Са 106 килограма хлеба, колико просечно годишње поједе један грађанин, Србија је рекордер у Европи. Тако велика потрошња хлеба најбоље илуструје наше свеопште сиромаштво. Немамо ништа, ал’ имамо хлеба! Не фали нам ни игара, односно избора за које се побринуо Александар Вучић па ћемо на пролеће, чини се десети пут од увођења вишестраначја у Србији, имати поново прилику да бирамо састав републичког парламента.
Да би Вучић имао пуни мандат за реформе!
Од нас се очекује да му аплаудирамо и да његово пренемагање схватимо озбиљно; да сви делимо његову тобожњу муку и терет доношења овако болне и тешке одлуке која му је потребна да би легализовао апсолутну власт коју већ сада има и која му није били ничим и ни од кога угрожена.
Пошто ћемо морати да саосећамо са Вучићем, неће нам пасти на памет да му постављамо незгодна питања. Попут оног зашто његове страначке помоћнице и заменице, његове узданице обмањују јавност, јавно се дичећи принципима које не испуњавају. Зашто, на пример, гувернерка Јоргованка Табаковић и даље узима плату од 680.000 динара над чијом висином се у време претходне изборне кампање онако скандализовала бљујући ватру на Дејана Шошкића, обећавајући да ће је смањити, а разлику давати у хуманитарне сврхе.
Зорани Михајловић, најбољем Вучићевом војнику, пуна су уста заклетви у свету одговорност којом је претила сваком државном функционеру и ћати запосленом у енергетском сектору који се буде огрешио о грађанина покорног.
А онда су њени и Вучићеви кадрови ударили на физичко и психичко здравље десетина хиљада људи шаљући им скандалозно високе рачуне за струју. И Зорана и њен командант нису наредили својима да одштампају и пошаљу нове рачуне за струју, што је у ери компјутеризације готово занемарљив посао, већ су ојађене и гневне људе послали на шалтере надлежних служби из система електродистрибуције да стоје у редовима, често и напољу, и пред нељубазним службеницима рекламирају рачуне, истерују правду и доказују како су их лопови преварили.
Међу шалтерским чиновницима су можда исти они које је Вучићева администрација примила у радни однос упркос ограничењу запошљавања у јавном сектору (само су у последња четири месеца запослили 20.000 нових кадрова што државу годишње кошта 200 милиона евра и тако “накарикали” рекордни број од 781.000 људи који раде у јавном сектору Србије).
Готово да у Србији нема медија нити опозиције који би се усудили да оспоравају или доводе у сумњу Вучићеве намере. Напротив, сваки његов потез оцењује се историјским, као чин таквог калибра од кога зависимо и ми и наша држава.
Нема веза што су се одрекли Косова, што им је борба против криминала и корупције сведена на спектакуларна хапшења и подизање оптужница које могу да оборе мало бољи адвокати.
И даље нас третирају као магарце. Не обазиру се на то што све више људи живи у страху и што све чешће шапућу уместо да галаме на сва звона.
Ко год посумња у ефекте обрачуна са мафијом, одмах га прогласе непријатељем. Јер, како би вође, наши избавитељи попут Вучића, уопште функционисали кад не би било непријатеља?! И тако, уместо обећаног бољитка, добили смо државу пуну понижених, беспослених, преварених и опљачканих људи, државу смањену за једну трећину њене територије, са отвореном могућношћу даљег черупања онога што је од Србије преостало.
И зато нас убеђују како су нам потребни нови избори. И промене. Јер, није Вучићу само до изборног озваничења његове апсолутне власти. Ваља легализовати и то черупање Србије!
А народ? Кога брига. Нека се храни хлебом! И безнађем.
Пише: Милка ЉУБИЧИЋ
Вестионлине
