У сумрак најгоре епохе у новијој историји, на згаришту онога што је остало после ужасних пљачки које је направио режим Александра Вучића, у још црњем облику него претходни владари, видљиво је да Србија вапи за јасно дефинисаном стратегијом. Како државном тако и националном. На политичком небу нема нових лица и идеја, али, међународне прилике су такве, да је више него икада јасно куда и са ким Србија треба да иде. Половином децембра месеца, почиње заседање Руско-српског међувладиног комитета, којим ће председавати Димитриј Рогозин, потпредседник Владе Руске Федерације. Након тога ће и доћи до разјашњења око стратешког курса српске државе. Вучићев кабинет је под принудном управом британске владе и за његово покајање је већ касно. Како на Истоку тако и на Западу.
Повратак Александра Вучића из јалове вишедневне посете Кини, још једном је подсетио на чињеницу да је овај неуравнотежени човек донео Србији више штете него иједан његов претходник који је седео у фотељи председника Владе Србије.
Јер, чињенице говоре да иза његових посета страним државама, које је он редом проглашавао „историјским“, није стајало ништа часно и за државу корисно. Напротив, он је све своје снаге употребио како би најбољу радну снагу у Србији претворио у најјефтиније бело робље, које данас ради за мизерну надницу, без икаквих радничких и синдикалних права, знатно горе него фабрички радници на почетку двадесетог века. Истовремено, Вучић је свим страним компанијама понудио највеће могуће субвенције из буџета Републике Србије, званично једне од најсиромашнијих земаља света. Потврдивши оправдане сумње да је озбиљно поремећен, Вучић је недавно за овако широкогруд однос према странцима рекао и ово: „…То што смо ми понудили, то нико нормалан не би понудио!“.
Упркос свему томе, он и његова влада нису успели у Србију да доведу ниједног истински великог инвеститора, а све његове приче о силним милијардама евра, које ће америчке и европске компаније овде уложити, обична су превара, а понекад и плод шизофрених фантазија најлуђег човека који је икада изабран за председника Владе Србије.
Након три године његове погубне владавине, природно је поставити питање: да ли је Вучић из најнижих побуда, диригован деструктивном политиком САД, Велике Британије и Европске уније, смишљено и систематски радио на ликвидацији Србије као државе?
Да ли је плански радио на уништавању националних ресурса, институција, убијању домаће производње, ликвидацији села и аграрне политике, криминализацији јавних предузећа, комуналом насиљу над грађанима, растеривању најпаметнијих и најспособнијих стручњака и систематској инсталацији најгорих полу-идиота у врхове државних институција?
Да је Вучић заиста луд, у то више нема никакве сумње, али неко такав никада не би, без помоћи са стране, тако прецизно успео да удари у неуралгичне тачке државе, у оно што чини њен темељ и њен опстанак. То објашњава све разлога због кога је до сада опстао на власти, и због чега га је такозвани страни фактор чувао. Истина, и они су дигли руке од њега. Шта је урадио, урадио је. Време му је и код њих истекло.
На жалост, долази време за сабирање штете коју је Вучић направио, заједно са групом својих министара-штакора, те групе најгорих чанколизаца и људског смећа које се икада саставило у згради Владе Србије. Са друге стране, Вучићев кабинет је стављен под најстрожију контролу од стране британске владе почетком ове године.
Средином децембра месеца, почиње заседање Руско-српског међувладиног комитета, и долазак потпредседника Владе Русије Дмитрија Рогозина, који заједно са Ивицом Дачићем председава овом организацијом. Заседање треба да отвори и питање даљег уплитања Запада у војну неутралност Србије. Јасније речено: поставиће се питање валидности свега што је Вучић у Москви причао. Наиме, непосредно после Вучићевог повратка из Москве, руски амбасадор у Србији, Александар Чепурин је за „Спутњик“ изјавио да му није познато да је српска страна тражила кредит за набавку руског наоружања, те да српска страна није ни поставила ово питање.
Британска дуга рука такође жели да се ратосиља Вучића…Њима такав профил лицемера одговара само сезонски. Такав човек, који је научио да плива по површини, вођен политиком ситног локалног преваранта (са сваким срдачно, ни са ким искрено), одговарао им је само привремено, све док није обавио најпрљави послове.
Ко, уствари, управља Србијом?
Као знак највећег неповерења према суманутом профилу Вучићеве личности, његовим кабинетом, од почетка 2015. године, почела је да управља продужена рука британске владе, преко система познатог као Деливери јунит (Деливерy унит), што у дословном преводу значи, „јединице за испоруку“. Управљање Вучићевим кабинетом, осмишљено је на основу некадашњег модела рада кабинета британског премијера, који функционише помоћу тимова који су задужени за повезивање свих институција (тачније, имају одрешене руке за издавање директива министрима, директорима великих јавних предузећа и свима који врше истакнуте државне функције). Трошкове за овакво „моделирање“ Вучићевог кабинета, на себе су преузели трговци и мешетари из Уједињених Арапских Емирата.
Мада се то држи у најстрожијој тајности, већина од 15 чланова такозваног Деливери јунита су странци. Изузетак чине Игор Лончаревић – задужен за инфраструктуру, Драган Гламочић – за пољопривреду и Срђан Купрешанин – за приватизацију државних предузећа.
Ова колонијална администрација, предвидела је и управљање медијима, па је чак и Еми Лосон, шефица прес-службе актуелног британског премијера Дејвида Камерона, одржала недавно у Београду предавање и тренинг за министре и њихове саветнике за медије, како да се понашају и шта да причају и да ли уопште да причају.
Британски тим, који управља Вучићевом владом, направио је такав систем рада, да директор „Јединице за имплементацију стратешких пројеката и циљева“ руководи тимовима за директне стране инвестиције, за реструктурирање јавних предузећа, за реформу јавне управе, за инфраструктуру и за пољопривреду, али све под директном командом из Лондона.
Неколико британских држављана, оперативних професионалаца и један аналитичар (обавештајац) задужен за прикупљање потребних података, статистику и припрему извештаја о статусу пројеката, „мозгови“ су целог пројекта управљања Вучићевим кабинетом, његовом владом, па на крају и комплетном државом.
Иван Бендер, старији партнер у београдској ПР агенцији „Рускин & Хунт“, човек који се налазио у такозваном Креативном тиму Српске напредне странке, задужен за вођење предизборне кампање у Србији, од почетка је учествовао у овом британском тиму за „управљање Вучићем“. Бендеров „резидент“, Еисин Асаф, иначе познати израелски стручњак за односе са јавношћу, посредно је такође укључен у тај посао.
Такозвани Деливери јунит тим, довео је до тога да се интензивно ради на приватизација Телекома, растурању ЕПС-а и припрема модела који би довео до давања концесије за београдски Аеродром „Никола Тесла“. Концесија за Аеродром, није тешко закључити, припремљена је за потребе Уједињених Арапских Емирата.
На реду је спајање јавних предузећа „Путеви Србије“ и „Коридори Србије“ по моделу који се још у Британији разрађује.
На овакве и сличне начине, растурањем државне имовине, директним „погодбама“, без расправа у парламенту, без учешће иједне надлежне државне институције, на сцени је класичан облик британског колонијализма, непромењеног последњих двеста година. У конкретном случају, на Србији се примењује модел који је примењен у Малезији и Пакистану, где Британија држи основне полуге власти преко сличних Дилевири јунит организација.
Или, како то рече самозвани филозоф нове српске деструкције, Александар Вучић:“…Да бисмо постојали, морамо да се мењамо из корена“. Мада је овде реч о чупању из корена, а не о било каквој промени…
У тексту који је недавно објавио амерички часопис „Форин полиси“, непотписани аутор тврди да су Британци тек ове године преузели пуне команде из Вучићевих руку, „само зато што више не морају да буду пажљиви са њим, кад је Косово у питању“. Једноставније речено, све што је требало да буде потписано, већ је потписано…
До које мере су страни протектори у Србији силни и дрски, сведочи и чињеница да америчког амбасадора у Србији, Мајкла Кирбија, чува Специјална антитерористичка јединица (САЈ) која припада Министарству унутрашњих послова. Тако се Кирби хвали: „…У Србији имате добро обучене људе, људи који чувају мене из САЈ-а, из ПТЈ и друге, који су веома обучени да разумеју овај феномен, али процес тероризма се у међувремену мења, од узимања талаца на класичан начин, до људи који су сада спремни да убију и себе и да угрозе животе других људи…“.
У информатору МУП-а, који је објављен на интернет страници овог министарства, потврђено је да САЈ, између осталог, обезбеђује зграду амбасаде САД, амбасадора САД и његову резиденцију. Тако је Кирби заштићен од терориста. Али, ко ће Србију да заштити од Вучића? Или, од Мајкла Кирбија? Он је првом половином новембра заблокирао пола Београда, само да покаже оружану силу и запрети како ће се обрачуна са грађанима ако им падне на памет да изађу на демонстрације и побуне се против нељудских услова живота и терора његове власти.
Живот као у робовласничкој колонији
Више од 1.000 дана Вучићеве апсолутне власти, што формалне што неформалне, обележене искључиво лажима и измишљеним аферама, говори да он неће бирати средства ради очувања голе власти. Колико му је до ње стало, говори и чињеница да га живот у његовој „политичкој бази“ уопште не занима (осим кад је његово најближе окружење у питању). Наиме, док се у локалним одборима Српске напредне странке дешавају свакодневни расколи, а понегде и физички обрачуни, на врху државне власти, Вођа и даље слепо спроводи задатак разарања државе и насиља над грађанима.
Сурова пљачка јавних предузећа, на чијем челу су његови локални мафијаши, траје несмањеним темпом. Од почетка ове године, због пљачке и страначког управљања државном имовином, из њих је испумпано преко милијарду и по евра, а све је отишло у џепове водећих личности владајуће странке и у буџете њене пропагандне машине.
Због такве политике, три петине укупног губитка српске привреде у прошлој, 2014. години, отпало је на подмиривање огромних апетита Вучићевих скакаваца. Тачан податак је да су губици предузећа у реструктурирању 77 милијарди динара, а 30 милијарди динара је мањак фирми у стечају и ликвидацији. То је, дакле, више од 100 милијарди динара губитака и то оних који су јавно признати! А, према незваничним информацијама, барем још половина те суме негде недостаје. О каквој је пљачки реч, говори и податак да је јавно објављено како су 482 јавна предузећа у 2014. години смањила губитак са 48 милијарди динара, колико је износио у 2013. години, на 42 милијарде динара у 2014. години! Али, то је кап соли у мору, та предузећа губитке и даље бележе!
Пре само годину дана, уочи Нове 2015. године, Вучић је изговорио и једну од највећих лажи током свог мандата, да је Србија по расту привреде међу 10 водећих земаља у Европи! А, како радници живе у његовом моделу „либералног капитализма“, говоре и огласи страних компанија у Србији попут овог: „..За место оператера у производњи није потребно претходно искуство. Минимални ниво образовања које запослени треба да имају је ИИ степен, односно основно образовање, као и ИИИ, ИВ, В, ВИ и ВИИ степен стручне спреме. У обзир долазе сви профили образовања. Посао захтева осмочасовно стајање, због чега кандидати морају да задовоље здравствене услове, а то значи да су способни да стоје осам сати дневно. Осим тог услова за запослење, не постоје други.“
Никакво образовање, никакво знање, само физичка способност! Овако се уништава српско друштво и понижава сваки грађанин, под изговором „отварања нових радних места“ у Вучићевој робовласничкој колонији.
У међувремену, запослио је више од 32.000 људи, све чланова Српске напредне странке и њихових коалиционих партнера, као и њихове ближе и даље сроднике. Са једне стране, глумио је да решава питање превеликог броја запослених у државних управи, а са друге радио све против тога. Али, то је само један мали део његовог биполарног поремећаја и дубоке унутрашње подељености. Ипак, решење за ову социопатију, нашли су они који управљају њиме.
Наиме, према плану британских служби које управљају његовим кабинетом, за следећу годину је обезбеђен прилив нових социјалних случајева који ће бити принуђени да раде за 200 евра месечно. На жалост, никоме не пада на памет да се пита, да ли је оних 10.000 евра субвенције страним фирмама које даје Вучићева влада, сврсисходније дати сиротињи за почетак новог живота или их је лакше бацити у касу страних освајача? Да ли је свака страна банка у Србији овлашћени зеленаш који нема никакву обавезу према држави и депонентима, осим лихварења и пљачке?
Примера ради, у Европској унији, све банке плаћају камату централним банкама, које имају депоноване велике суме новца. На тај начин их терају да финансирају привреду. У Мађарској је, одлуком премијера Орбана, свака страна банка још додатно опорезована. Само у Србији банкарска мафија ради шта јој се хоће, па и то да диктира правила монетарног система и политику Народне банке.
Али, за Вучићеве прохтеве, пара има све мање. Ипак, он свим силама покушава да пронађе новац код оних који хоће да плате и најпрљавије послове. тако је кренуо да се нуди као „фактор“ у решавању такозване имигрантске кризе. Понадао се да ће барем милијарду евра узети из европских фондова за спречавање даље инвазије исламских маса у Европу.
Истог дана кад је састављен Вучићев тим за питање имиграната који се креће у троуглу Прешево-Суботица-Шид, почело је и масовно кречење старих касарни ЈНА, неупотребљених хала и складишта, масовна адаптација објеката који нису имали јасно дефинисану намену и слично, а све по директиви која је стигла из Брисела, како би се постојећи контигенти исламских имиграната зауставили у Србији.
За само пет последњих месеци, од Прешева до Београда регистровано је ни мање ни више него скоро пола милиона илегалних улаза из арапских земаља. Упркос томе, Вучић шири и руке и граничне прелазе, како би пригрлио што више њих и како би се што више допао оријенталним деспотима, чија је намера да покоре централну Европу, на радост криминалних стратега из САД и Велике Британије.
Али, пара опет нема. Ни из Европе ни од „арапских пријатеља“. Заточен је, у жицама са свих страна, заједно са својом „исламском браћом“ која хоће да се сјуре у Европу и подели је на санџаке и нахије. Зато је и његов кабинет је под принудном управом британског комонвелта. Да не оде предалеко у својим сулудим намерама. У странци којом председава, исто је као и у његовој глави: влада хаос и параноја.
Ко ће да брине, о браћи преко Дрине
Мада је својом деструктивном политиком затворио сва врата према земљама некадашње Југославије, за неупућене је највеће изненађење била Вучићева прошлогодишња „промена курса“ према влади Милорада Додика у Републици Српској. Али, само за неупућене. Вучић је од првог дана свог мандата имао задатак да се поклони унитарној Босни и Херцеговини а да Републику Српску као ентитет уопште не спомиње. Његови ПР стручњаци, радили су чак и у изборним штабовима Додикових противника, а његова последња посета Сарајеву јасно је наговестила да је спреман да окрене леђа свакој српској влади у Бањалуци. И на овај детаљ су обратили пажњу руски посматрачи. Средином децембра, кад Рогозин буде у Београду, треба очекивати да се убудуће јасно дефинише и однос према Републици Српској.
Никола Влаховић, Таблоид
