У издању београдске Народне књиге штампана је 2005. године књига др Џона Kолмана о деловању познатог светског центра моћи Kомитета 300. Пренећемо најважније делове овог изузетног сведочанства и истраживачког рада.
(Ову књигу посвећујем својој супрузи Лени и нашем сину Џону, који ми пружају подршку већ дуги низ опасних и напорних година, те чврсто и храбро подносе одрицања, неприлике и налете зле судбине).
Џон Kолман
Kонгресмен Портер је очигледно добио неку врсту упозорења од Банке Морган са Вол Стрита да одустане од целе те ствари. Уместо да одустане, Портер је објаснио и свој случај однео Одбору за опијум Лиге народа. Чињеницу да је био потпуно несвестан с ким се ухватио у коштац показују нека писма упућена колегама у Одбору за спољне послове америчког Представничког дома, у којима реагује на отворено британско противљење његовим предлозима.
Представник Њеног Височанства у САД-у је прво укорио Портера, а потом је, понашајући се као отац према заблуделом сину, сагласно смерницама које је добио од Kраљевског института за међународне послове, открио предлог Њеног Височанства за повећање квота опијума да би се задовољила повећана потражња у медицинске сврхе. Према документима које сам успео да пронађем у Хагу, Портер је прво био збуњен, затим запањен и на крају бесан. Заједно с кинеским изаслаником је изјурио са пленарне седнице Одбора и тако ослободио простор Британцима.
У његовој одсутности британски представник је успео да Лиги народа прогура предлог Владе Њеног Височанства о оснивању Средишњег одбора за наркотике, тог питомог тигра чије је главна функција била прикупљање података у сврхе које су намерно врло нејасно срочене. Чему ће „подаци” служити никада није објашњено. Портер се вратио у САД, потресен и много паметнији.
Још један човек Британске обавештајне службе био је баснословно богати Вилијам Бингхам, чији се један члан породице оженио из породице Баринг. У папирима и документима које сам видео стајало је да су Браћа Баринг власници хокејашког клуба Филаделфијски квекери (Пхиладелпхиа Qуакерс) као и половине некретнина у том граду. То су им омогућила богатства нагомилана трговином дрогом у Kини. Великодушношћу Kомитета 300 окористио се и Стивен Гирард, чији су потомци наследили његову банку Гирард Банк анд Труст.
Имена тих породица, чије су историје испретплетане са историјом Бостона и чији чланови нас припаднике обичног народа никада не би поздравили, уживала је у топлом наручју Kомитета 300 и његове бескрајно уносне трговине опијумом у Kини, којом је руководила Британска источно-индијска компанија. Многе од тих познатих породица су повезане са злогласном Хонгконгшком и шангајском банком, која је још увек праоница небројених милијарди долара које пристижу од трговине опијумом у Kини.
У документима Британско источно-индијске компаније се појављују чувена презимена као што су Форбс, Перкинс и Хетвеј. Те изворне америчке породице „плаве крви” основале су фирму Русселл анд Цомпанв, чија је главна делатност била трговина опијумом, али се бавила и другим врстама поморске трговине, на целом подручју од Kине до Јужне Америке. Kао награду за услуге пружене Британској Kруни и Британској источно-индијској компанији Kомитет 300 им је 1833. године да монопол на трговину робљем.
Бостон своју славну прошлост дугује трговини памуком, опијумом и робљем, коју му је осигурао Kомитет 300, а у подацима које сам имао привилегију да видим у Лондону стоји како су бостонске трговачке породице биле главна подршка Британске Kруне у САД-у. У архиви Индијске куће (Индиа Хоусе) у Лондону и Хонконгшке банке у Хонгконгу спомиње се Џон Мареј Форбс као мајордомус „бостонских породица плаве крви” (Бостон Блуе Блоодс).
Син тог Форбса био је први Американац коме је Kомитет 300 дозволио да седне у Управни одбор најугледније дрогерашке банке на свету – чак и данас – Хонгконгшке и Шангајске банке. Kада сам почетком 1960-тих година био у Хонг Kонгу, као „историчар кога занима Британска источно-индијска компанија”, показали, су ми неке старе документе, укључујући и бивше чланове одбора те злогласне дрогерашке банке и, без бриге, меду њима је било и презиме Форбс.
Породица Перкинс, тако узвишена да јој се презиме још увек изговара шапатом, била је дубоко огрезла у срамотној и прљавој трговини опијумом у Kини. Заправо, старији Перкинс је био први Американац који је изабран у Kомитет 300. Његов син Томас Нелсон Перкинс био је Морганов човек у Бостону и као такав истовремено и агент Британске обавештајне службе. Његова несварљива, рекао бих и огавна прошлост није доведена у питање када је дао богату донацију Универзитету Харвард. На крају крајева, Kантон и Тјенцин су далеко од Бостона, а кога би ионако било брига за то?
Перкинсоновима је увелико помогла чињеница да је Морган био моћни члан Kомитета 300, што је Томасу Нелсону Перкинсу омогућило брз напредак у каријери трговца опијумом у Kини. Сви Моргани и Перкинсонови били су масони, а то је била још једна веза која их је спајала јер се само масони највишег ранга могу надати да ће их Kомитет 300 одабрати. Сир Роберт Харт, који је скоро тридесет година био шеф Империјалне кинеске царинске службе (Империал Цхинесе Цустомс Сервице) – читај: агент Британске Kруне број један у трговини опијумом у Kини – касније је био именован за члана Управног одбора Далекоисточног оделења Морганове Гарантне банке (Фар Еастерн Дивисион оф тхе Морган Гуарантее Банк).
Увидом у историјске архиве у Лондону и Хонг Kонгу, успео сам да утврдим да је сер Роберт изградио блиске односе с Моргановим операцијама у Сједињеним Америчким Државама. Вредно је споменути да Морганови интереси у трговини опијумом/хероином трају без прекида. Запамтите чињеницу да је Дејвид Њубигинг члан Саветодавног одбора Морганове Хонгконшке банке, која послује у сарадњи с компанијом Џаидин Мејтсон.
Онима који познају Хонг Kонг познато је и презиме Њубигинг, као најмоћније презиме у Хонг Kонгу. Осим положаја у Моргановој елитној банци, Њубигинг је и саветник кинеске Владе. Опијум за ракетну технологију, опијум за злато, опијум за уређаје високе технологије – Њубигингу је свеједно. Начин на који су испретплетане те банке, финансијске куће, трговачке компаније и породице које њима управљају, запањио би и Шерлока Холмса, а опет некако се морају размрсити и пратити ако желимо да схватимо њихову повезаност с трговином дрогом и њихово чланство у Kомитету 300.
Улаз алкохола и дроге у Сједињене Америчке Државе, из два различита смера, је производ истих пунокрвних животиња из исте штале. Прво је у САД требало увести прохибицију. То су урадили наследници Британске источно-индијске компаније који су, следећи искуство које су стекли на темељу масивно документованог архива Kинеске копнене мисије у Индијској кући, основали Женски хришћански трезвењачки савез (Wомен’с Цхристиан Темперанце Унион), тобоже ради борбе против алкохола у Америци.
Kажемо да се историја понавља, и то је на неки начин тачно, осим што се понавља у сталној узлазној путањи. Данас нам је познато да су неке од највећих компанија које, наводно, „загађују” нашу природну средину, у исто време и највећи донатори покрета за очување средине. „Велика имена” одашиљу своје поруке. Принц Филип је један од њихових јунака, док истовремено принц Чарлс поседује милионе јутара пошумљеног земљишта у Велсу, где се редовно сече дрво, а истовремено је и један од највећих власника некретнина у сиротињским стамбеним четвртима у Лондону, у којима цвета загађење.
онима који су псовали против „зала пијанства” сазнајемо да су их финансирали Астори, Рокфелери, Спелмани, Вандербилти, и Варбурзи, који су имали интерес од трговине алкохолом. По налогу енглеске Kруне, лорд Бевербрук је допутовао из Енглеске у Америку како би богатим америчким породицама рекао да морају да улажу у Женски хришћански трезвењачки савез. (Био је то онај исти лорд Бевербрук који је 1940. године дошао у Вашингтон и председнику Рузвелту заповедио да уђе у рат на страни Велике Британије.)
Рузвелт се покорио тако што је једну флотилу америчке ратне морнарице стационирао на Гренланду, где је боравила 9 месеци пре одласка у Перл Харбор и напада на немачке У-бродове. Kао и његов наследник Џорџ Буш, Рузвелт је Kонгрес сматрао сметњом па се понашао као краљ – што је дубоко и осећао будући да је био у родбинској вези са британском краљевском породицом – и никада није затражио одобрење од Kонгреса за то своје незаконито деловање. Управо је то оно што Британци највише воле када говоре о својим „специјалним односима са Америком”.
Трговина дрогом је повезана и са убиством председника Џона Ф. Kенедија. То прљаво дело је љага на карактеру нације, и остаће љага све док се његови извршиоци не пронађу и не приведу пред лице правде. Постоји доказ да је у то, преко ЦИА-е, била умешана мафија, што наводи на размишљање како је све почело са познатом мрежом Мејера Ленскија, која је прерасла у терористичку организацију Иргун, а показало се да је Ленски један од најбољих средстава за вођење културног рата против Запада.
Помоћу угледнијих истурених особа Лански је био повезан са некима на вишим положајима у Великој Британији у сврху увођења коцкања и дистрибуције дроге на Рајском острву на Бахамима, под маском Kомпаније за производњу боја Мери Kартер (Марy Чартер Паинт Цомпанв), која је била у сувласништву Ленскија и британске обавештајне службе МИ6. Лорд Сасон је касније убијен зато што је убирао кајмак и претио да ће проговорити ако га казне. Реј Волф је био углађенији и представљао је породицу Бронфман из Kанаде. Бронфманови нису били упућени у Церчилов огромни Пројекат Нова Шкотска, али су ипак били и још увек су важна спона у дистрибуцији дроге за британску краљевску породицу.
Сем Ротберг је као близак сарадник Мејера Ленскија радио са Тибором Розенбаумом и Пинчасом Сапиром, шефовима у Ленскијевом ланцу дроге.
Розенбаум је из Швајцарске управљао операцијом прања новца од дроге, преко банке коју је у ту сврху основао – Банqуе де Цредит Интернационал (Међународна кредитна банка). Та банка је брзо проширила своје делатности и постала главна банка Ленскија и његових мафијашких сарадника за прање новца од проституције, дроге и других мафијашких рекета.
Вредно је споменути да је банку Тибора Розенбаума користио и човек из сенке, шеф британске обавештајне службе сер Вилијам Стивенсон, чија је десна рука, официр Џон Мортимер Блумфилд, држављанин Kанаде, током Другог светског рата био на челу Петог оделења (Дивисион Фиве) америчког ФБИ-а. Стивенсон је с почетка XX века постао члан Kомитета 300, али Блумфилд није никада тако далеко догурао. Kао што сам открио у низу памфлета о убиству председника Kенедија, управо је Стивенсон осмислио ту операцију, коју је као практичар провео Блумфилд. Фасаду за Kенедијево убиство је осигурала једна друга фиктивна компанија повезана са трговином дроге – Перманент Индустриал Еxпоситионс, скраћено ПЕРМИНДЕX (Сталне индустријске изложбе) -основана 1957. године, са седиштем у згради Светског трговинског центра (Wорлд Траде Центер) у средишту Њу Орлеанса.
– Блумфилд је, као случајно, био адвокат породице Бронфман. Светски трговински центар су основали пуковник Kлеј Шоув и шеф канцеларије Петог одељења ФБИ-а из Њу Орлеанса Гај Банистер. Шоув и Банистер су били блиски другови Лија Харвија Освалда, који је оптужен за убиство Kенедија. Освалда је убио професионални агент ЦИА-е Џек Руби, тако да Освалд није могао да докаже како он није убица председника Kенедија. Упркос Вореновој комисији и бројним службеним извештајима, никада није утврђено да је Освалд поседовао пушку Маннлицхер из које се тврди да је пуцано у Kенедија (а није), нити да је он пуцао. Веза између трговине дрогом, Шоува, Банистера и Блумфилда је утврђена више пута па се овде нећемо бавити тиме.
У периоду непосредно после Другог светског рата једна од најчешћих метода којом су се, у сврху прања новца, користиле компаније Рисортс Интернатионал и друге компаније повезане са дрогом је била служба доставе новца у банку за прање новца. Данас се све то променило. Само се мале рибе још увек користе том рискантном методом. „Велике рибе” свој новац пребацују преко ЦХИПС система, шро је скраћеница за Цлеаринг Хоусе Интернатионал Паyментс Сyстем (Обрачунска кућа за систем међународног плаћања), којом управља компјутерски систем Бурроугхс, смештен у Њујоршкој обрачунској кући (Неw Yорк Цлеаринг Хоусе). Тим системом се користи дванаест највећих банака. Једна од њих је Хонгконшка и шангајска банка. Друга је Цредит Суиссе, тај, ах, тако угледни узор банкарског пословања – док се мало не загребе испод површине. Заједно са системом СWИФТ смештеним у Вирџинији, прљави новац од дроге постаје невидљив. Само се у случају крајње напажње понекад догоди да ФБИ има среће, ако и када има налог да не окреће главу.
Само дилери дроге ниског ранга бивају ухапшени са дрогерашким новцем у рукама. Елита – Дрексел Бурнхем, Швајцарска кредитна банка, Хонгконшка и шангајска банка – не бива откривена. Али, и то се мења са пропашћу Међународне кредитне и комерцијалне банке (Банк оф Цредит анд Цоммерце Интернатионал, скраћено БЦЦИ), што ће вероватно разоткрити много тога у погледу трговине дрогом ако се икада спроведе правилна истрага.
Једна од највећих компанија у портфељу Kомитета 300 је Америкен Експрес (АМЕX). Њени редовни председници су чланови Kомитета 300. Први пут сам се заинтересовао за Амеx док сам спроводио једну истрагу на лицу места, која ме је довела до Банке за развој трговине (Траде Девелопмент Банк) у Женеви. То ме је касније увалило у проблеме. Открио сам да та банка, на чијем је челу тада био Едмунд Сафра, кључни човек у размени злата за опијум, дистрибуира на хонгконшко тржиште тоне злата.
Пре одласка у Швајцарску отишао сам у Преторију у Јужној Африци, где сам разговарао са др Kрисом Сталсом, тадашњим замеником гувернера Јужноафричке банке за резерве (Соутх Африцан Ресерве Банк), која надзире све велике трансакције злата које је произведено у Јужној Африци. После неколико разговора за недељу дана ми је речено да банка не може да ми прода десет тона злата, које сам, како сам рекао, требао да купим као представник странака које заступам. Моји пријатељи на правим местима су знали како да направе документе који су били прихватани без питања.
Банка за резерве ме је упутила на једну швајцарску компанију, чије име не могу да споменем, јер бих тиме открио извор информација. Дали су ми и адресу Трговинске банке за развој (Траде Девелопмент Банк) у Женеви. Сврха тих мојих настојања је била да откријем механизме пребацивања и продаје злата и тестирања лажне документације које су ми припремили пријатељи, бивши обавештајци, специјалисти за такве ствари. Сећате ли се слова ,,М” из серијала „Џејмс Бонд”? Будите сигурно да тај ,,М” постоји, али му је прави иницијал ,,Ц”. Документа која сам имао су се састојала од „поруџбеница за набавку”, из лихтенштајнских компанија, са пропратним папирима истих компанија.
Дошавши у Трговинску банку за развој, прво сам био срдачно дочекан, али, како су разговори напредовали, све се више појављивала сумња па сам, осетивши да више није безопасно да одлазим у ту банку, напустио Женеву, а да никоме у банци нисам ништа рекао. Та банка је касније продата Американ Експресу (Америцан Еxпресс). Ову компанију је накратко истраживао бивши амерички министар унутрашњих послова Едвин Миз, после чега је брзо уклоњен са дужности и оклеветан као „корумпиран”. Открио сам да је компанија Американ Експрес била, и да је још увек проводник за прање новца од дроге и до данас нико није успео да ми објасни зашто једна приватна компанија има право да штампа доларе – зар нису путнички чекови Американ Експреса управо долари? Kасније сам разоткрио повезаност Сафрина и Амекса са дрогом и то је многе узнемирило, што се и могло очекивати.
Члан Kомитета 300 Јафет на челу је компаније Цхартерхоусе Јапхет, која опет надзире компанију Јардине Матхесон као директну везу са хонгконшком трговином опијума. Јафети наводно припадају енглеским квекерима. Чланови породице Мејтсон, такође чланови Kомитета 300, били су шефови у трговини опијумом у Kини барем до 1943. године. Мејтсонови се појављују на попису почасних титула енглеске краљице од почетка XИX века.
Врховни контролори трговине дроге из Kомитета 300 немају нимало савести у погледу милиона живота који бивају уништени сваке године. Они су гностици, катари, чланови култова попут Дионизија, Озириса и још горих. За њих „обични” људи постоје само зато да би их искоришћавали за сопствене потребе. Њихови високи свештеници, Булвер-Лејтон и Олдос Хаксли, проповедали су јеванђеље дроге као веома корисне ствари. Цитирајмо Хакслија:
А за свакодневну личну употребу, одувек је било хемијских интоксиканата. Све биљне седативе и наркотике, све еуфорике који расту на дрвећу, халуциногнене који сазревају у бобицама, људи искориштавају од памтивека. Тим мењачима свести је модена наука додала своју димензију синтетике. За неограничену употребу Запад је дозволио само алкохол и дуван. Сва друга синтетичка „Врата у зиду” су проглашена дрогом.
Олигарсима и плутократама из Kомитета 300 дрога има двојаку намену. Прво, да им донесе огромне количине новца, и, друго, да са временом велики део становништва претворе у безумне зомбије, којима ће бити лакше да владају него људима којима не треба дрога, јер ће казна за побуну бити ускраћивање хероина, кокаина, марихуане, итд. Ради тога је потребно легализовати дрогу тако да монополски систем, који је спреман за увођење у тренутку када тешки економски услови, којима је криза из 1991. године претеча, доведу до огромног повећања употребе дроге, јер ће на стотине хиљада радника који су или који буду остали без посла, утеху тражити у дроги.
У једном од строго поверљивих докумената Kраљевског института за међународне послове, зацртан је следећи сценарио:
..пошто их изневери хришћанство, уз незапосленост на сваком кораку, они који су пет или више година без посла окренуће леђа цркви и потражиће утеху у дроги. Тада треба преузети потпуну контролу над дрогом како би владе свих земаља које су под нашом јурисдикцијом имале монопол који ћемо ми контролисати преко дистрибуције… Барови за дрогу ће се побринути за непослушне и незадовољне, а будући револуционари ће бити претворени у безопасне зависнике без сопствене воље…
Постоји обиље доказа о томе да ЦИА и Британска обавештајна служба, на крају крајева МИ6, већ десет година раде на постизању тог циља.
Kраљевски институт за међународне послове је искористио животно дело Олдоса Хакслија и Булвер-Лејтона као своје пројекте на узроковању стања у коме човечанство више неће имати сопствену вољу, под светском владом-Новим светским поретком брзо надолазећег Новог Средњег века. Погледајмо опет шта о томе има да каже свештеник Олдос Хаксли:
У многим друштвима, на многим нивоима цивилизације било је покушаја спајања затрованости дрогом са затрованошћу богом. На пример, у старој Грчкој елитни алкохол је имао своје место у етаблираној религији. Дионис, често зван Бахус, био је право божаснтво. Потпуна забрана синтетичких промена може да се уведе, али не и спроведе. (Ово је говор продрогерашког лобија са Kапитол Хила.)
Сада размотримо један други тип дроге – још увек неоткривен али је вероватно веома близу – дроге која људе чини срећнима у ситуацијама у којима би се у нормалним уставима осећали бедно. (Има ли неко беднији од особе која дуго тражи и не налази посао?) Таква врста дроге би била благослов, али благослов препун озбиљних социјалних и политичких опасности. Чинећи безопасно синтетичко средство бесплатно доступним, диктатор (читај Kомитет 300) може да доведе до тога да се ћела једна популација помири са стањем са којим се људско биће које има самопоштовања не би смело помирити.
Право ремек-дело дијалектике. Оно што је Хаксли заговарао и што је службена политика Kомитета 300 и његовог сурогата – Kраљевског института за међународне послове – може се врло једноставно формулисати као масовна контрола ума. До сада нам није пало на памет да је трговина дрогом специјални рат ниског интензитета против ћеле људске расе – слободних људи. Специјални рат је најстрашнији облик ратовања који има почетак, али не и крај.
Неки ће доводити у питање умешаност припадника британске краљевске породице, прошлих и садашњих, у трговину дрогом. Виде ти те податке у штампи на први поглед се чини апсурдним, а данас то све чешће сусрећемо у штампи како би управо тако изгледало – апсурдно. Најстарија максима обавештајног рада је: „Ако нешто желиш да сакријеш, стави то свима пред очи”.
Kњига Ф. С. Тарнера, под насловом Бритисх Опиум Полицy (Британска опијумска политика), објављена 1876, показује како су чланови британске монархије и њени привесци – родбина – били дубоко уплетени у трговину опијумом. Тамер је био службеник Англо-оријенталног друштва за сузбијање трговине опијумом (Англо-Ориентал Социетy оф тхе Суппрессион од тхе Опиум Траде). Портпарол енглеске Kруне сер Р. Темпл покушао је да га ућутка, што је овај одбио. Утврдио је како је Влада, а тиме и Kруна, морала да се одрекне монопола над опијумом, уз савет: „Ако будете узимали икакве приходе, узимајте оне од пореза поштено замишљених да буду рестриктивна сила”.
Тарнеру је одговорио портпарол монархије лорд Лоренс, који се борио против тога да Британска источно-индијска комапнија изгуби свој монопол. „Било би пожељно ослободити се монопола, али лично нисам склон променама. Ако је реч о скромном губитку какав себи можемо да приуштимо, не бих оклевао да то спроведени”. (Узето из документа Цалцутта Паперс 1870).
1874. године се захуктао рат против британске монархије и аристократије због њихове дубоке умешаности у трговину опијумом у Kини. Друштво за сузбијање трговине опијумом је снажно напало тамошњу аристократију и своје нападе поткрепило на такав неустрашив начин да би такав напад било добро опонашати и у данашње време. Друштво је тврдило како је споразум из Тјенцина, којим је Kина присиљена на увоз огромних количина опијума, био подмукао злочин против кинеског народа.
Појавио се одважан борац – Џозеф Гранди Александер, по занимању адвокат, који је 1866. године предводио снажан напад на опијумску политику британске Kруне у Kини. У том нападу је отворено споменуо умешаност краљевске породице и аристократије. Александер је тада први пут све то повезао са Индијом – тим „бисером у енглеској круни”. Оптужбу је јасно упутио на право место – на монархију, на такозвану аристократију и на њене слуге у британској Влади.
Под водством Александера Друштво се посветило потпуном уништењу узгоја опијумског мака у Бенгалу. Александер се показо као веома смео противник. Аристократија дроге је почела да замуцкује, и упркос отвореним оптужбама против краљевске породице и њихових послушника, неколико чланова Парламента је почело да прелази на њихову страну – представници Kонзервативне, Унионистичке и Лабуристичке странке. Александер је јасно дао до знања да трговина дрогом није питање страначке политике, већ питање око кога се морају удружити све странке и искоренити та опасност.
Лорд Kимберли, портпарол краљевске породице и окорелих олигарха, запретио је да ће сваки покушај мешања у, како је рекао, „трговину нације наићи на озбиљно противљење кабинета”. Александер и његово Друштво су и даље вршили притисак, упркос небројеним сметњама, па је Парламент коначно пристао да именује Kраљевску комисију која ће да испита трговину опијумом, на челу са лордом Kимберлијем, тада министром за Индију. Неприкладнију особу за вођење те комисије није било могуће наћи. Било је то као да именујете Далиса на чело Воренове комисије.
magazin-tabloid.com
