Да ли је појам суверенитета држава потпуно ишчезао из међународног оптицаја, да ли се усталила пракса да се моћне државе јавно мешају у унутрашња питања мањих земаља? Када су својевремено широм Корзике праштале бомбе покрета за независност овог острва нико у свету се није усудио да најави да би могао да призна владу „независне Корзике”. Када је Југославија слала бродове с оружјем као помоћ алжирском народу у борби против француских колонизатора, Французи су нам те бродове пленили и били смо на ивици прекида дипломатских односа са Паризом.
Данас, француски председник Франсоа Оланд тражи од сиријске опозиције да се уједини и реорганизује да би Париз одмах могао да је призна као легитимну владу Сирије. То што је Сирија чланица УН, то нема везе, јер Сирија је некадашња француска колонија. Па је Оланд вероватно и не разликује од Бретање. У Сирији је на делу грађански рат с елементима озбиљне стране војне интервенције. Наравно да режим председника Башара ел Асада није оличење демократије у европском смислу поимања, али који је то режим у арапском свету данас? Ако међународни Црвени крст констатује да и режим и опозиција у Сирији крше одредбе међународног хуманитарног права, како то да се Париз сврстава искључиво на једну страну у том сукобу? Због хуманитарних разлога, или због трасе будућих нафтовода из Саудијске Арабије и Ирака преко Сирије на Медитеран?
Свет је у озбиљној пометњи око употребе силе и мешања у туђе унутрашње ствари. Повеља УН је јасна, свака земља има право да се бори у самоодбрани, употреба силе против те земље могућа је само уз одобрење Савета безбедности УН. Повеља УН не разматра ни аргументе у корист „хуманитарне” интервенције када се у једној држави догоде ствари које не би смеле да се догоде. У агресији на Југославију 1999. године, у рату против Ирака 2003. године Савет безбедности УН није одобрио употребу силе, у случају Авганистана 2001. то је учињено прећутно.
У Меморандуму из Будимпеште од 5. децембра 1994. Белорусија је од САД, Велике Британије и Русије добила гаранције, са потписима Клинтона, Мејџора и Јељцина, да никада и ни под којим условима неће бити подвргнута било каквим војним, политичким, дипломатским, или економским притисцима. За узврат се Белорусија одрекла некадашњег совјетског нуклеарног оружја и целокупан, не баш мали атомски арсенал, дала Русији. Данас се Белорусија налази под санкцијама САД и ЕУ. У Пјонгјангу се тамошња екипа вероватно грохотом смеје.
Више од 20 година после службеног краја хладног рата све маске су пале, међународни односи почивају данас на искључивом диктату војне силе. Принципи Хелсинкија и ОЕБС-а одавно су срушени, положај УН не одговара захтевима времена, запад зна како да планира рат, али не и како да планира мир. Колико сте војно јаки толико сте у праву, мирољубива политика једино је оружје слабих.
Циник би рекао, хладни рат је био бољи…
