе 22. рођендана. Око споменика се окупила родбина, пријатељи и некадашњи саборци, упалили свеће, положили цвеће и то је било све.

Помен Миличевићу је протекао у скоро потпуној медијској тишини и без икаквог учешћа државе, као уосталом и помени свим другим погинулим војницима који су у ово време, пре 17 година, бранили Србију на самој граници са Албанијом.

– Први покушај копненог пробоја на територију Србије започео је 9. априла око три сата ујутро. Караула Кошаре је изабрана зато што је за наше снаге она била најнеповољнија за одбрану. Терен је толико тежак да нисмо могли ништа значајније да уведемо у борбу од технике, па су припадници наше војске одолевали и десет пута јачем непријатељу, махом једино са аутоматским наоружањем. Против себе су имали јаке снаге ОВК, НАТО авијације, Албанске војске, али и страних плаћеника. Били су под константном артиљеријском ватром и ударом авио-пројектила, укључујући и касетне бомбе – присећа се Милован Дрецун, председник Одбора за Косово Скупштине Србије, а у то време, запослен у РТС-у, био и једини новинар који је извештавао са тог подручја.

Све стало 5. октобра

Генерал Божидар Делић је о ономе шта је видео на Косову сведочио и пред Хашким трибуналом, а за “Вести” истиче да увек треба инсистирати да су прави хероји боја на Кошарама редовни војници и њихове непосредне старешине.
– О тим јунацима је држава до 5. октобра 2000. године и водила неког рачуна: организовани су парастоси, посете породицама погинулих. Нажалост, после “демократских промена” као да смо се одрекли свих својих јунака и као да смо почели да их се стидимо – закључује генерал Делић.

Бој на Кошарама се одвијао на простору од чак 11 километара, а кључне борбе одвијале су се првих дана. Десетак пута бројнији непријатељ је успео физички да заузме зграду карауле Кошаре и то је било све. Од те коте, па све до краја агресије НАТО-а, нису успели ни педаљ даље да се пробију на територију Србије.

– Била је то готово епска борба наших јунака. На многим деловима тог фронта, због конфигурације терена, борбе су се и буквално одвијале прса у прса, али наши момци су показали како је борити се срцем за своју отаџбину – каже Дрецун.

Међутим, 17 година касније, овај војно-политички аналитичар признаје да држава није до краја испоштовала те своје јунаке.

На 200 граничара ударило 1.500 терориста

На почетку напада на Кошаре, насупрот око 200 граничара Војске Југославије, било је око 1.500 непријатељских војника који су нападали из три правца: према врху Раша Кошарес, караули Кошаре и према врху Маје Главе. Терористи ОВК уз артиљеријску подршку непримећено су пришли граници, а крвава битка је трајала током целог дана са великим губицима, посебно нападача. Борба је настављена током целе ноћи, све до јутра следећег дана. Тада је уз помоћ артиљерије ОВК заузео Маја Главу и наставио гранатирање карауле Кошаре, а војници ВЈ су морали да напусте караулу по подне. Око 19 сати припадници ОВК су ушли у напуштену караулу, о чему су одмах известиле велике телевизијске екипе Си-Ен-Ена и Би-Би-Сија.
– Ти јунаци су потиснути у други план, како од државе, тако и од свих нас. Сви заједно би требало да поведемо мало више рачуна о свим тим људима који су се тамо борили – истиче Дрецун.
Једина организација која се све ове године сетила јунака са Кошара јесте невладина хуманитарна организација Част отаџбине – удружења које су основали управо некадашњи припадници Војске са Кошара.

– Јунаци са Кошара данас као да не постоје за ову државу, не занима их. Првих годину-две, док је све још било свеже, није било тако. Тада је још и било организованих посета породица жртава, али то се брзо заборавило и од тада само ми и даље водимо рачуна да се истина о том херојству никада не заборави – каже један од добровољаца са Кошара, Божо Кецовић, сада генерални секретар хуманитарне организације Част отаџбине.

Улицама имена јунака

Две улице у Бањи Ковиљачи треба да добију имена мештана Бранислава Негића и Ивице Ивановића, који су као припадници Војске СРЈ пре 17 година погинули у рејону карауле Кошаре, током НАТО агресије. Градска Комисија за утврђивање назива улица и тргова, прихватила је предлог МЗ из марта прошле године, али се он још није нашао пред одборницима. Ипак, та одлука мораће да сачека завршетак избора. Негић и Ивановић погинули су у борбама са албанским терористима 14, односно 16. априла 1999. Негић је имао 21 годину и био редован војник, док је добровољац Ивановић имао 44 године. Обојица су одликовани Орденом за заслуге у области одбране и безбедности првог степена, а до данас нису нађени њихови посмртни остаци.

Кецовић истиче да је ово удружење на сваки начин, и без помоћи државе, покушавало и помагало рањенима и породицама погинулих сабораца, те да се за ових 17 година у томе није променило ништа, сем што су и сами почели да умиру.

– Од последица изложености осиромашеним уранијумом, 2001. до данас умрла су 23 војника са Кошара. Међутим, највећи број нас који смо још живи има констатован неки облик бенигног тумора: од разних израслина, младежа па надаље. Рекли су нам на ВМА да је то од осиромашеног уранијума. Али, када је професор Радомир Ковачевић то јавно рекао, недуго затим је био смењен. И даље се ћути о томе – истиче Кецовић.

Генерал Божидар Делић није директно учествовао у борбама за Кошаре, већ је био најзаслужнији за пропаст НАТО војне операције Стрела, која је уследила одмах после пропалог покушаја пробоја на Кошарама. Међутим, његова 549. моторизована бригада ВЈ која је током НАТО агресије била распоређена дуж целе границе са Албанијом, делимично је била ангажована и на Кошарама.

Ђ. Баровић – Вести